Пређи на садржај

Сехадете Мекули

С Википедије, слободне енциклопедије
Сехадете Мекули
Лични подаци
Пуно имеСехадете Доко
Датум рођења(1928-10-16)16. октобар 1928.
Место рођењаОхрид, Краљевина СХС
Датум смрти12. новембар 2013.(2013-11-12) (85 год.)
Место смртиПриштина, Србија
УниверзитетУниверзитет у Скопљу
Породица
СупружникЕсад Мекули
Деца2
Научни рад
Позната полечељу повређених демонстраната током немира на Косову 1981.

Сехадете Мекули (алб. Sehadete Mekuli; Охрид, 16. октобар 1928Приштина, 12. новембар 2013) била је југословенска професорка, гинеколог и јавни радник. Постала је позната по неговању повређених демонстраната током немира на Косову 1981. године, када су Албанци захтевали отцепљење САП Косова од СР Србије и СФР Југославије. Због тога јој је ускраћено звање редовног професора на Медицинском факултету Универзитета у Приштини и принуђена је да оде у превремену пензију 1988. године.

Била је удата за песника Есада Мекулија. Била је инспирација за лик Теуте Шкрели у роману Исмаила КадареаKrushqit jane te ngrire (срп. Свадбена поворка претворена у лед).

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођена је 16. октобра 1928. године у албанској породици Охриду. Гимназију је завршила 1947. године у свом родном граду, а затим је студирала медицину на Универзитету у Скопљу, где је дипломирала 7. јануара 1954. Од 1. априла 1954. године почела је да ради у болници у Приштини као гинеколог и акушер. Специјализовала је гинекологију марта 1960. године у Београду. Од 1960. до 1962. године била је шеф Гинеколошко-акушерског павиљона болнице у Приштини. Године 1963, из политичких разлога, напустила је рад у болници и постала начелник Диспанзера (јавног диспанзера), у оквиру Дома здравља Приштина. Јануара 1968. године вратила се на функцију начелника Гинеколошко-акушерског павиљона у болници у Приштини.[1] Такође је развила циклус предавања за школе и домове за унапређење здравственог васпитања девојчица.[2]

Након отварања Универзитета у Приштини, била је изабрана за примаријуса Медицинског факултета који је отворен 1970. Докторирала је на Универзитету у Београду 1973. и постала ванредни професор на Универзитету у Приштини 1976. Учествовала је у оснивању Удружења лекара Косова и руководила издавањем медицинског часописа Praxis medica. Почев од 1972. године била је директор Гинеколошке клинике у оквиру Медицинског факултета Универзитета у Приштини.[1] Издала је 31 чланак у медицинским часописима.[1]

Била је удата за песника Есада Мекулија (1916—1993). Преминула је 12. новембра 2013. године у Приштини, а имала је двоје деце.[1]

Немири на Косову 1981.

[уреди | уреди извор]

Године 1981. бринула о демонстрантима повређеним током немира на Косову 1981. године, када су Албанци захтевали отцепљење САП Косова од СР Србије и СФР Југославије.[3] Оптужена је да је стала на страну демонстраната у њиховим захтевима.[4][2] Због ових поступака, Универзитет у Приштини је одбио да је унапреди у звање редовног професора, па је у октобру 1988. била приморана да оде у превремену пензију.[3] Након распада Југославије, сви здравствени радници са клинике су избачени. Године 1996. отворила је приватну клинику за гинекологију и акушерство у сарадњи са добротворном организацијом Мајке Терезе, која је довела гинекологе са читаве територије Косова и Метохије да лече жене.[2]

Њени лик и дело инспирисали су Исмаила Кадареа у стварању лика Теуте Шкрели из романа Krushqit jane te ngrire (срп. Свадбена поворка претворена у лед).[3]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г „Përcillet në shtëpinë e fundit Prof.dr. Sehadete Mekuli” (на језику: Albanian). Koha Ditore. 12. 11. 2013. 
  2. ^ а б в „Ka vdekur në Prishtinë prof dr. Sadete Mekuli (1928–2013)” [She Died in Pristina: Prof. Dr. Sadete Mekuli (1928–2013)]. Radio Television of Kosovo (на језику: Albanian). Приступљено 6. 1. 2016. 
  3. ^ а б в Robert Elsie (15. 11. 2010). Historical Dictionary of Kosovo. Scarecrow Press. стр. 82. ISBN 978-0-8108-7483-1. 
  4. ^ Kullashi, Muhamedin. „LIMPIEZA ÉTNICA EN LA EX-YUGOSLAVIA” [Ethnic Cleansing in Yugoslavia] (PDF) (на језику: Spanish). praxis.univalle.edu.co. стр. 88. Архивирано из оригинала (PDF) 2016-03-04. г.  (note 16)