Религија у Алжиру
_en_2011.JPG)
У Алжиру доминира муслиманско становништво које чини око 99% укупног становништва.[1] Већина муслимана у Алжиру придржава се сунизма, маликијског мезхеба, школе судске праксе. У држави постоји око 100.000 хришћана, који су углавном припадници протестантског пентакосталног покрета. Према попису из 2012. године у држави постоји 2000 Јевреја, према Стејт департменту.
Према попису из 2012. године, ислам је био доминантна религија коју су чинили 99,75% становништва, док су хришћани и јевреји чинили 0,25% становништва.[2]
Ислам
[уреди | уреди извор]Ислам, религија готово свих Алжираца изузетно утиче на свакодневни живот народа. Он пружа друштву свој централни социјални и културни идентитет и даје већини појединаца основна етичка уверења.[3]
Od Алжирскоg рата за независност, режими су настојали да развију исламско арапску социјалистичку државу, како би министарство деловало у вези религиозних питања. Режим који је спровео Хуари Бумедијен доследно је тражио у много већи мери од својих претходника, да се повећа исламска свет и смањи утицај западних земаља, а права немуслиманског становништва и даље поштују. Влада под председником Бумедијеном спроводила је сличну политику.[3]
Рана историја
[уреди | уреди извор]Пре насељавања Арапа у Алжиру, већина Бербера који су живели у планинским пределима, усвојила је традиционалном берберску митологију. Неки од њих примали су јудаизам, а у обалним пределима земље много су прихватили хришћанство под Римљанима. Свети Августин Хипонски је један од важнијих теолога у западном хришћанству, а рођен је у Сук Арасу, а предавао у Анаби, коју су тада називали Хипо. Почетком доласка Арапа у Магеб у другој половини 7. века, довео је до тога да ислам постане доминантна религија на овом подручју.[4]
Током 7. века, муслимани су стигли и у севенру Африку, а до почетка 8. века, готово сви Бербери су били исламизовани. Муслимани у Алжиру углавном су припадници сунизма, док постоји и мали број њих који су припадници ибадитског покрета. Не постоје значајна присуства припадника шиитског ислама.[4]
Једна од доминантних каректеристика муслимана у северној Африци била је култ светих људи или марабут. Веровали су да марабути имају божанску милост, што се огледало у њиховим наводним способностима да изведу чуда. Препознати као духовни људи, марабути су често имали велики број следбеника на локалном и регионалном нивоу. Муслимани су веровали да се божанство баракат може наследити или да га марабути могу пренети на њих, односно прогласити их својим следбеницима.[4]
Турук, што значи пут или братство били су још један део ислама у Магребу, током средњег века. Свако братство је имало свој прописан пут до спасења, сопствене ритуале, знакове, симболе и мистерије. Братства су нарочито преовладавала у руралним и планинским пределима Алжира и другим деловима северне Африке. Њихови лидери су често били марабути или шеици. Сунитски муслимани су тада доминирали у урбаним пределима, били традиционално обучени и доста религиозни, а спроводили су верске и правне послове муслиманске заједнице.[4]
Ислам и држава Алжир
[уреди | уреди извор]Јевреји и хришћане, чије религије су признате према курану и који су због своје писмености називани народом књиге, имали су дозволу да наставе своје животе и верски се определе, све дох их муслиманске власти не окарактеришу као опасне. Плаћали су порезе, а нису ни на какав начин ометали праксу ислама.[5]
Убрзо по доласку француске колонијалне власти у Алжир, било је подстицање традиционалне муслиманске и алжирске културе. Француске идеје , за слободне религије су се разликовале од идеја муслиманског станивништва. Из тог разлога ислам је био снажан елемент отпора према Французима.[5]
Након независности, алжирска Влада увела је државну контролу верских активносту у циљу националне консолидације и политичке контроле. Ислам је постао државна религија у уставу и религији државних лидера. Нити један закон не би могао бити донет ако би он на неки начин угрозио исламску веру или њена уверења. Државала је монополизовала изградњу џамија, а Министарство верских послова контролисало је око 5000 јавних џамија до средине осамдесетих година 20. века. Имаме су обучавали, именовали и плаћали их. Министарство верских послова је управљало верском имовином и исламским школама, пружало је верско образовање и обуку, створило посебне институције за исламско учење.[5] И поред свих мера, велики део народа није био задовољан. Године 1964. појавио се милитанти исламски покрет Ал Киам и постао је претходница Исламског фронта спаса. Ал Киам је позвао на доминантну улогу ислама у правном и политичком систему Алжира и супроставио се оном што је западна пракса у друштвеном и културном животу Алжира.[5] То се показало као најтежи изазов у држави, уз онај када је покушато да се прикључу социјалистичка политика уз исламски национални идентитет. Нови лидери Алжира видели су ислам и социјализам као компатибилне и карактеристике алжирксе културе и друштва, док је друштво видело ислам као једини карактеристику и сматрали је некомпатибилном са социјализмом.[6]
Хуари Бумедијен је у великој мери контролисао милитантни исламизам током своје владавине, иако је током седамдесетих година деловао по другим именом и са новом организацијом. Након смрти Бумедијена, Шадли Бенџедид постао је нови председник Алжира, 1979. године. Чадлиов режим је био много толерантнији код исламиста. Ипак, политика арабизације (употреба арапскох језика у професионалним инстутуацијама и повећање арапског образовања) није успело да се реализује, Француска је оставила печат у земљи, а становништво које је знало француски језик, лакше су налазили посао.[5]
Верске мањине
[уреди | уреди извор]Хришћанство је стигло у северну Африку за време римске ере. Његов утицај је опао током инвазија Арапа, али је био ојачан у наредном, византијском периоду, а након тога је постенено нестајао након арапским инвазија у 7. веку. У држави постоји мала пентекосталистичка и евенгелистичка заједница.[7]
Католичка црква поново је успостављена након француског освајања, када је створена алжирска бискупија 1838. године. Прозелитизам муслиманског станивништва био је строго забрањен. Неколико римокатоличких мисија основаних у Алжиру бавило се хуманитарним и помоћним радом. Основане су школе, радионице, болнице и обука за особље нових установа. Неки од мисионара ових оргнаизација остали су у земљи и након независности Алжира, радећи међу и помажући најсиромашније становништву. Почеком осамдесетих година било је 45.000 католика, а већина њих су били странци или Алжирке које су се удале за Французе или Италијане. Осим тога постојала је и протестантска заједница. Влада је усвојила политику непитања о верској припадности прописима и анкетама, како би избегла религиозне тензије. Број хришћана током деведесетих година није познат.[7]
Припадници бахаи вере први пут су пописани 1952. године у Алжиру.[8] Иако је религија достигла одређени раст и деловала организовано 1967. године, период независности Алжира довео је до тога да су припадници бахаи вере исламизовани или протерани, а ова религије је забрањена у држави 1968. године.[9] Међутим, Удружења Волфам и Алфа која се баве религијским пописима, проценили су да је у Алжиру било од 3,300 и 3,800, 2005 односно 2010. године.[10][11][12][8]
Јеврејска заједница Алжира има значајну историју, а неки историчари тврде да су Јевреји настањивали ово подручје још за време Римског царства. Већина данашњих Јевреа су потомци избеглиц аиз шпанских прогона у 15. веку. Пре алжирског рата за независност, било их је око 140.000, а данас су готово сви напустили земљу.
Декрети из 1870. године имали су за циљ да асимилују колонисте Алжира у Француску, а Јеврејима је дато француско држављанство, па је већина њих отишла тамо.[7] Деведесетих година 20. века процењивало се да их има око 1000. Иако се током арапско-израелских ратова није 1967. и 1973. године није догодио ниједан инцидент, група младића је уништила једну синангогу у Алжиру, почетком 1977. године.[7]
Студија из 2015. године процењује да у Алжиру живи око 380.00 хришћанских верника који имају муслиманско порекло, а већина њих су припадници евангелистичке цркве.[13]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Africa: Algeria”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 07. 12. 2009. г. Приступљено 7. 12. 2009.
- ^ „Africa :: ALGERIA”. CIA The World Factbook. Архивирано из оригинала 30. 09. 2012. г. Приступљено 20. 09. 2018.
- ^ а б Deeb, Mary Jane. "Islam[мртва веза]." Algeria (Country Study). Federal Research Division, Library of Congress; Helen Chapan Metz, ed. December 1993. This article incorporates text from this source, which is in the public domain.
- ^ а б в г Deeb, Mary Jane. "Early History." Algeria (Country Study). Federal Research Division, Library of Congress; Helen Chapan Metz, ed. December 1993. This article incorporates text from this source, which is in the public domain.
- ^ а б в г д Deeb, Mary Jane. "Islam and the Algerian State." Algeria (Country Study). Federal Research Division, Library of Congress; Helen Chapan Metz, ed. December 1993. This article incorporates text from this source, which is in the public domain.
- ^ Hill, Jonathan N.C. (2006). „Identity and instability in postcolonial Algeria1”. The Journal of North African Studies. 11: 1—16. S2CID 143111584. doi:10.1080/13629380500409735.
- ^ а б в г Deeb, Mary Jane. "Religious minorities" Algeria (Country Study). Federal Research Division, Library of Congress; Helen Chapan Metz, ed. December 1993. This article incorporates text from this source, which is in the public domain.
- ^ а б Hassall, Graham (c. 2000). „Bahá'í Communities by Country: Research Notes; Algeria”. Asia Pacific Bahá'í Studies: Bahá'í Communities by country. Bahá'í Online Library. Приступљено 23. 4. 2013.
- ^ Cameron, G.; Momen, W. (1996). A Basic Bahá'í Chronology. Oxford, UK: George Ronald. стр. 309,316,330,373,380. ISBN 978-0-85398-404-7.
- ^ „Algeria religions”. Wolfram Alpha. Online. Wolfram Alpha (curated data). 13. 3. 2010. Приступљено 23. 4. 2013.
- ^ „Most Baha'i Nations (2005)”. International > Regions > Northern Africa. The Association of Religion Data Archives. 2005. Архивирано из оригинала 14. 04. 2010. г. Приступљено 23. 4. 2013.
- ^ Taylor, Paul M. (2005). Freedom of religion: UN and European human rights law and practice. Cambridge University Press. стр. 57. ISBN 978-0-521-85649-2.
- ^ Johnstone, Patrick; Miller, Duane Alexander (2015). „Believers in Christ from a Muslim Background: A Global Census”. IJRR. 11 (10): 1—19. Приступљено 30. 10. 2015.
Литература
[уреди | уреди извор]- Cameron, G.; Momen, W. (1996). A Basic Bahá'í Chronology. Oxford, UK: George Ronald. стр. 309,316,330,373,380. ISBN 978-0-85398-404-7.
- Taylor, Paul M. (2005). Freedom of religion: UN and European human rights law and practice. Cambridge University Press. стр. 57. ISBN 978-0-521-85649-2.
