Светолик Никачевић
| Светолик Никачевић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Пуно име | Светолик Никачевић |
| Датум рођења | 5. јун 1905. |
| Место рођења | Орашац, Прибојска Бања, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 27. октобар 1987. (82 год.) |
| Место смрти | Београд, СФР Југославија |
| Рад | |
| Битна улога | Боксери иду у рај Јутро Рој Кад будем мртав и бео Вариола Вера Човек који је бацио атомску бомбу на Хирошиму |
| Веза до IMDb-а | |
Светолик Никачевић (Орашац, Прибојска Бања, 5. јун 1905 — Београд, 27. октобар 1987) био је српски филмски и позоришни глумац, један од најпопуларнијих глумаца у периоду измећу два рата.
Биографија
[уреди | уреди извор]Уздигао се на висок уметнички ниво још пре рата 1941, када су сценом владали Љубинка Бобић, Мата Милошевић, Жанка Стокић, стваралачком снагом, лепотом и богатством свога дара. Поседовао је најлепше квалитете за тумачење драмских хероја – изузетно атрактивне појаве, беспрекорне дикције (спадао је међу неколико београдских глумаца који су најлепше и најправилније говорили на сцени), освајао је наклоност и публике и критике.
Пошто је завршио поштанско-телеграфску школу и трговачку академију, на сцену је први пут ступио у Народном позоришту у Скопљу 1922[1]; од 1926. до 1928. је био стални члан Српског народног позоришта у Новом Саду где је остварио своје прве велике успехе; 1928. се враћа у Скопље где остаје до 1935, кад прелази у Народно позориште у Београду. Други светски рат проводи у заробљеничким логорима у Немачкој и Италији, а 1943. бежи у Швајцарску. После рата одлази у Јужну Америку и у Београд се враћа 1965. Кратко време је члан Савременог позоришта , па Југословенског драмског позоришта и поново Народног позоришта – од 1968. до 1977, кад одлази у пензију.[2].
Књижевни рад
[уреди | уреди извор]Заједно са братом Миодрагом (1899, Средска, Призрен – 1981, Београд) за време Првог светског рата преко Солуна прелази бродом у Француску, где се обојица школују у Барселони, Екс-ан-Провансу и Болијеу. Солидног образовања и знања неколико језика, браћа своје литерарне склоности реализују кроз превођење, писање критика, есеја, приповедака, историјских студија, мемоара... до врло успешних драматизација[3][4][5]
Филмографија
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ "Зоран Максимовић Репертоар Српског народног позоришта (1918–1941)"
- ^ Олга Марковић: „Поговор“ – На леђима јежа, МПУС, Београд, 2004.
- ^ Већ друге године по објављивању „Српске трилогије", 1938, на сцени Народног позоришта у Београду појавила се представа „На леђима јежа" за коју се као аутор текста наводи Стеван Јаковљевић. Међутим, ради се о драматизацији коју су начинили браћа Миодраг и Светолик Никачевић. Овај покушај драматизације његовог дела, који је обухватио само део треће књиге, што ће рећи романа „Капија слободе", и то сегмент који има наслов „На леђима јежа", сâм романсијер овако је оценио: „Могу вам рећи да сам као писац и човек који је преживео све те часове задовољан драматизацијом"
- ^ Светолик Никачевић Срећни дани; Година издања: 1989. библиотека Сведочанства, књ.1
- ^ Светолик Никачевић;Ристо Витанов: Невенка Урбанова у сећању партнера. 1985.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Светолик Никачевић на сајту IMDb (језик: енглески)
