Пређи на садржај

Сикорски H-19 (СОКО С-55)

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Сикорски H-19)
Сикорски H-19 (СОКО С-55)

Хеликоптер Сикорски Х-19
Хеликоптер Сикорски Х-19

Општи подаци
Намена транспорт
Посада 2
Порекло  САД
Пробни лет 10.11.1949.
Повучен из употребе 1974.
Статус неактиван
Димензије
Пречник носећег ротора 16,16 m
Дужина 18,91 m
Висина 4,04 m
Маса
Маса празног 2.580 kg
Максимална маса 3.629 kg
Перформансе
Максимална брзина 163 km/h
Брзина успона 213 m/min
Врхунац лебдења 2.377 m
Врхунац лета 3.932 m
Долет 560 m
Погон
Мотори Alvis Leonides Major 755/1
Врста мотора радијални 9 цилиндара
Број мотора 1
Мах. континуална снага 551 kW
 Портал Ваздухопловство

Сикорски H-19 (енгл. Sikorsky H-19) је вишенаменски средњи транспортни хеликоптер са два члана посаде металне конструкције са неувлачивим „трицикл” стајним трапом, који се поред САД производио још у Великој Британији, Јапану, Француској и Југославији. Код нас је овај хеликоптер био познат под називом Соко С-55[1].

Развој

[уреди | уреди извор]
Мотор хеликоптера Сикорски H-19/С-55

Охрабрен успехом свог хеликоптера С-51 амерички конструктор руског порекла Игор Сикорски пројектовао је транспортни хеликоптер С-55, који је поред два пилота могао понети десет војника или шест рањеника на носилима. Прототип је полетео 10. новембра 1949. године а прво дејство имао је у Корејском рату где је коришћен не само у својој основној намени, већ и за спасавање оборених пилота или убацивање агената у позадину непријатеља. Сем у Америци, произвођен је по лиценци и у енглеској фирми Вестленд (Westland).

Технички опис

[уреди | уреди извор]

Хеликоптер Соко С-55 је металне, полумонокок конструкције, кога је покретао клипни радијални ваздухом хлађени мотор смештен у нос хеликоптера. Изнад мотора се налазила пилотска кабина са два члана посаде. Изнад кабине се налазио главни ротор а испод путничко терена кабина на коју се надовезивао реп са управљачким ротором. Капотажа мотора су била једна велика двокрилна врата која када се отворе, сви делови мотора су били приступачни за било какву интервенцију механичара. Механичари су мотор сервисирали са земље, нису им била потребна ни мердевине нити било каква помоћна средства. Преносни механизам од мотора до ротора је ишао задњом страном пилотске кабине. Положај пилотске кабине код овог хеликоптера са становишта услова (удобности) рада посаде је био веома неповољан. Мотор је грејао кабину одоздо, преносни механизам је дрндао са леђа а изнад главе, на само метар изнад кабине зврндао је ротор. Али зато је преглед летелице и њене околне био изванредан пилоти су у кабини седели као у птичијем гнезду. Видели су све и напред и реп, са обе стране хеликоптера, што је веома користило у случајевима употребе хеликоптера за спашавање. Са обе стране кабине постојала су велика шибер врата која су омогућавала лак утовар и истовар терета као и манипулацију са њим. Ово је постао стандард у градњи свих транспортних и војних хеликоптера.

Главни ротор са три алуминијске лопатице у лабораторијским условима имао је век трајања 20 000 сати. Резервоари за гориво су се налазили испод пода теретне кабине и били су самозаптивајући, уколико дође до било каквог оштећења.

Стајни трап је био система трицикл. Свака од четири ноге стајног трапа (две главне и две носне) имале су амортизер како би се отклонила, или барем смањила, могућност оштећења хеликоптера при грубом слетању. Амортизери су уједно побољшавали стабилност хеликоптера при слетању на нераван терен. Код морнаричких хеликоптера уместо ногу стајног трапа монтирали су се пловци који су омогућавали хеликоптеру плутање, слетање и полетање са водених површина.

Варијанте хеликоптера С-55

[уреди | уреди извор]

Мада је у свету направљено преко 15 варијанти овог хеликоптера у ЈНА су се користиле само 3.

  • С-55 - транспортни хеликоптер,
  • С-55-5 - побољшана верзија С-55 и
  • С-55 Мк 7 - противподморнички хеликоптер.

Коришћење у Југославији

[уреди | уреди извор]
Сикорски H-19/С-55 изложен у Музеју ваздухопловства — Београд
Сикорски H-19/С-55 противподморнички са пловцима
(Видео:Сикорски H-19 у лету)

Југословенско ратно ваздухопловство набавило је у Енглеској четири хеликоптера октобра 1957. године, а 1961. године почела је производња змаја по енглеској лиценци у фабрици авиона „Соко” у Мостару, док је трансмисију правила београдска фабрика „21. мај” („ДМБ”). Били су то први хеликоптери направљени у Југославији.

Кроз Југословенско ратно ваздухопловство укупно је прошло 45 хеликоптера С-55. Поред основне - транспортне варијанте С-55 и С-55-5, постојала је и противподморничка варијанта С-55 Мк-7 која је имала трећег члана посаде за руковање радаром и опремом за борбу против подморница, као и пловке за слетање на воду. Прва два су набављена у Енглеској 1960. године, а још четири су направљена по лиценци у фабрици „Соко”. Био је то први противподморнички хеликоптер у југословенском ратном ваздухопловству и носио је једно самонавођено торпедо у трупу. Све варијанте С-55 повучене су из наоружања 1974. године[2][3].

Хеликоптер који се налази у поставци Музеја је произведен у фабрици авиона „Соко” у Мостару у наоружање уведен је децембра 1965. и коришћен је у јединицама у Батајници, Нишу и Дивуљама, да би 2. септембра 1974. прелетео у Музеј ваздухопловства — Београд и постао део сталне поставке.

Коришћење

[уреди | уреди извор]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Команда РВ и ПВО, Чувари нашег неба, Војноиздавачки завод, Београд, 1977.
  2. ^ Димитријевић, Бојан (2012). Југословенско ратно ваздухопловство 1942-1992. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-163-6. 
  3. ^ Јанић, Чедомир (2008—2009). Годишњак српског ваздухопловства. Београд: Аерокомуникације. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Пејчић, Предраг (1993). Војни хеликоптери. Београд: Војноиздавачки и новински центар. 
  • Јанић, Чедомир (2008—2009). Годишњак српског ваздухопловства. Београд: Аерокомуникације. 
  • Јанић, Чедомир; Петровић Огњан (2011). Кратка историја ваздухопловства у Србији (на језику: (језик: српски)). Београд: Аерокомуникације. ISBN 978-86-913973-1-9. 
  • Димитријевић, Бојан (2012). Југословенско ратно ваздухопловство 1942-1992. Београд: Институт за савремену историју. ISBN 978-86-7403-163-6. 
  • Команда РВ и ПВО, Чувари нашег неба, Војноиздавачки завод, Београд, 1977.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Сикорски H-19 на Викимедијиној остави.

Извори

[уреди | уреди извор]
  • Садржај овог чланка је једним делом или у целости преузет са Музеја ваздухопловства Београд. Носилац ауторских права над материјалом је дао дозволу да се исти објави под слободном лиценцом. Доказ о томе се налази на OTRS систему, а број тикета са конкретном дозволом је 2009082810052656.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сикорски_H-19_(СОКО_С-55)&oldid=27005937”