Самогласник

У фонетици, самогласник (такође вокал) је назив за глас у говорном језику који се ствара без запреке у говорном тракту тако да ваздушна струја слободно пролази од плућа до усана.

У српском језику самогласници су: а, е, и, о и у.

У сваком природном језику, слог укључује самогласнике. У неким језицима у тој функцији могу стајати уз самогласнике и гласови који се фонетички сматрају сугласницима, као на пример р у српској речи врт [vr̩t].

Дефиниција

Спектрограм самогласника [i, u, ɑ]. [ɑ] је низак самогласник, тако да је његова вредност F1 већа од вредности [i] и [u], који су високи самогласници. [i] је предњи самогласник, тако да је његов F2 знатно већи од оног код [u] и [ɑ], који су задњи самогласници.

Идеализована схема самогласничког простора, заснована на формантима Данијела Џонса и Џона Велса који изговарају кардиналне самогласнике ИПА. Скала је логаритамска. Сиви опсег је где би F2 био мањи од F1, што је по дефиницији немогуће. [a] је изузетно низак централни самогласник. Фонемски може бити напред или позади, у зависности од језика. Заобљени самогласници који се налазе испред у језичком положају су испред централно у формантном простору, док су незаокружени самогласници који су позади у артикулацији иза централних у простору форманта. Тако [y ɯ] има вероватно сличне вредности F1 и F2 као високи централни самогласници [ɨ ʉ]; слично [ø ɤ] наспрам централног [ɘ ɵ] и [œ ʌ] наспрам централног [ɜ ɞ].

Иста табела, са неколико средњих самогласника. Доњи предњи [æ] је средњи између [a] и [ɛ], док је [ɒ] средњи између [ɑ] и [ɔ]. Задњи самогласници се постепено мењају у заокруживању, од незаобљеног [ɑ] и благо заобљеног [ɒ] до чврсто заобљеног [u]; слично благо заобљено [œ] до чврсто заобљеног [y]. Пошто се [a] посматра као (екстра-)ниски централни самогласник, самогласници [æ ɐ ɑ] се могу редефинисати као предњи, централни и задњи (скоро)ниски самогласници.

Постоје две комплементарне дефиниције самогласника, једна фонетска и друга фонолошка.

• У фонетској дефиницији, самогласник је звук, као што је енглески „ah” /ɑː/ или „oh” /oʊ/, произведен са отвореним вокалним трактом; он је средњи (ваздух излази дуж средине језика), орални (барем део протока ваздуха мора изаћи кроз уста), без трења и континуиран. Не постоји значајно повећање ваздушног притиска у било којој тачки изнад глотиса. Ово је у супротности са сугласницима, као што је енглеско „sh” [ʃ], који имају сужење или затварање у неком тренутку дуж вокалног тракта.
• У фонолошкој дефиницији, самогласник је дефинисан као слоговни, звук који чини врх слога. Фонетски еквивалентан, али неслоговни звук је полуглас. У оралним језицима, фонетски самогласници обично чине врх (нуклеус) многих или свих слогова, док сугласници формирају почетак и (у језицима који их имају) код. Неки језици дозвољавају другим звуцима да формирају језгро слога, као што је слоговно (тј. вокално) l у енглеској речи table [ˈtʰeɪ.bl̩] (када се не сматра да има слаб самогласнички звук: [ˈtʰeɪ.bəl]) или слоговно р у српскохрватској речи врт [ʋr̩̂t] „башта“.

Фонетска дефиниција „самогласника” (тј. звука који се производи без сужења у вокалном тракту) не поклапа се увек са фонолошком дефиницијом (тј. звука који формира врх слога). Апроксиманти [j] и [w] ово илуструју: оба су без много сужења у вокалном тракту (тако да фонетски изгледају као самогласници), али се јављају на почетку слогова (нпр. у „yet“ и „wet”) што сугерише да су фонолошки сугласници. Слична дебата се води око тога да ли реч попут bird у ротичком дијалекту има самогласник р-боје /ɝ/ или слоговни сугласник /ɹ̩/. Амерички лингвиста Кенет Пајк (1943) предложио је термине „вокоид“ за фонетски самогласник и „вокал“ за фонолошки самогласник, те су коришћењем ове терминологије [j] и [w] класификовани као вокоиди, али не и самогласници. Међутим, Мадисон и Емори (1985) су показали из низа језика да се полугласници производе са ужим сужењем вокалног тракта од самогласника, те се на основу тога могу сматрати сугласницима. Без обзира на то, фонетске и фонемске дефиниције и даље би биле у сукобу за слоговно /l/ у речи table или слоговни назали у речима button и rhythm.

Акустика

У трећем издању свог уџбеника, Петер Ладефогед је препоручио коришћење дијаграма Ф1 у односу на Ф2 – Ф1 да би се приказао квалитет самогласника. Међутим, у четвртом издању, променио је препоруку да би усвојио једноставну зависност Ф1 од Ф2, и ова једноставна зависност Ф1 од Ф2 је задржана у петом (и последњем) издању књиге. Катрина Хејворд упоређује ове две врсте дијаграма и закључује да цртање Ф1 наспрам Ф2 – Ф1 „није баш задовољавајуће због његовог утицаја на постављање централних самогласника“, те такође препоручује коришћење једноставан дијаграм Ф1 наспрам Ф2. Заправо, овакву врсту графа Ф1 vs. Ф2 користили су аналитичари да покажу квалитет самогласника у широком спектру језика, укључујући РП, краљичин енглески, амерички енглески, сингапурски енглески, брунејски енглески, севернофризијски, турски кабардијски и различитe аутохтонe аустралијскe језиke.

Литература

• Handbook of the International Phonetic Association, 1999. Cambridge University ISBN 978-0-521-63751-0
• Johnson, Keith, Acoustic & Auditory Phonetics, second edition, 2003. Blackwell ISBN 978-1-4051-0123-3
• Korhonen, Mikko. Koltansaamen opas, 1973. Castreanum ISBN 978-951-45-0189-0
• Ladefoged, Peter, A Course in Phonetics, fifth edition, 2006. Boston, MA: Thomson Wadsworth ISBN 978-1-4130-2079-3
• Ladefoged, Peter, Elements of Acoustic Phonetics, 1995. University of Chicago ISBN 978-0-226-46764-1
• Ladefoged, Peter; Maddieson, Ian (1996). The Sounds of the World's Languages. Oxford: Blackwell. ISBN 978-0-631-19815-4. 
• Ladefoged, Peter, Vowels and Consonants: An Introduction to the Sounds of Languages, 2000. Blackwell ISBN 978-0-631-21412-0.
• Lindau, Mona. (1978). „Vowel features”. Language. 54 (3): 541—563. JSTOR 412786. doi:10.2307/412786. 
• Stevens, Kenneth N. (1998). Acoustic phonetics. Current studies in linguistics (No. 30). Cambridge, MA: MIT. ISBN 978-0-262-19404-4.
• Stevens, Kenneth N. (2000). „Toward a model for lexical access based on acoustic landmarks and distinctive features”. The Journal of the Acoustical Society of America. 111 (4): 1872—1891. PMID 12002871. S2CID 1811670. doi:10.1121/1.1458026. 
• Watt, D. and Tillotson, J. (2001). A spectrographic analysis of vowel fronting in Bradford English. English World-Wide 22:2, 269–302. Available at https://web.archive.org/web/20120412023624/http://www.abdn.ac.uk/langling/resources/Watt-Tillotson2001.pdf
• Allen, W. Sidney (1978). Vox Latina: A Guide to the Pronunciation of Classical Latin (2nd изд.). Cambridge University Press. ISBN 0-521-37936-9. 
• Catford, J. C (1982). Fundamental Problems in Phonetics. Indiana University Press. ISBN 0-25320294-9. 
• Collins, Beverley; Mees, Inger M. (1990). „The Phonetics of Cardiff English”. Ур.: Coupland, Nikolas; Thomas, Alan Richard. English in Wales: Diversity, Conflict, and Change. Multilingual Matters Ltd. стр. 87—103. ISBN 1-85359-032-0. 
• Connolly, John H. (1990). „Port Talbot English”. Ур.: Coupland, Nikolas; Thomas, Alan Richard. English in Wales: Diversity, Conflict, and Change. Multilingual Matters Ltd. стр. 121—129. ISBN 1-85359-032-0. 
• Cruttenden, Alan (2014). Gimson's Pronunciation of English (8th изд.). Routledge. ISBN 9781444183092. 
• Deibler, Ellis (1992). „Alekano Organised Phonology Data”. 
• Dolphyne, Florence Abena (1988). The Akan (Twi-Fante) Language: Its Sound Systems and Tonal Structure. Ghana Universities Press. ISBN 9964-3-0159-6. 
• Engstrand, Olle (1999). „Swedish”. Handbook of the International Phonetic Association: A Guide to the Use of the International Phonetic Alphabet. Cambridge University Press. стр. 140—142. ISBN 0-52163751-1. 
• Flemming, Edward S. (2002). Auditory Representations in Phonology. Routledge. ISBN 0-81534041-9. 
• International Phonetic Association (1999). Handbook of the International Phonetic Association: A Guide to the Use of the International Phonetic Alphabet. Cambridge University Press. ISBN 0-52163751-1. 
• Kelly, John; Local, John (1989). Doing Phonology: Observing, Recording, Interpreting. Manchester University Press. ISBN 0-7190-2894-9. 
• Labov, William; Ash, Sharon; Boberg, Charles (2006). The Atlas of North American English. Berlin: Mouton-de Gruyter. стр. 187—208. ISBN 978-3-11-016746-7. 
• Ladefoged, Peter; Maddieson, Ian (1996). The Sounds of the World's Languages. Oxford: Blackwell. ISBN 978-0-631-19815-4. 
• Lass, Roger (1984). Phonology: An Introduction to Basic Concepts. Cambridge University Press. ISBN 0-521-28183-0. 
• Lass, Roger (2002). „South African English”. Ур.: Mesthrie, Rajend. Language in South Africa. Cambridge University Press. ISBN 9780521791052. 
• Okada, Hideo (1999). „Japanese”. Handbook of the International Phonetic Association: A Guide to the Use of the International Phonetic Alphabet. Cambridge University Press. стр. 117—119. ISBN 0-52163751-1. 
• Paulian, Christiane (1975). „Le Kukuya, langue teke du Congo: phonologie – classes nominales”. Bibliothèque de la SELAF. 49–50. 
• Pullum, Geoffrey K.; Ladusaw, William A. (1996). Phonetic Symbol Guide (2nd изд.). University of Chicago Press. ISBN 0-226-68536-5. 
• Robins, R. H. (2014). General Linguistics (4th изд.). Routledge. ISBN 978-0-582-29144-7. 
• Sweet, Henry (1877). A Handbook of Phonetics. Clarendon Press. 
• Trask, R. L. (1996). A Dictionary of Phonetics and Phonology. Routledge. ISBN 0-415-11260-5. 
• Watt, Dominic; Allen, William (2003). „Tyneside English”. Journal of the International Phonetic Association. 33 (2): 267—271. S2CID 195784010. doi:10.1017/S0025100303001397 . 
• Westerman, D.; Ward, Ida C. (2015) [1933]. Practical Phonetics for Students of African Languages. Routledge. ISBN 978-1-138-92604-2. 

Спољашње везе

• IPA chart with MP3 sound files
• IPA vowel chart with AIFF sound files
• Materials for measuring and plotting vowel formants Архивирано 2019-09-03 на сајту Wayback Machine
• Vowels and Consonants Архивирано 2005-07-03 на сајту Wayback Machine Online examples from Ladefoged's Vowels and Consonants, referenced above.