Септембар

септембар
П	У	С	Ч	П	С	Н
						1
2	3	4	5	6	7	8
9	10	11	12	13	14	15
16	17	18	19	20	21	22
23	24	25	26	27	28	29
30

Септембар је девети месец у години и има 30 дана. Почетак месеца по јулијанском календару почиње 14. дана грегоријанског календара. По Црквеном рачунању циклуса времена је први месец.

На северној хемисфери почетак метеоролошке јесени је 1. септембра. На јужној хемисфери почетак метеоролошког пролећа је 1. септембра.　

Септембар означава почетак црквене године у источној православној цркви. То је почетак школске године у многим земљама северне хемисфере, у којој се деца враћају у школу после летњег распуста, понекад и првог дана у месецу.

Септембар (од латинског septem, „седам“) је првобитно био седми од десет месеци у најстаријем познатом римском календару, календару Ромула око 750. п. н. е., са мартом (лат. Martius) као првим месецом у години до можда чак 451. п. н. е. Након календарске реформе која је почетком године додала јануар и фебруар, септембар је постао девети месец, али је задржао име. Имао је 29 дана до Јулијанске реформе, која је додала дан.

Септембарски догађаји

Старе римске светковине за септембар укључују Луди Романи, који се првобитно славио од 12. до 14. септембра, а касније је продужен до 5. септембра до 19. септембра. У 1. веку пре нове ере, додат је додатни дан у част обоженог Јулија Цезара 4. септембра. Епулум Јовис је одржан 13. септембра. Луди Триумфалес одржан је од 18. до 22. септембра. Септимонијум се славио у септембру, а по каснијим календарима 11. децембра. Ови датуми не одговарају савременом грегоријанском календару.

Септембар је у календару Карла Великог назван „месец жетве“. Септембар делом одговара Фруктидору, а делом Вендемјеру Прве француске републике. Септембар се у Швајцарској назива Хербстмонат, месец жетве. Англосаксонци су месец звали Gerstmonath, месец јечма, по усеву који се тада обично жање.

Британско царство је 1752. усвојило грегоријански календар. У Британској империји те године другом септембру је одмах следио 14. септембар.

На Усенету се каже да се септембар 1993. (Вечни септембар) никада није завршио.

Септембар у астрономији и астрологији

Септембарска равнодневица се јавља у овом месецу, а око ње се организују одређене светковине. То је јесења равнодневица на северној хемисфери, а пролећна равнодневица на јужној хемисфери. Датуми могу варирати од 21. септембра до 24. септембра (у UTC).

Септембар је углавном у шестом месецу астролошког календара (и први део седмог), који почиње крајем марта/Марса/Овна.

Септембарски симболи

• Септембарски камен рођења је сафир.

Сафир.

• 

  Јутарња слава

  

  Астра

  Цвеће рођења за септембар је заборавница, јутарња слава и астра.
• Знаци зодијака за месец септембар су Девица (до 22. септембра) и Вага (од 23. септембра па надаље).

Порекло речи или етимологија

Септембар је добио име од латинског (September). Месец је назван по “септем“ (седми месец) римског календара.

Септембар се код Срба, као и код неких словенских народа назива још и МИХОЉСКИ МЕСЕЦ, РУЈЕН и ГРОЗДОБЕР, као и у старосрпском. Преко цркве су у српски народ ушли латински називи за месеце, а њихови гласовни ликови показују да су прошли кроз грчко посредство. Код Чеха ЗАРЖИ, а код Словенаца и КИМАВЕЦ. Код Хрвата се назива РУЈАН, слично старословенском и српском РУЈЕН. На староруском ВЕРАСЕЊ, белоруском ВЕРАСЕЊ, украјинском ВЕРЕСЕНЬ слично пољском ВЖЕСИЕНЬ.

Верски календари

Хришћански празници

• Велики празници или црвено слово
• Усековање главе Светог Јована Крститеља; Сабор српских Светитеља
• Рождество Пресвете Богородице - Мала Госпојина
• Воздвижење Часног Крста - Крстовдан
• Србљак
• Житије Светих за септембар

Јеврејски празници

• Рош Ашана - Нова година 5772 (29. и 30. септембар 2011)

Литература

• Логос, Александар А. (2017). Путовање мисли : увод у потрагу за истином. Београд. 
• Dershowitz, Nachum; Reingold, Edward M. (1997). Calendrical Calculations. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-56474-8. Архивирано из оригинала 17. 10. 2002. г. Приступљено 07. 07. 2017.  with Online Calculator
• Dershowitz, Nachum; Reingold, Edward M. (2008). Calendrical Calculations. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521885409. 
• Birashk, Ahmad (1993). A comparative Calendar of the Iranian, Muslim Lunar, and Christian Eras for Three Thousand Years. Mazda Publishers. ISBN 978-0-939214-95-2. 
• Richards, EG (1998). Mapping Time, the calendar and its history. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-850413-9. 
• Doggett, LE (1992). „Calendars”. Ур.: Seidelmann, P. Kenneth. Explanatory Supplement to the Astronomical Almanac. University Science Books. ISBN 978-0-935702-68-2. Архивирано из оригинала 1. 4. 2004. г. 
• Aveni, Anthony F. (2000). Empires of Time: Calendars, Clocks, and Cultures (reprint of 1990 original изд.). London: Tauris Parke. ISBN 978-1-86064-602-7. OCLC 45144264. 
• „calendar”, American Heritage Dictionary (5th изд.), 2017 
• Björnsson, Árni (1995) [1977]. High Days and Holidays in Iceland. Reykjavík: Mál og menning. ISBN 978-9979-3-0802-7. OCLC 186511596. 
• Rose, Lynn E. (1999). Sun, Moon, and Sothis. Kronos Press. ISBN 978-0-917994-15-9. 
• Schuh, Dieter (1973). Untersuchungen zur Geschichte der Tibetischen Kalenderrechnung. Wiesbaden: Franz Steiner Verlag. OCLC 1150484. 
• Spier, Arthur (1986). The Comprehensive Hebrew Calendar. Feldheim Publishers. ISBN 978-0-87306-398-2. 
• Zerubavel, Eviatar (1985). The Seven Day Circle: The History and Meaning of the Week. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-98165-9. 
• Fraser, Julius Thomas (1987). Time, the Familiar Stranger (illustrated изд.). Amherst: University of Massachusetts Press. ISBN 978-0-87023-576-4. OCLC 15790499. 
• Whitrow, Gerald James (2003). What is Time?. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-860781-6. OCLC 265440481. 
• C.K, Raju (2003). The Eleven Pictures of Time. SAGE Publications Pvt. Ltd. ISBN 978-0-7619-9624-8. 
• C.K, Raju (1994). Time: Towards a Consistent Theory. Springer. ISBN 978-0-7923-3103-2. 
• al-Biruni (1879). The Chronology of Ancient Nations, Chapter VII. C. Edward Sachau. London. 
• Belenkiy, Ari (2002). „A Unique Feature of the Jewish Calendar – Dehiyot”. Culture and Cosmos. 6: 3—22. 
• Jonathan Ben-Dov (2008). Head of All Years: Astronomy and Calendars at Qumran in their Ancient Context. Leiden: Brill. 
• Blackburn, Bonnie; Leofranc Holford-Strevens (2000). The Oxford Companion to the Year: An Exploration of Calendar Customs and Time-reckoning. USA: Oxford University Press. 
• Burnaby, Sherrard Beaumont (1901). Elements of the Jewish and Muhammadan Calendars. London: George Bell and Sons. 
• Bushwick, Nathan (1989). Understanding the Jewish Calendar. New York/Jerusalem: Moznaim. ISBN 978-0-940118-17-1. 
• Feldman, William Moses (1978). Rabbinical Mathematics and Astronomy (3rd изд.). New York: Sepher-Hermon Press. 
• Poznanski, Samuel (1910). „Calendar (Jewish), Encyclopædia of Religion and Ethics”. 3. Edinburgh: T. & T. Clark: 117—124. 
• Reingold, Edward M.; Dershowitz, Nachum (2001). Calendrical Calculations: The Millennium Edition (2 изд.). Cambridge University Press. стр. 723–730. ISBN 978-0-521-77752-0. 
• Resnikoff, Louis A. (1943). Jewish Calendar Calculations. Scripta Mathematica. 9. стр. 191—195,274—277. 
• Schwartz, Eduard (1905). Christliche und jüdische Ostertafeln (Abhandlungen der königlichen Gesellschaft der Wissenschaften zu Göttingen. Philologisch-Historische Klasse. Neue Folge, Band viii). Berlin. 
• Spier, Arthur (1986). The Comprehensive Hebrew Calendar: Twentieth to the Twenty-Second Century 5660–5860/1900–2100. Jerusalem/New York: Feldheim Publishers. 
• Stern, Sacha (2001). Calendar and Community: A History of the Jewish Calendar 2nd Century BCE to 10th Century CE. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-827034-8.