Пређи на садржај

Свјетско друмско првенство UCI 2017 — Друмска трка за мушкарце

С Википедије, слободне енциклопедије
Свјетско друмско првенство UCI — друмска трка за мушкарце
Трка 12. од 12. на Свјетском друмском првенству UCI 2017.
Информације о трци
Датуми24. септембар 2017. (2017-09-24).
Етапе1
Дистанцаkm
Побједничко вријеме6 ч 28 м 11 с
Побједници
   Злато  Петер Саган (СВК)
   Сребро  Александер Кристоф (НОР)
   Бронза  Мајкл Метјуз (АУС)
← 2016
2018 →

Друмска трка за мушкарце на Свјетском друмском првенству 2017. одржано је 24. септембра, у Бергену, Норвешка. То је било 84 издање друмске трке за мушкарце у оквиру Свјетског друмског првенства.

Стаза је након уласка у Берген била кружна (19,1 km), уз успон дужине 1,5 km на седмом километру стазе. Због успона, многе државе су одлучиле да изоставе своје спринтере, очекујући борбу мале групе на циљу.[1]

Петер Саган је у спринту побиједио Кристофа и Метјуза и освојио трећу узастопну титулу свјетског шампиона.[2] Саган је тако постао први возач који ке Свјетско првенство освојио три године заредом, а са три побједе укупно, изједначио се са Алфредом Биндом, Риком ван Стенбергеном, Едијем Мерксом и Оскаром Фреиреом који су Свјетско првенство у друмској вожњи освојили три пута.

Квалификације

[уреди | уреди извор]

Квалификације за друмску вожњу за мушкарце на Свјетском првенству 2017 биле су подијељене у три нивоа:

  • 1. Квалификације кроз UCI ворлд ранкинг држава, закључно са 15. августом 2017:[3]
    • а. Државе које заузимају позиције од 1 до 10 могу да поведу 9 возача на Свјетско првенство;[3]
    • б. Државе које заузимају позиције од 11 до 20 могу да поведу 6 возача на Свјетско првенство;[3]
    • в. Државе које заузимају позиције од 21 до 30 могу да поведу 3 возача на Свјетско првенство;[3]
    • г. Државе које заузимају позиције од 31 до 50 могу да поведу 1 возача на Свјетско првенство.[3]
  • 2. Квалификације кроз UCI ворлд ранкинг возача, закључно са 15. августом 2017:[3]
    • Бициклисти који се у UCI ворлд ранкингу налазе на позицијама од 1 до 200 и нису се квалификовали кроз UCI ворлд ранкинг држава, имају право на одлазак на Свјетско првенство; свака држава може да поведе једног возача из првих 200.[3]
  • 3. Актуелни шампиони:
    • Актуелни свјетски, олимпијски и континентални шампиони који се нису квалификовали кроз прва два нивоа, могу да учествују на Свјетском првенству и не могу се замијенити са другим возачем.[3]

UCI ворлд ренкинг

[уреди | уреди извор]
Критеријум Ранг Број возача Државе
Максимално учесника Стартује
UCI ворлд ранкинг по државама 1–10 14 9
11–20 9 6
21–30 6 3
31–50 2 1
UCI ворлд ранкинг за возаче
(ако се већ нису квалификовали) 		1–200 Н/Д

Додатна мјеста

[уреди | уреди извор]
Првенство Возач Напомена
Актуелни свјетски шампион  Петер Саган (SVK)[4] Учествовали су
Афрички шампион  Вили Смит (RSA)[5]
Европски шампион  Алекандер Кристоф (NOR)[6]
Шампион Пан-Америке  Нелсон Сото (COL)[7]
Актуелни олимпијски шампион  Грег ван Авермат (BEL)[8]
Шампион Океаније  Лукас Хамилтон (AUS)[9] Нису учествовали
Шампион Азије  Парк Санг Хонг (KOR)[10]

 Украјина,  Иран,  Венецуела,  Турска,  Еквадор,  Хрватска,  Бразил,  Јужна Кореја,  Алжир,  Тунис и  Кина изабрали су да не искористе сва своја мјеста.  Летонија,  Аргентина,  Шведска,  Грчка,  Хонгконг,  Финска и  Албанија су добили додатно мјесто.

Државе учеснице

[уреди | уреди извор]

196 бициклиста из 44 државе учествовало је у друмској трци.

Државе учеснице:[11]

Рута

[уреди | уреди извор]

Трка је стартовала у Ронгу гдје је вожено 35 km прије завршне кружне стазе у Бергену. Након 17,9 km, возачи прелазе линију циља први пут, након чега возе 11 кругова дужине 19,1 km.[12] Главна карактеристика кружне руте је успон Салмон Хил, који се налази након 7 km круга; успон је дуг 1,5 km са просјечним нагибом 6,4%. Са укупно 267,5 km, друмска трка за мушкарце 2017 је најдужа од првенства 2013, на којем је вожено 272,26 km.[13]

Преглед трке

[уреди | уреди извор]

Велики број навијача и облачно небо дочекало је главно групу на старту у Рангу. Мало након нултог километра, Ирац Конор Дан је напао и девет возача је отишло са њим: Шон Меккена (Ирска), Алексеј Вермелен (САД), Андреј Амадор (Костарика), Ким Магнусон (Шведска), Мати Манинен (Финска), Вили Смит (Јужна Африка), Елшин Асадов (Азербејџан), Еугерт Жупа (Албанија) и Салах Мрауни (Мароко). Њих десеторица брзо су стекли велико вођство, које је износило девет минута након 24 киломатра.[14]

Главна група је била задвољна развојем ситуације и ишли су смиреним темпом прије првог од 11 кругова. На 200 km до циља, предност је почела да опада са свог максимума који је износио 10 минута.[14] Група је показивала своју намену, али је и даље била вољна да остави велику предност бијегу. Француска и Белгија радили су највише на челу групе.[14]

На 150 km до циља, предност бијега је спала на 4 минута и 41 секунду, док је Манинен био први возач који је отпао из бијега.[14] Предност је пала на око три минута на шест кругова до краја, док је из бијега отпадало још возача. Рус Максим Белков био је први возач који је напао из главне групе, али је ухваћен на 90 km до циља.[14]

У том тренутку, Холандија је отишла на чело групе и својим радом смањили су заостатак на само 30 секунди.[14] Смит је остао сам, док су сви остали бјегунци достигнути; међутим и његов соло покушај завршен је када га је Јулин Вермот — који је провео више од 100 km на челу за Белгију — достигао и вратио у групу.[14] Вермотов рад на челу завршен је падом. Могао је да настави трку, али је недуго затим одустао.[14]

Три и по круга до циља, Аустријанац Марко Халер напао је на успону Салмон Хил, пратио га је Тим Веленс (Белгија), а затим су им се придружили Алесандро де Марки (Италија), Харлинсон Пантано (Колумбија), Давид де ла Круз (Шпанија), Џек Хејг (Аустралија), Ларс Бум (Холандија) и Од Кристијан Екинг (Норвешка). Стекли су 40 секунди предности и приморали су Француску у Пољску да раде на челу главне групе.[14]

Нилс Полит (Њемачка), покушао је да се прикључи бјегунцима на 43 km до циља, али није могао да их достигне и враћен је у главну групу.[14] Неколико падова у последњем кругу избацило је неке фаворите из борбе; Себастијан Енао (Колумбија) напустио је трку у медицинском комбију, док је Тиџеј ван Гардерену требало много времена да устане након пада у баријерама.[14]

На претпоследњем прелазу преко Салмон Хила, свјетски шампион у вожњи на хронометар — Том Димулен (Холандија) напао је, али безуспјешно, није успио да се одвоји и промијени ток трке.[14]

Преко успона, само су Хејг, Екинг, Де ла Круз и Веленс опстали на челу трке, али су ухваћени на 25 km до циља, након што је њихов бивши сарадник у бијегу — Ларс Бум (Холандија) радио јаку на челу главне групе, са циљем да их достигне.[14]

Покушај од стране Луис Маса (Шпанија) завршен је практично тек што је почео и велика група, од скоро 80 возача почела је последњи круг Свјетског првенства у Бергену.[14]

На 16 km до циља Пол Мартенс (Њемачка) и Себастијан Лангевелд (Холандија) напали су из главне групе, али су враћени у великој борби за позиционирање пред последњи прелаз преко Салмон Хила. Тони Галопен (Француска) био је следећи који је покушао, али је и он брзо враћен у групу.[14]

Пад пред почетак успона Салмон Хил оставио је доста возача на земљи, укључујући и Јенса Кекелејра из Белгије, али трка је почела да се развија на врху. Жилијен Алафилип (Француска) је напао и одвојио се од групе; једино је Италијан Ђани Москон успио да га достигне. Дјеловало је да је то дуо који ће одлучивати о побједнику, након што су заједно прешли успон.[14]

Иза њих, петнаестак возача укључујући Белгијанце Филипа Жилбера и Грега ван Авермата мучили су се у покушају да достигну дуо, али са разликом која се отворала и затварала међу њима, било је тешко организовати праву потјеру.[14] Васил Кирјенка (Бјелорусија) и Лукас Постлбергер (Аустрија) удружили су се у намјери да достигну Алафилипа и Москона, али нису успјели да се озбиљније приближе.[14]

На калдрмисаној секцији на 4,5 km до циља, Алафилип је напао и отишао од Москона. Француз је вјероватно осјетио да је то одлучујући корак, али са групом која се приближавала, постајало је све теже за њега.[14]

Алафилип је ухваћен прије него се дошло до последњег километра и група од 26 возача спремала се за спринт.[14]

Када се ушло у последњи километар, било је мало времена за било кога да организује прави лид аут. Александер Кристоф одлучио је да крене рано, али са Саганом који је возио близу његовог точка, Норвежанин је кренуо превише рано.[14] На 50 m до циља, Саган је убрзао и прошли су практично заједно кроз циљ. Чекао се фото финиш, који је показао да је Саган побиједио са неколико центиметара разлике и освојио трећу узастопну титулу.[14]

Телевизијски пренос уживо нестао је у завршници, вратио се тек на последњем километру, што ставља додатну мистерију на оно што се догодило. Изгледало је да Саган није у групи, а након повратка преноса уживо — био је у борби за мајицу дугиних боја.[14]

Италијан Ђани Москон, заузео је 15 мјесто, али је дисквалификован након прегледаног видео снимка, на којем се види да се придржавао за тимски аутомобил.[15] Москон је био ухваћен у паду, а затим се брзо вратио у главну групу, гдје је радио за Матеа Трентина, који је завршио четврти.[15]

Резултати

[уреди | уреди извор]

Од 196 бициклиста колико је стартовало, њих 132 је завршило трку.[16]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Bouhanni angered to miss out on Worlds selection”. Cyclingnews.com. 16. 9. 2017. Приступљено 2. 10. 2017. 
  2. ^ „Peter Sagan: Slovak wins record third successive world title in Norway”. BBC Sport. BBC. 24. 9. 2017. Приступљено 2. 10. 2017. 
  3. ^ а б в г д ђ е ж „Qualification for the world road championship 2017” (PDF). uci.ch. Приступљено 26. 9. 2017. 
  4. ^ „World Championships: Sagan beats Cavendish to defend elite men's world title in Doha”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 16. 10. 2016. Приступљено 2. 10. 2017. 
  5. ^ „African Cycling Championships”. cqranking.com. Приступљено 2. 10. 2017. 
  6. ^ „Kristoff takes elite men's European road race title”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 6. 8. 2017. Приступљено 2. 10. 2017. 
  7. ^ Cabeza Jabba, Edson (7. 5. 2017). „Nelson Soto hace historia y conquista la medalla de oro en el Panamericano de Ruta”. El Heraldo (на језику: шпанском). Приступљено 2. 10. 2017. 
  8. ^ Benson, Daniel (6. 8. 2016). „Van Avermaet wins gold in men's road race at Olympic Games”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 2. 10. 2017. 
  9. ^ „2017 » Oceania Continental Championships - Road Race (CC)”. procyclingstats.com. Приступљено 2. 10. 2017. 
  10. ^ „Asian Cycling Championships, Road, Elite 2017”. cyclingarchives.com. Приступљено 2. 10. 2017. 
  11. ^ „Qualified riders” (PDF). uci.ch. Приступљено 2. 10. 2017. 
  12. ^ „Countdown to the road races”. Bergen2017.no. Bergen 2017 AS. 23. 9. 2017. Архивирано из оригинала 24. 9. 2017. г. Приступљено 2. 10. 2017. 
  13. ^ „Technical Guide – 2017 UCI Road World Championships” (PDF). UCI.ch. Union Cycliste Internationale. 16. 9. 2017. стр. 50. Приступљено 2. 10. 2017. 
  14. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ „Sagan takes historic third world championship in Bergen”. cyclingnews.com. Immediate Media Company. 24. 9. 2017. Приступљено 2. 10. 2017. 
  15. ^ а б „Moscon disqualified from Worlds road race - Video”. Cyclingnews.com. Immediate Media Company. 24. 9. 2017. Приступљено 2. 10. 2017. 
  16. ^ „Final Results / Résultat final: Men Elite Road Race / Course en ligne Hommes Elite” (PDF). Sport Result. Tissot Timing. 24. 9. 2017. Приступљено 2. 10. 2017. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Свјетско_друмско_првенство_UCI_2017_—_Друмска_трка_за_мушкарце&oldid=28854843”