Пређи на садржај

Слободан Вучковић

С Википедије, слободне енциклопедије

Слободан Вучковић (30. септембар 1941) је српски адвокат и бивши политичар. Био је истакнути противник власти Слободана Милошевића 1990-их и служио је три мандата у Народној скупштини Србије. Вучковић је у различито време био члан Демократске странке (ДС) и Демократског центра (ДЦ).

Рани живот и каријера

[уреди | уреди извор]

Вучковић је рођен у Београду, на тадашњој територији Војног команданта у Осовинској окупацији Србије. Одрастао је у граду после ослобођења Србије и формирања ФНРЈ. Вучковић је дипломирао на Правном факултету Универзитета у Београду 1964. године и похађао постдипломске студије у Француској и САД-у. Након што је радио као судски приправник у Загребу, од 1966. до 1969. године, вратио се у Београд и започео сопствену праксу. У почетку је радио као адвокат за кривична дела; његов фокус се касније пребацио на међународно трговачко право.[1]

Његова ћерка Наташа Вучковић такође је истакнути политичар у Србији.[2]

Политичар

[уреди | уреди извор]

СР Србија (1986–1990)

[уреди | уреди извор]

Вучковић је изабран за посланика у Скупштини града Београда на локалним изборима у Србији 1986. Током овог периода, одређени број места у законодавним телима Југославије био је резервисан за представнике различитих професија и занимања; Вучковић је добио мандат на предлог Адвокатске коморе Београда. Није био члан Савеза комуниста Србије, који је у то време била једина легална политичка партија, већ је био самостални делегат.

По завршетку мандата у Скупштини града, на парламентарним изборима 1989. изабран је у Народну скупштину као кандидат Адвокатске коморе Србије и друштвених организација у Београду. Допринео је закону који је Савезу комуниста забрањивао деловање преко радничких организација Србије, а 1990. био је један од само шест делегата који су гласали против усвајања новог устава који је фаворизовао Милошевић.

Вучковић је био први посланик Демократске странке у народној скупштини; придружио се ДС-у када је вишестраначка политика поново уведена у Србији 1990.[3]

Опозиција администрацији Слободана Милошевића (1990–2000)

[уреди | уреди извор]

Изборни систем Србије је ревидиран пре парламентарних избора 1990, тако да су сви делегати бирани народним гласањем у једночланим изборним јединицама. Вучковић је поново изабран за централну београдску општину Савски венац. Милошевићева Социјалистичка партија Србије (СПС) однела је већинску победу, а Вучковић је био члан опозиције. Био је члан одбора за спољне послове и учествовао у делегацијама у Европском парламенту и Савету Европе, као и у Грчкој и Чешкој. Такође је радио у комитету за правосуђе и у посебном комитету који је истраживао демонстрације у Београду 1991. године; извештај овог одбора довео је до оставке министра унутрашњих послова Радмила Богдановића.[4] У децембру 1991. Вучковић је предложио укључивање словеначких и хрватских привредника у преговоре о окончању хрватског рата, с обзиром на значај тих земаља за српску привреду.[5]

За парламентарне изборе 1992. Србија је напустила једночлане изборне поделе и усвојила систем пропорционалне заступљености. Вучковић је предводио изборну листу ДС-а у Смедереву; листа није прешла изборни цензус да би освојила ниједан мандат, а његов посланички мандат је престао када је сазвана нова скупштина почетком 1993.[6] Међутим, изабран је у Скупштину општине Савски венац на истовременим локалним децембарским изборима 1992.[7]

Добио је десето место на листи ДС-а за Београд на парламентарним изборима 1993. године и није добио нови мандат када је листа освојила осам мандата.[8] (Од 1992. до 2000. године, изборни закон Србије предвиђао је да се једна трећина посланичких мандата додељује кандидатима на успешним листама по нумеричком редоследу, док ће преостале две трећине бити распоређене међу осталим кандидатима по нахођењу странака или коалиција спонзора. Вучковић је могао да добије мандат упркос листи, али није.)[9][10]

Вучковић се успротивио политичком правцу ДС-а након што је Зоран Ђинђић постао лидер странке у јануару 1994. године, а у марту исте године поднео је оставку на своје функције у странци.[11] У потпуности је напустио ДС фебруара 1995. и придружио се Демократском центру 1997. године, а касније је био на функцији његовог председника. Такође је био суоснивач Фондације Центар за демократију Србије и Форума за међународне односе у овом периоду, а једно време је био и потпредседник ове друге организације.[12][13]

ДЦ је 2000. године учествовао у Демократска опозиција Србије (ДОС), широкој и идеолошки разноликој коалицији партија супротстављених Милошевићевој администрацији. Кандидат ДОС-а Војислав Коштуница победио је Милошевића на председничким изборима 2000, што је преломни тренутак у српској и југословенској политици. Вучковић је изабран за други мандат у Скупштини Савског венца на истовременим локалним изборима 2000. као кандидат ДОС-а.[14] У децембру 2001. године именован је у управни одбор Нафтне индустрије Србије.[15]

Након пада Милошевића (2000–2007)

[уреди | уреди извор]

Изборни систем Србије је поново реформисан 2000. године, тако да је цела држава постала јединствена изборна јединица и сви мандати су додељени кандидатима на успешним листама по дискреционом праву странака и коалиција покровитеља, без обзира на бројчани ред.[16] ДЦ је остварио делимично помирење са ДС-ом до 2003. године и кандидовао се на парламентарним изборима те године на листи ДС-а. Вучковић је добио 229. позицију; листа је освојила тридесет седам мандата, а он је био уврштен у делегацију ДЦ када је сазвана нова скупштина почетком 2004.[17][18][19] Супарничка Демократска странка Србије (ДСС) постала је водећа странка у коалиционој влади Србије након избора, а и ДС и ДЦ су били у опозицији.[20] После паузе од једанаест година, Вучковић се поново придружио и одбору за спољне послове и одбору за правосуђе; био је и у комитету за економске реформе.[21]

Демократски центар је 2004. године формално прешао у Демократску странку, а Вучковић је поново био посланик ДС у скупштини. Није тражио поновне изборе 2007. Члан Главног одбора странке остао је до 2010. године, када се повукао из политичког живота.[22]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Advokat Slobodan VUCKOVIC: BIOGRAFIJA, rem.rs, accessed 23 June 2022.
  2. ^ "Deca nasledila očeve u poslaničkim klupama", Politika, 6 January 2012, accessed 18 June 2022.
  3. ^ Advokat Slobodan VUCKOVIC: BIOGRAFIJA, rem.rs, accessed 23 June 2022.
  4. ^ Advokat Slobodan VUCKOVIC: BIOGRAFIJA, rem.rs, accessed 23 June 2022.
  5. ^ Dimitrije Boarov, "Serbia Alone", Vreme, 2 December 1991, accessed via Rutgers University Libraries on 24 June 2022.
  6. ^ Избори за народне посланике Народне скупштине одржани 20. и 27. децембра 1992. године и 3. јануара 1993. године – ЗБИРНЕ ИЗБОРНЕ ЛИСТЕ (8 Смедерево) and Извештај о укупним резултатима избора за народне посланике у Народну скупштину Републике Србије, одржаних 20. и 27. децембра 1992. године и 3. јануара 1993. године, Republic Election Commission, Republic of Serbia, accessed 30 July 2021.
  7. ^ Advokat Slobodan VUCKOVIC: BIOGRAFIJA, rem.rs, accessed 23 June 2022.
  8. ^ Избори за народне посланике Народне скупштине одржани 19. и 26. децембра 1993. године и 5. јануара 1994. године – ЗБИРНЕ ИЗБОРНЕ ЛИСТЕ (1 Београд) and Извештај о укупним резултатима избора за народне посланике у Народну скупштину Републике Србије, одржаних 19. и 26. децембра 1993. године и 5. јануара 1994. године, Republic Election Commission, Republic of Serbia, accessed 30 July 2021.
  9. ^ Guide to the Early Election Архивирано на сајту Wayback Machine (16. јануар 2022), Ministry of Information of the Republic of Serbia, December 1992, made available by the International Foundation for Electoral Systems, accessed 14 July 2017.
  10. ^ Službeni glasnik (Republike Srbije), Volume 50 Number 11 (25 January 1994), p. 193.
  11. ^ Milan Milošević, "The Big Transfer", Vreme, 12 September 1994, accessed via Rutgers University Libraries on 24 June 2022.
  12. ^ Advokat Slobodan VUCKOVIC: BIOGRAFIJA, rem.rs, accessed 23 June 2022.
  13. ^ "Moskva hoće izbore", Glas javnosti, 5 April 2000, accessed 24 June 2022.
  14. ^ Advokat Slobodan VUCKOVIC: BIOGRAFIJA, rem.rs, accessed 23 June 2022.
  15. ^ "Nenad Milić zamenik ministra", Glas javnosti, 21 December 2001, accessed 23 June 2022.
  16. ^ Serbia's Law on the Election of Representatives (2000) stipulated that parliamentary mandates would be awarded to electoral lists (Article 80) that crossed the electoral threshold (Article 81), that mandates would be given to candidates appearing on the relevant lists (Article 83), and that the submitters of the lists were responsible for selecting their parliamentary delegations within ten days of the final results being published (Article 84). See Law on the Election of Representatives, Official Gazette of the Republic of Serbia, No. 35/2000, made available via LegislationOnline, accessed 28 February 2017.
  17. ^ Избори за народне посланике Народне скупштине одржани 28. децембра 2003. године, ИЗБОРНЕ ЛИСТЕ (5. ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА – БОРИС ТАДИЋ), Republic Election Commission, Republic of Serbia, accessed 2 July 2021.
  18. ^ "DC saopštio koje poslanike će delegirati u parlament", B92, 9 January 2004, accessed 24 January 2022.
  19. ^ "Podrška neoročenoj vladi", Glas javnosti, 15 January 2004, accessed 24 June 2022.
  20. ^ Избори за народне посланике Народне скупштине одржани 28. децембра 2003. године, ИЗБОРНЕ ЛИСТЕ (5. ДЕМОКРАТСКА СТРАНКА - БОРИС ТАДИЋ), Republic Election Commission, Republic of Serbia, accessed 18 May 2021.
  21. ^ ДЕТАЉИ О НАРОДНОМ ПОСЛАНИКУ: ВУЧКОВИЋ, СЛОБОДАН, „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 07. 01. 2007. г. Приступљено 29. 08. 2024. , National Assembly of the Republic of Serbia, accessed 20 May 2022.
  22. ^ Advokat Slobodan VUCKOVIC: BIOGRAFIJA, rem.rs, accessed 23 June 2022.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Слободан_Вучковић&oldid=28446322”