Сава Вуковић (трговац)
Сава Вуковић | |
|---|---|
 Сава Вуковић од Берексова | |
| Датум рођења | 1737. |
| Место рођења | Мостар, Османско царство |
| Датум смрти | 1810. |
| Место смрти | Нови Сад, Аустријско царство |
| Занимање | трговац |
Сава Вуковић (Мостар, 1737 — Нови Сад, 1810) био је српски трговац, добротвор и оснивач Српске православне велике гимназије у Новом Саду.
Биографија
[уреди | уреди извор]Порекло
[уреди | уреди извор]Одрастао је у Мостару, где је почео да се бави трговином. Потом на наговор старијег брата, успешног трговца у Сарајеву, прелази у Ријеку. Када је дошао у Нови Сад већ је био имућан човек. Трговао је воском, дуваном, медом и храном.[1]
Бракови и породица
[уреди | уреди извор]Сава Вуковић се три пута женио, а само са првом супругом је имао децу.[2] Прво се оженио Софијом Јовановић, унуком српског патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте. Била је то најмлађа кћерка проте Шакабенте из Ирига. У браку су имали четворо деце - два сина и две кћерке (Максима, Вуколаја, Катарину и Марту). Када му је 1800. године умрла супруга, убрзо се оженио другом, Маријом Петровић која је поживела само до 1802. године. Трећа супруга, Нештинка Ана Николић, са којом се венчао 1803. године, га је надживела и болесног до смрти неговала.[3] Ана от Николић удовица Саве Вуковића "от Берексова", умрла је у Новом Саду и сахрањена при Саборној цркви 2. маја 1844. године. Умрла је у дубокој старости бавећи се код своје пасторке Марте, удате за сенатора Ефтимија Јовановића у Новом Саду.[4]
Имање
[уреди | уреди извор]Велику кућу на спрат подигао је у Хлебарском сокаку (данашњој Милетићевој улици), а на Капетановој ади је купио 60 јутара земље (посед генерала Љубибратића) 1790. године и ту населио 21 породицу које су за њега гајиле дуван.[2] Такође је поседовао и вилу на вашаришту на Темеринском друму.[1]
Племић
[уреди | уреди извор]Новосадско грађанство стекао је 1773. године. Био је члан Спољашњег сената Града.[1] Као угледни трговац поднео је Угарској придворној канцеларији 1791. године молбу да му се додели угарско племство, подносећи доказе о српском племству своје породице и препоруку карловачког митрополита. Пошто је платио 1.500 форинти, диплома му је публикована у бачкој жупанијској скупштини 26. септембра 1791. године. Од 1802. године, када је званично уведен у посед Берексово у Тамишкој жупанији (који је купио још 1799) потписивао се као племић од Берексова.[1] Учествовао је на Темишварском сабору 1790. године.
Тестамент и оснивање гимназије
[уреди | уреди извор]Болестан (изможден костобољом) и полуслеп саставио је тестамент 1809. године. Након дуготрајних консултација са митрополитом Стефаном Стратимировићем и бачким епископом Гедеоном Петровићем објавио је на свој имендан, на Светог Саву, 27. јануара 1810. задужбинско писмо.[5] Суму од 20.000 форинти приложио је у корист оснивања Српске православне гимназије. И други новосадски грађани су, следећи Вуковићев пример, такође дали значајне прилоге, те тако помогли оснивање гимназије.
Сава Вуковић је умро у Новом Саду маја 1810. године, и сахрањен је у порти Саборне цркве.[1] Лукијан Мушицки (тада протосинђел) му је спевао пригодну "оду", поводом његове смрти.[6]
Улица у Новом Саду носи његово име.
Сава Вуковић је био мецена српских књижевника, који су му посвећивали своја дела.[7]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д Јакшић, Дејан (2014). „Тестамент новосадског трговца племенитог Саве Вуковића од Берексова” (PDF). Годишњак Историјског архива града Новог Сада. 8: 82—87. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 10. 2016. г. Приступљено 23. 09. 2018.
- ^ а б Енциклопедија Новог Сада. Књига 5, Вас-Гав. Нови Сад: Новосадски клуб "Добра вест". 1996. стр. 302—303.
- ^ "Застава", Нови Сад 1890.
- ^ "Пештанско-Будимски скоротеча", Будим 1844.
- ^ "Основно писмо србске гимназије Новосадске", Нови Сад 1867.
- ^ Лукијан Мушицки: "Ода на смерт благороднаго господина Сави Вуковића земљедршца берексоватског", Будим 1810.
- ^ Атанасије Стојковић: "Кандор или откровеније египатских таин", Будим 1800.
Литература
[уреди | уреди извор]- Енциклопедија Новог Сада. Књига 5, Вас-Гав. Нови Сад: Новосадски клуб "Добра вест". 1996. стр. 302—303.
