Пређи на садржај

Рођака Бета

С Википедије, слободне енциклопедије
Рођака Бета
Илустрација из издања из 1897. године
Настанак
Ориг. насловLa Cousine Bette
АуторОноре де Балзак
ЗемљаФранцуска
Језикфранцуски
Садржај
Место и време
радње		Париз,
средина XIX века
Издавање
Издавање1846–1847 (Boniface)
Серија(л)Људска комедија

Рођака Бета (фр. La Cousine Bette) је роман француског аутора Онореа де Балзака из 1846. године. Смештен у Паризу средином XIX века, роман прича причу о неудатој жени средњих година која смишља уништење своје шире породице. Бета, у сарадњи са Валери Марнеф, несрећно ожењеном младом дамом, прави планове да заводи и мучи низ мушкараца. Један од њих је барон Хектор Илот, супруг Бетине рођаке Аделине. Он жртвује богатство и добро име своје породице да би задовољио Валери, која га оставља због добростојећег трговца по имену Кревел. Књига је део Призора из париског живота, Балзакових сабраних дела Људске комедије.

Током 1840-их, серијски формат познат као роман-фељтон био је веома популаран у Француској, а његов најпризнатији израз било је социјалистичко писање Ежена Сиа. Балзак је желео да оспори Еженову надмоћ и да се покаже као најспособнији аутор фељтона у Француској. Пишући брзо и са интензивним фокусом, Балзак је за два месеца написао Рођаку Бету, један од својих најдужих романа. Објављен је у Le Constitutionnel крајем 1846. године, а затим са пратећим делом, Рођак Понс, следеће године.

Ликови романа представљају поларитете супротстављеног морала. Осветољубива Бета и неискрена Валери стоје на једној страни, а милосрдна Аделина и њена стрпљива ћерка Хортенза на другој. У међувремену, глава породице Илот је изневерен сопственом сексуалном жељом. Хортензин супруг, пољски изгнаник Вјенцеслав Стенбок, је уметнички геније, иако подлеже неизвесности и недостатку мотивације. Балзак је лик Бете делимично засновао на својој мајци Ани и песникињи Марселин Десборд-Валмор. Најмање једна сцена која укључује барона Илота вероватно је заснована на догађају из живота Балзаковог пријатеља, романописца Виктора Игоа.

Рођака Бета се сматра последњим Балзаковим великим делом. Његов заштитни знак коришћење реалистичких детаља комбинује се са панорамом ликова који се враћају из ранијих романа. Неколико критичара га је поздравило као прекретницу у ауторовој каријери, а други су га назвали прототипом натуралистичког текста. Упоређиван је са Отелом Вилијама Шекспира, као и са Ратом и миром Лава Толстоја. Роман истражује теме порока и врлине, као и утицај новца на француско друштво. Бетин однос са Валери се такође сматра важним истраживањем хомоеротских тема. Продуцирано је неколико екранизованих верзија приче, укључујући Би-Би-Си-јеву мини серију из 1971. са Маргарет Тајзак и Хелен Мирен у главним улогама и играни филм из 1998. са Џесиком Ланге у насловној улози.

Позадина[уреди | уреди извор]

Историјска позадина[уреди | уреди извор]

У свом другом анонимном писму, Евелина Ханска је рекла Балзаку: „Ваша душа обухвата векове, мосје.”[1]

До 1846. године Оноре де Балзак је стекао огромну славу као писац, али су му се финансије и здравље нагло погоршали. Након што је у 1820-им годинама издао низ романа за масовно тржиште, објавио је своју прву књигу под својим именом Шуани, 1829. године. После тога је објавио десетине добро прихваћених романа и прича, укључујући Шагринска кожа, 1831. године, Чича Горио, 1835. године и двотомне Изгубљене илузије 1837. и 1839. године. Због свог раскошног начина живота и склоности ка финансијским шпекулацијама, већину живота је провео покушавајући да отплати разне дугове. Писао је неуморно, вођен колико економском нуждом толико и инспирацијом и црном кафом. Овај режим сталног рада исцрпљивао је његово тело и доносио придике од његовог лекара.[2]

Како је његов рад стицао признање, Балзак је почео да се дописује са пољском бароницом Евелином Хањском, која га је први пут контактирала кроз анонимно писмо 1832. године, потписано као „L'Étrangère” („Странац”). Развили су наклоњено пријатељство у писмима, а када је она постала удовица 1841. године, Балзак је тражио њену руку у браку. Често ју је посећивао у Пољској и Немачкој, али разне компликације су спречавале њихову заједницу. Једна од тих компликација била је афера коју је Балзак имао са својом кућепазитељком Луизом Брогнио. Када је сазнала за његову наклоност према гђи. Ханској, Брогнио је украла колекцију њихових писама и користила их за изнуду новца од Балзака. Чак и након овог догађаја, Балзак се све више приближавао гђи. Ханској са сваком посетом и до 1846. године почео је да припрема дом који ће делити са њом. Надали су се да ће се венчати када је она остала трудна, али се у децембру разболела и доживела побачај.[3]

Средином XIX века дошло је до дубоких трансформација у француској влади и друштву. Владавина краља Шарла X завршила се 1830. године када га је талас немира и незадовољства приморао да абдицира. На његово место дошао је Луј-Филип, који је себе назвао „краљем Француза”, уместо стандардног „краљ Француске” – што је указивало да је више одговарао новонасталој буржоазији него аристократском Ансијен режиму. Промена у влади догодила се док је привреда у Француској прелазила са меркантилизма на индустријски развој. Ово је отворило нове могућности за појединце који су се надали стицању богатства и довело до значајних промена у друштвеним нормама. Чланови аристократије, су на пример, били принуђени да се друштвено повежу са новопеченим богаташима, обично са напетим резултатима. Демократски дух Француске револуције такође је утицао на друштвене интеракције, са померањем народне оданости од цркве и монархије.[4]

Књижевна позадина[уреди | уреди извор]

Средином XIX века, нови стил романа постао је популаран у Француској. Серијски формат познат као роман-фељетон представљао је приче у кратким, редовним наставцима, често праћеним мелодраматичним заплетима и стереотипним ликовима. Иако је Балзаков Матора девојка, из 1836. године, био први такав рад објављен у Француској,[5] роман-фељетон је стекао популарност углавном захваљујући његовим пријатељима Ежену Сиу и Александру Дима старијем.[6] Балзак се није допадало њихово серијско писање, посебно Сијов социјалистички приказ патње нижих класа.[7] Балзак је желео да свргне са трона оно што је назвао „les faux dieux de cette littérature bâtarde” („лажне богове ове бастардне књижевности”).[8] Такође је желео да покаже свету да је, упркос свом лошем здрављу и бурној каријери, „plus jeune, plus frais, et plus grand que jamais” („млађи, свежији и већи него икада”).[8] Његови први напори да створи квалитетан фељетон били су неуспешни. Иако је Сјај и беда куртизана, објављиван у сегментима од 1838. до 1847. године, био слављен од стране критичара, Балзак се жалио гђи. Ханској да „ради чистог Сјуа”.[9] Покушао је поново 1844. године са Modeste Mignon, али су реакције јавности биле мешовите.[10] Две године касније Балзак је започео нови пројекат, одлучан да створи нешто из свог „старог пера”.[9]

Писање и објављивање[уреди | уреди извор]

Балзак је први пут посетио дворац Saché 1832. године, када је написао аутобиографски роман Louis Lambert.[11]

Након недељу дана одмора у јуну 1846. године у дворцу Saché у Туру, Балзак се вратио у Париз и почео да ради на краткој причи под називом Le Parasite, коју је на крају развио у роман Рођак Понс. Од самог почетка намеравао је да га упари са другим романом, сакупљајући их под насловом Les Parents pauvres (Сиромашни рођаци). Другу књигу је засновао на причи коју је написала његова сестра Лор Сурвил под називом La Cousine Rosalie, објављеној 1844. године у Le Journal des enfants.[12] Интензивно пишући, написао је цео роман за само два месеца, назвавши га Рођака Бета, по главном лику. Ово је било значајно достигнуће с обзиром на његово лоше здравље, али је дужина романа учинила Балзакову брзину писања посебно изванредном.[13] Један критичар назива писање Les Parents pauvres Балзаковим „последњим експлозијом креативне енергије”.[14] Други сугерише да је овај напор био „готово последњи ударац који је сломио Балзакову гигантску снагу”.[15]

Балзаков уобичајени начин ревизије подразумевао је огромне, компликоване измене које је правио на коректурама које је добијао од издавача. Међутим, када је стварао Рођаку Бету, предавао је рад свом уреднику део по део, без прегледа ниједне коректуре.[15] Књига је била објављена у виду серијала у Le Constitutionnel од 8. октобра до 3. децембра, а Балзак је журио да прати брз распоред штампања новина. Писао је у просеку осам страница дневно, али је био изненађен неочекиваном обимношћу приче како се развијала.[16] Балзак је добио 12.836 франака за серијал, који је касније објављена са Рођаком Понс као дванаестотомна књига од стране Chiendowski и Pétion.[17] Прво збирно издање Рођаке Бете било је организовано у 132 поглавља, али су те поделе уклоњене када је Балзак додао роман својој огромној збирци Људској комедији, 1848. године.[18]

Сиже[уреди | уреди извор]

 УПОЗОРЕЊЕ: Следе детаљи заплета или комплетан опис књиге!
Док је бринула о њему, Бета је рекла Стенбоку: „И сад ето имам сина који је устао из мртвачког одра!”[19]

Прва трећина романа пружа дугу анализу историја ликова. Балзак то јасно показује након 150 страница нагласивши: „Овде се, на известан начин, завршава увод у нашу приповетку” (фр. Ici se termine, en quelque sorte, l'introduction de cette histoire). На почетку романа, Аделина Илот, жена успешног барона Хектора Илота, под притиском је да уђе у аферу са богатим парфимером по имену Целестин Кревел. Његова жеља делимично произилази из ранијег надметања у којем је прељубник барон Илот освојио пажњу певачице Жозефе Мира, коју је Кревел такође фаворизовао. Бароница Илот одбија Кревелово удварање. Барон је толико новцем размазио Жозефу да се озбиљно задужио код свог ујака Јохана. Неспособан да врати новац, барон уместо тога организује радно место Јохану у војном одељењу у Алжиру, са упутством да ће Јохан бити у ситуацији на том послу да проневери позајмљени новац. Хекторова ћерка, Хортенза, почела је да тражи мужа, а његов син Викторин је ожењен Кревеловом ћерком Селестином.

Аделинина рођака Бета (рођена Лизбет Фишер), гаји дубоко али скривено незадовољство успехом својих рођака, посебно Хортензом која је украла Бетиног предвиђеног младожењу. Сељанка без физичке лепоте своје рођаке, Бета је одбила низ брачних понуда од средњокласних просаца који су очигледно били мотивисани њеном везом са Илотима, и остаје неудата у доби од 42 године. Једног дана наиђе на младог неуспешног пољског вајара по имену Вјенцеслав Стенбок, који покушава самоубиство у малом стану изнад њеног. Док га негује, развија мајчинску и романтичну наклоност према њему. На почетку приче Бета живи у скромном стану у пансиону који дели са паром Марнеф, који су обоје амбициозни и неморални. Бетa постаје пријатељица са Валеријом (рођена Фортен), младом и врло атрактивном женом Жан-Пол-Станисласа Марнефа, службеника у војном одељењу. Две жене стварају везу да би оствариле своје одвојене циљеве – за Валерију стицање новца и драгоцености, за Бету пропаст породице Илот кроз Валеријино завођење барона и Стенбока у неверство и финансијску пропаст.

Барон Илот, у међувремену, бива одбијен од стране Жозефе, која му искрено објашњава да је изабрала другог човека због његовог већег богатства. Илотов очај брзо се ублажава када посети Бету у њеном пансиону и тамо упознаје и заљуби се у Валерију Марнеф. Обасипа је поклонима и убрзо јој обезбеђује луксузну кућу за њу и господина Марнефа, са којим ради у војном одељењу, а Бета им се придружује у њиховом новом дому, да би служила као изговор за баронове посете. Ови дугови, заједно са новцем који је позајмио да би размазио Жозефу, прете финансијској сигурности породице Илот. Успаничен, убеђује свог ујака Јохана Фишера да тихо проневери средства из испоставе војног одељења у Алжиру. Илотова јади на тренутак јењавају, а Бетина срећа је уништена, када се, на крају „увода”, Хортенза Илот удаје за Вјенцеслава Стенбока.

Сломљена што је изгубила Стенбока, као свог предвиђеног супруга, Бета се заклиње на освету породици Илот. Њена стратегија је да ради на показаној слабости барона Илота за стицање и расипање више новца него што има на младе љубавнице. Убрзо је барон потпуно залуђен, и финансијски преоптерећен, са Валеријом, и потпуно компромитован узастопним унапређењем њеног мужа унутар бароновог војног одељења. Убрзо, Бета је већ успела да Кревела и Стенбока такође увуче у Валеријине чаре. Хортенза открива Стенбокову неверу и враћа се кући својој мајци. Недуго потом, бароново недолично понашање постаје познато ратном одељењу; ујак Јохан бива ухапшен у Алжиру и извршава самоубиство, барон је присиљен да се нагло повуче, а његов брат, славни ратни херој, спасава га из затвора, а затим убрзо умире од срама због породичне срамоте. Барон напушта своју породицу и скрива се од својих кредитора. Изгледа се да ће Валерија, ускоро удовица, удати за Кревела и тако ући у породицу Илот као Селестинина свекрва. Укратко, породица је девастирана овим поновљеним ударцима, а Бетине махинације су потпуно скривене од њих.

Ликови и инспирације[уреди | уреди извор]

Балзак је написао више од седамдесет романа када је започео рад на роману Рођака Бета и у њега је укључио понављајуће ликове. Многи ликови у овом роману, стога, имају обимне животне приче и биографску дубину. На пример, Целестин Кревел се први пут појавио у Балзаковом роману Величина и пропадање Цезара Биротоа, из 1837. године. Након што је у том роману стекао значајно богатство, Кревел у роману Рођака Бета ужива у плодовима свог рада. Још један важан лик који се понавља је маршал Илот, који се први пут појављује као пуковник у роману Шуани. У годинама између те приче и Рођаке Бете, он постаје гроф од Форцхајма. У писму за Le Constitutionnel, Балзак је описао како је маршал Илот стекао ову титулу. Присуство Кревела и маршала Илота, између осталих, у роману Рођака Бета омогућава наставак животних прича сваког ликова, додајући нагласак или сложеност ранијим догађајима.[20]

Други понављајући ликови имају само епизодне приказе у роману Рођака Бета, и њихова претходна појављивања, дају дубок значај њиховом присуству. Ово је случај са Вотреном, криминалцем који подучава Ежена де Растињака у Балзаковом роману Чича Горио из 1835. године. Када се поново појави у роману Рођака Бета, придружио се полицији и упознаје породицу Илот са својом тетком, госпођом Нурисон, која нуди морално упитно решење за њихове невоље. Иако је Вотреново присуство у Рођаци Бета кратко, његове раније авантуре у Чича Горију пружају тренутно препознавање и емоционалну текстуру. Поред овог лика, Балзак је укључио читав низ других понављајућих улога из разних сфера француског друштвеног живота. Тако на пример, неколико сцена приказује уметнике попут Жан-Жака Биксијуа, који се први пут појављује у Чиновници из 1837. и у многим другим књигама после тога. Свет париског ноћног живота брзо се призива укључивањем неколико ликова из Глумили су и нехотице из 1846. године, док се Бјаншон појављује кад год је потребна лекарска помоћ.

Пријем и наслеђе[уреди | уреди извор]

Критичка реакција на роман Рођака Бета била је тренутна и позитивна, што Балзак није очекивао. Било због брзине његовог настанка или због буре у личном живота, аутор је био изненађен похвалама које је добио. Написао је: „Нисам схватио колико је Рођака Бета добра... Постоји огромна реакција у моју корист. Победио сам!”[21] Сабрано издање се константно добро продавало и прештампано је деветнаест пута пре почетка XX век. Критичари XX века остају ентузијастични у својим похвалама за роман; Сејнтбури инсистира да је то „изван сваке сумње једно од највећих [Балзакових] дела“.[15] Биограф Грејем Роб назива Рођаку Бету „ремек-дело његове преране старости”.[22]

Године 1921. глумица Бети Дејвис, рођена Рут Елизабет Дејвис, изабрала је надимак Бета за своје уметничко име у част Балзаковог лика.[23]

Неки критичари из XIX века нападали су књигу, тврдећи да нормализује порок и корумпирани живот. Највише су се истицали ученици утопијског теоретичара Шарла Фуријеа; они су осуђивали „неморалност” која је својствена мрачном завршетку романа. Критичари попут Алфреда Нетмана и Ежена Марона тврдили су да Балзакова симпатише ликове барона Илота и Валерије Марнеф. Осудили су га што није више коментарисао лоше понашање ликова, исти стилски избор који су касније славили натуралистички писци Емил Зола и Иполит Тен.[24]

Балзаков роман је више пута адаптиран за екран. Прва адаптација била је 1928. године, када је француски режисер Макс Деријо режирао филм са Алис Тисо у главној улози.[25] Маргарет Тајзак је играла улогу Бете у петоделној серији Cousin Bette снимљеној 1971. године од стране Би-Би-Си-ја, у којој је такође глумила Хелен Мирен као Валерија Марнеф.[26] Године 1998. изашао је филм Cousin Bette, у режији Деса Маканафа. Џесика Ланг је глумила у насловној улози, уз Боба Хоскинса као Кревела и Елизабет Шу као певачицу Џени Кадин. Сценаристи Лин Зиферт и Сузан Тар значајно су изменили причу, елиминишући Валерију. Филм из 1998. године, критичари су оштро критиковали због лоше глуме и непријатног дијалога. Стивен Холден из Њујорк Тајмса је коментарисао да филм „третира роман као савремену друштвену комедију пуњену егоистима, опортунистима и апсолутним будалама”.[27][28] Филм из 1998. значајно је променио роман, задржавајући основну идеју о Бетиној освети, и не само да је елиминисао Валерију, већ је Бета преживела на крају.

Рођака Бета је адаптирана за позориште од стране Џефрија Хачера, најпознатијег по сценарију за Stage Beauty (заснован на његовој позоришној представи Compleat Female Stage Beauty). Позоришно предузеће Антеус из Северног Холивуда продуцирала је радионицу 2008. године и представила светску премијеру Cousin Bette почетком 2010. у Северном Холивуду у Калифорнији.[29] Ова адаптација задржава многе од главних ликова, али поставља Бету као приповедача приче.

Преводи на српски језик[уреди | уреди извор]

У дигиталној бази Народне библиотеке Србије, могуће је пронаћи деветнаест издања романа Рођака Бета.[30] Најстарије издање је из 1934. а најраније из 2006. године. Сва издања се заснивају на преводима Јелисавете Марковић или Вере Бакотић-Мијушковић. У наставку су дати подаци о првим издатим преводима ових преводилаца.

  • Слике из париског живота, Сиромашни рођаци : рођака Бета. Књ. 1. Превод: Марковић, Јелисавета. Београд: Народна просвета. 1934.  COBISS.SR 77535751
  • Слике из париског живота, Сиромашни рођаци : рођака Бета. Књ. 2. Превод: Марковић, Јелисавета. Београд: Народна просвета. 1934.  COBISS.SR 73996807
  • Рођака Бета. Превод: Бакотић-Мијушковић, Вера. Београд : БИГЗ: Народна књига. 1975.  COBISS.SR 102049036


Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Quoted in Gerson, стр. 155.
  2. ^ Pritchett, стр. 111 и 199; Gerson, стр. 250; Hunt, стр. 375; Maurois, стр. 485–486; Floyd, стр. 246.
  3. ^ Robb, стр. 223–227, 337–338, и 403; Pritchett, стр. 261–262; Gerson, стр. 152–162 and 323–354. Герсон и Мауроис указују да је беба "прерано рођена" и да је умрла убрзо након тога; Роб и Причет то описују као побачај.
  4. ^ Robb, стр. 172 and 315–316; Mishra, стр. 185.
  5. ^ Bellos, Bette, стр. 75. Он примећује да је то био отприлике исти тренутак када је Дикенс представљао енглески серијал са Pickwick Papers. Види још Stowe, стр. 101–102.
  6. ^ Bellos, Criticism, стр. 19; Stowe, стр. 102.
  7. ^ Bellos, Bette, стр. 76–77.
  8. ^ а б Quoted in Hunt, стр. 375.
  9. ^ а б Quoted in Stowe, стр. 102.
  10. ^ Hunt, стр. 325–326; Stowe, стр. 102.
  11. ^ Gerson, стр. 128–129.
  12. ^ Maurois, стр. 498; Robb, стр. 105.
  13. ^ Maurois, стр. 499; Hunt, стр. 375; Pugh, стр. 423.
  14. ^ Oliver, стр. 157–158.
  15. ^ а б в Saintsbury, стр. ix.
  16. ^ Bellos, Bette, стр. 80–81.
  17. ^ Saintsbury, стр. xiii; Pugh, стр. 423. Герсон наводи La Presse као новине у којима се појавила La Cousine Bette.
  18. ^ Saintsbury, стр. xiii.
  19. ^ Balzac, p. 67. Оригинални француски на француском Викиизворнику. Илустрације у овом чланку укључили су различити издавачи и нису део оригиналног романа.
  20. ^ Hunt, p. 378; Stowe, p. 104; Pugh, pp. 423–426. Pugh notes that Balzac planned a full retelling of how Marshal Hulot earned the Forzheim title for a story in the Scènes de la vie militaire section of La Comédie humaine.
  21. ^ Quoted in Maurois, p. 487. Види још Gerson, p. 335.
  22. ^ Robb, p. 256.
  23. ^ Chandler, Charlotte. The Girl Who Walked Home Alone: Bette Davis, A Personal Biography. New York: Simon & Schuster, 2006. ISBN 978-0-7432-6208-8. p. 34.
  24. ^ Bellos, Criticism, pp. 20–22.
  25. ^ Erickson, Hal. "La Cousine Bette (1927): Synopsis" Архивирано 2009-09-14 на сајту Wayback Machine. All Movie Guide. Online at MSN Movies. Retrieved on 13 April 2009.
  26. ^ Buchanan, Jason. "Cousin Bette (1971): Review Summary". All Movie Guide. Online at The New York Times. Retrieved on 13 April 2009.
  27. ^ Holden, Stephen. "Movie Review: Cousin Bette (1998)" The New York Times. 12 June 1998. Retrieved on 13 April 2009.
  28. ^ „Cousin Bette”. Rotten Tomatoes. „41% 22 Reviews 5.70 out of 10 average rating” 
  29. ^ „Antaeus Company Presents World Premiere Adaptation of Honore de Balzac's COUSIN BETTE, 1/30-3/21”. 
  30. ^ Марибор, IZUM – Институт информацијских знаности,. „Резултати претраживања Рођака Бета NBS LA=srp :: COBISS+”. plus.cobiss.net (на језику: српски). Приступљено 2024-07-06. 

Библиографија[уреди | уреди извор]

  • Affron, Charles. Patterns of Failure in La Comédie Humaine. New Haven: Yale University Press, 1966. OCLC 275265.
  • Balzac, Honoré de. The Works of Honoré de Balzac. Vol XI. Poor Relations: Cousin Betty and Cousin Pons. Trans. James Waring. Philadelphia: Avil Publishing Company, 1901. OCLC 9435435.
  • Bellos, David. Balzac Criticism in France, 1850–1900: The Making of a Reputation. Oxford: Clarendon Press, 1976. ISBN 0-19-815530-1.
  • Bellos, David. Balzac: La Cousine Bette. Critical Guides to French Texts. 1. London: Grant & Cutler Ltd, 1980. ISBN 84-499-4239-X.
  • Bertault, Philippe. Balzac and the Human Comedy. Trans. Richard Monges. New York: New York University Press, 1963. ISBN 0-8147-0042-X.
  • Besser, Gretchen R. Balzac's Concept of Genius: The Theme of Superiority in the "Comédie humaine". Geneva: Librairie Droz-Genève, 1969. OCLC 65257.
  • [Floyd, Juanita Helm. Women in the Life of Honoré de Balzac. New York: Henry Holt and Company, 1921. OCLC 247123586.
  • Gerson, Noel B. The Prodigal Genius: The Life and Times of Honoré de Balzac. Garden City, NY: Doubleday & Company, Inc., 1972. LCCN 78-175376.
  • Gilroy, James стр. "The Theme of Women in Balzac's La Cousine Bette". Rocky Mountain Review of Language and Literature 34.2 (Spring 1980): 101–115.
  • Hunt, Herbert J. Balzac's Comédie Humaine. London: University of London Athlone Press, 1959. OCLC 4566561.
  • Jameson, Fredric. "La Cousine Bette and Allegorical Realism". PMLA 86.2 (March 1971): 241–254.
  • Madden, James C. Weaving Balzac's Web: Spinning Tales and Creating the Whole of La Comédie humaine. Birmingham, Alabama: Summa Publications, Inc., 2003. ISBN 1-883479-41-X.
  • Maurois, André. Prometheus: The Life of Balzac. New York: Carroll & Graf, 1965. ISBN 0-88184-023-8.
  • McGuire, James R. "The Feminine Conspiracy in Balzac's La Cousine Bette". Honoré de Balzac. Ed. Harold Bloom. Philadelphia: Chelsea House Publishers, 2003. ISBN 0-7910-7042-5. стр.  173–182.
  • Mishra, Girish. Balzac: Mirror of Emerging Modern Capitalism. Delhi: Pragati Publications, 1999. ISBN 81-7307-063-6.
  • Oliver, E. J. Balzac the European. London: Sheed and Ward, 1959. OCLC 4298277.
  • Prendergast, C. A. "Antithesis and Moral Ambiguity in La Cousine Bette". The Modern Language Review 68.2 (April 1973): 315–332.
  • Pritchett, V. S. Balzac. New York: Alfred A. Knopf Inc., 1973. ISBN 0-394-48357-X.
  • Pugh, Anthony R. Balzac's Recurring Characters. Toronto: University of Toronto Press, 1974. ISBN 0-8020-5275-4.
  • Robb, Graham. Balzac: A Biography. New York: W. W. Norton & Company, 1994. ISBN 0-393-03679-0.
  • Rogers, Samuel. Balzac & The Novel. New York: Octagon Books, 1953. LCCN 75-76005.
  • Saintsbury, George. "Introduction". The Works of Honoré de Balzac. Vol XI. Poor Relations: Cousin Betty and Cousin Pons. Philadelphia: Avil Publishing Company, 1901. OCLC 9435435. стр. ix–xiii.
  • Stowe, William W. Balzac, James, and the Realistic Novel. Princeton: Princeton University Press, 1983. ISBN 0-691-06567-5.

Будућа читања[уреди | уреди извор]

  • Dargan, E. Preston and Bernard Weinberg. The Evolution of Balzac's Comédie humaine. Chicago: The University of Chicago Press, 1942. OCLC 905236.
  • Kanes, Martin. Balzac's Comedy of Words. Princeton: Princeton University Press, 1975. ISBN 0-691-06282-X.
  • Marceau, Felicien. Balzac and His World. Trans. Derek Coltman. New York: The Orion Press, 1966. OCLC 236621.
  • Pasco, Allan H. Balzacian Montage: Configuring La Comédie humaine. Toronto: University of Toronto Press, 1991. ISBN 0-8020-2776-8.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

  • La Cousine Bette на Internet Archive (скениране књиге, илустроване у боји, разни преводи и француско прво издање)
  • Cousin Betty на пројекту Гутенберг (обичан текст и ХТМЛ). Енглески превод Џејмса Воринга (1897).
  • Cousin Betty public domain audiobook at LibriVox
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Рођака_Бета&oldid=27902141”