Совјетски дисиденти

С Википедије, слободне енциклопедије

Совјетски дисиденти били су људи који се нису слагали са одређеним карактеристикама совјетске идеологије или са њеном целином и који су били вољни да износе своје критичке ставове.[1] Термин дисидент се користио у Совјетском Савезу (СССР) у периоду од средине 1960-их до пада комунизма. Користио се за означавање малих група маргинализованих интелектуалаца чији су изазови, од скромних до радикалних до совјетског режима, наишли на заштиту и охрабрење дописника,[2] и типично кривично гоњење или друге облике ућуткивања од стране власти. Пратећи етимологију појма, сматра се да дисидент „седи одвојено“ од режима.[3] Термин дисидент је у СССР почео да се односи на појединца за чији се неконформизам сматрало да је за добробит друштва.[4][5][6] Најутицајнија група дисидената била је позната као совјетски покрет за људска права.

Совјетски дисиденти који су критиковали државу у већини случајева суочили су се са законским санкцијама предвиђен према совјетском Кривичном законику[7] и дат им је избор између изгнанства у иностранство (уз одузимање совјетског држављанства), душевне болнице или радног логора.[8] Конкретно, антисовјетско политичко понашање, отворено против власти, демонстрације која су за циљ имале одређену реформу, писање књига које критикују СССР дефинисано је код неких особа као истовремено кривично дело (нпр. кршење чланова 70 или 190-1), симптом (обмана реформизма) и дијагноза (на пример успорена шизофренија).[9]

1950-1960-их[уреди | уреди извор]

Током 1950-их, совјетски дисиденти су почели да шаљу своје критике на Запад слањем докумената и изјава страним дипломатским мисијама у Москви.[10] Током 1960-их, совјетски дисиденти су често изјављивали да су права која им је влада Совјетског Савеза ускратила универзална права, која имају сви без обзира на расу, веру и националност.[11] У августу 1969. године, на пример, Иницијална група за одбрану грађанских права у СССР- у апеловала је на Комитет Уједињених нација за људска права да одбрани људска права која су газиле совјетске власти у низу суђења.[12]

Неке од главних прекретница дисидентског покрета 1960-их су:

  • Јавна читања поезије на Тргу Мајаковског у центру Москве, где су често кружили неки од подземних списа који су критични према систему; нека од ових јавних читања је рабила полиција;
  • Суђење песнику Јосифу Бродском који је оптужен за 'паразитизам' зато што није био званично запослен и осуђен је 1963. на интерно изгнанство; стекао је широку симпатију и подршку у дисидентским и полудисидентским круговима, углавном кроз белешке са суђења које је саставила Фрида Вигдорова
  • Суђење и изрицање пресуде писцима Андреју Сињавском и Јулију Данијелу који су ухапшени 1965. због објављивања коауторских дела у иностранству под псеудонимима и осуђени на радни логор и прогонство; противљење овом суђењу довело је до кампање петиција за њихово ослобађање коју су потписале хиљаде људи, од којих су многи наставили активније учествовати у дисидентском покрету
  • Тихе демонстрације на Пушкиновом тргу у Москви које је покренуо Александар Јесењин-Волпин на дан совјетског устава 5. децембра 1965. са плакатима који позивају власти да поштују соптвени устав
  • Кампање петиција против релативизовања Стаљиновог терора након смене Никите Хрушчова и поновног оживљавања култа Стаљинове личности у деловима совјетске владине бирократије
  • У априлу 1968. покретнут је подземни часопис „Хроника актуелних догађаја“, који је документовао кршења људских права и протестне активности широм Совјетског Савеза
  • Објављивање на Западу првог политичког есеја Андреја Сахарова „Размишљања о прогресу и интелектуалној слободи“ у пролеће и лето 1968.
  • Протестни скуп против совјетске инвазије на Чехословачку ради сузбијања Прашког пролећа; организованје 25. августа 1968. на Црвеном тргу у Москви од стране осам дисидената, укључујући Виктора Фајнберга, Наталију Горбањевску, Павела Литвинова, Владимира Дремљугу и др.
  • Оснивање Иницијативе за људска права 1969. године

1970-их[уреди | уреди извор]

Дисиденти су постали значајно заступљенији у јавном животу и медијима на Западу током 1970-их.[13] Хелсиншки споразум је инспирисао дисиденте у Совјетском Савезу, Чехословачкој, Мађарској и Пољској да отворено протестују против кршења људских права од стране влада.[14] Совјетски дисиденти су захтевали да совјетске власти спроводе своје обавезе полазећи од Хелсиншког споразума са истим жаром и на исти начин на који су раније отворени легалисти очекивали да се совјетске власти стриктно придржавају слова њиховог устава.[15] Дисидентски руски и источноевропски интелектуалци који су позивали на поштовање Хелсиншког споразума били су подвргнути званичној репресији.[16] Према совјетском дисиденту Леониду Пљушчу, Москва је искористила Хелсиншки пакт о безбедности да побољша своју економију, истовремено повећавајући потискивање политичких неистомишљеника.[17] Затворено је 50 припадника совјетских Хелсиншких група.[18] Случајеве политичких затвореника и затвореника савести у Совјетском Савезу објавиљивали су Amnesty International 1975.[19] и Комитет за одбрану совјетских политичких затвореника 1975.[20] и 1976.[21][22]

Председник САД Џими Картер је у свом инаугурационом обраћању 20. јануара 1977. најавио да ће људска права бити централна тачка спољне политике током његове администрације.[23] Картер је у фебруару послао писмо Андреју Дмитријевичу Сахарову у којем је изразио подршку његовом ставу о људским правима.[23][24] Након Картеровог писма Сахарову, СССР је упозорио на покушаје „мешања“ у његове послове под „измишљеним изговором одбране људских права.[25] Због Картеровог отвореног показивања подршке совјетским дисидентима, КГБ је успео да повеже неслагање са америчким империјализмом сугеришући да су такав протест и подршка дисидентима параван за америчку шпијунажу у Совјетском Савезу.[26] Према Дмитрију Волкогонову и Харолду Шукману, Андропов је био тај који је одобрио бројна суђења активистима за људска права[27].[28]

Добровољна и недобровољна емиграција омогућила је властима да се ослободе многих политичких активних интелектуалаца, укључујући писце Валентина Турчина, Георгија Владимова, Владимира Војновича, Лева Копелева, Владимира Максимова, Наума Коржавина, Василија Аксјонова, психијатра Марину Војханску и друге.[29]‍:194[30] Хроника актуелних догађаја обухватила је 424 политичка суђења, у којима су осуђене 753 особе, а нико од оптужених није ослобођен; поред тога, 164 особе су проглашене неурачунљивим и послате на принудно лечење у психијатријску болницу.[31]

Према совјетским дисидентима и западним критичарима, КГБ је рутински слао дисиденте психијатрима где им је давана дијагноза. То је рађено како би ср избегла срамотна јавна суђења и дискредитовало дисидентство као производ болесних умова.[32][33] Уз образложење да су политички дисиденти у Совјетском Савезу били психотични и обманути, затварани су у психијатријске болнице и лечени неуролептицима.[34] Затварање политичких неистомишљеника у психијатријске установе постало је уобичајена пракса.[35] Та техника би се могла назвати „медикализацијом“ дисидентства или психијатријским терором, већ познатим обликом репресије примењеном у Совјетском Савезу који је искоишћен против Леонида Пљушча, Петра Григоренка и многих других дисидената.[36] Коначно, многи људи у то време су били склони да верују да су дисиденти ненормални људи чије је слање у душевне болнице било сасвим оправдано.[29]‍:96[37] У то време совјетски дисидент Владимир Буковски написао је Нову менталну болест у СССР-у: Опозиција објављено на француском,[38] немачком,[39] италијанском,[40] шпанском[41] и (у коауторству са Семјоном Глузманом) Приручник о психијатрији за дисиденте објављен на руском,[42] енглеском,[43] француском,[44] италијанском,[45] немачком,[46] данском.[47]

Репресија над Хелсиншким посматрачким групама[уреди | уреди извор]

Jimmy Carter
Vladimir Bukovsky
Џими Картер је 1977. био домаћин проминентом совјеткском дидиденту Владимиру Буковском у Белој кући.

У периоду 1977–1979 и поново 1980–1982, КГБ је реаговао на рад организација Helsinki Watch Group, у Кијеву, Вилњусу, Тбилисију и Еревану тако што је покренуо хапшења великих размера и осудио своје чланове на затвор, радни логор, интерно изгнанство и психијатријски затвор.

Од чланова Московске хелсиншке групе, 1978. године њени чланови Јуриј Орлов, Владимир Слепак и Анатолиј Шчарански осуђени су на дуготрајне логоре и унутрашњи прогон због „антисовјетске агитације и пропаганде“ и издаје. Још један талас хапшења уследио је почетком 1980-их: Малва Ланда, Виктор Некипелов, Леонард Терновски, Феликс Серебров, Татјана Осипова, Анатолиј Марченко и Иван Коваљов.[48]‍:249 Совјетске власти су неким активистима понудиле „прилику“ да емигрирају. Људмила Алексејева је емигрирала 1977. године. Оснивачи Московске хелсиншке групе Михаил Бернштам, Александар Корчак, Виталиј Рубин такође су емигрирали, а Петру Григоренку је одузето совјетско држављанство док се лечио у иностранству.[49]

Украјинска хелсиншка група је претрпела тешке репресије током 1977–1982, са повремено вишеструким затворским казнама изреченим низу чланова.[48]‍:250–251Украјинска хелсиншка група је до 1983. имала 37 чланова, од којих су 22 била у логорима, 5 је било у избеглиштву, 6 је емигрирало на Запад, 3 су пуштена и живела су у Украјини, 1 (Михајло Мелник) је извршио самоубиство.[50]

Литванска Хелсиншка група доживела је два таласа затварања чланова због антисовјетских активности и „организовања верских процесија“: Викторас Петкус је осуђен 1978. године; други су уследили 1980–1981: Алгирдас Статкевичиус, Витаутас Скуодис, Мечисловас Јуревичиус и Витаутас Ваичиунас.[48]‍:251–252

Токови дисидентства[уреди | уреди извор]

Покрет за грађанска и људска права[уреди | уреди извор]

Јелена Бонер и Андреј Сахаров по доласку на догађај доделе почасног доктората из области права Универзитета у Гронингену, 15. јуна 1989.
Ronald Reaga
Andrei Sakharov
Роналд Реган и Андреј Сахаров су имали састанак у Белој кући 1988.

Почевши од 1960-их, раних година Брежњевљеве стагнације, дисиденти у Совјетском Савезу су све више усмеравали своју пажњу на питања грађанских и на крају људских права. Борба за грађанска и људска права била је фокусирана на питања слободе изражавања, слободе савести, слободе емиграције, казнене психијатрије и тешког положаја политичких затвореника. Одликовала га је нова отвореност неслагања, брига за законитост, одбацивање сваке 'подземне' и насилне борбе. [51]

Покрети нација[уреди | уреди извор]

Неколико националних или етничких група које су биле депортоване под Стаљином формирале су покрете за повратак у своје домовине. Конкретно, кримски Татари су намеравали да се врате на Крим, Турци Месхетинци у Јужну Грузију, а етнички Немци су имали за циљ да се преселе дуж реке Волге у близини Саратова.

Татарима је ускраћено право да се врате на Крим, иако су закони који су оправдавали њихову депортацију поништени. Њихово прво колективно писмо са позивом на рестаурацију датира из 1957. године.[52] Почетком 1960-их, кримски Татари су почели да оснивају иницијативне групе у местима где су били присилно пресељени. Предвођени Мустафом Џемилевом, основали су сопствену демократску и децентрализовану организацију, која се сматра јединственом у историји независних покрета у Совјетском Савезу.[53]‍:131 ‍:7

Емиграциона покрети[уреди | уреди извор]

Емиграциони покрети у Совјетском Савезу укључивали су покрет совјетских Јевреја да емигрирају у Израел и Поволшких Немаца да емигрирају у Западну Немачку.

Совјетским Јеврејима су власти бившег Совјетског Савеза и других земаља источног блока рутински одбијале дозволу да емигрирају.[54] Покрет за право на емиграцију формиран је шездесетих година прошлог века, што је такође довело до оживљавања интересовања за јеврејску културу. Разлог одбијања је привукао значајну пажњу на Западу.

Грађани немачког порекла који су живели у балтичким државама пре њихове анексије 1940. и потомци немачких досељеника на Волги из осамнаестог века такође су формирали покрет за напуштање Совјетског Савеза.[53]‍:132[55]‍:67Влада Западне Немачке је 1972. године склопила споразум са совјетским властима који је дозвољавао између 6.000 и 8.000 људи да емигрира у Западну Немачку сваке године до краја деценије. Као резултат тога, скоро 70.000 етничких Немаца је напустило Совјетски Савез до средине 1980-их.[55]‍:67

Слично, Јермени су мало емигрирали. До средине 1980-их, преко 15.000 Јермена је емигрирало.[55]‍:68

Русија се последњих година у великој мери променила у друштвеној, економској и политичкој сфери. Миграције са руског су постале мање насилне и првенствено резултат слободне воље коју изражава појединац.[56]

Религијски покрети[уреди | уреди извор]

Верски покрети у СССР-у укључивали су руске православне, католичке и протестантске покрете. Они су се фокусирали на слободу испољавања вере и отпор мешању државе у њихове унутрашње ствари и питања.‍:8

Руски православни покрет остао је релативно мали. Католички покрет у Литванији био је део већег литванског националног покрета. Протестантске групе које су се противиле антирелигијским државним директивама укључивале су баптисте, адвентисте и пентекосталце. Слично јеврејском и немачком дисидентском покрету, многи у независном пентекостном покрету су тежили емиграцији.

Национални покрети[уреди | уреди извор]

Национални покрети су укључивали руске националне дисиденте, као и дисидентске покрете из Украјине, Литваније, Летоније, Естоније, Грузије и Јерменије.

Међу нацијама које су живеле на својим територијама са статусом република у оквиру Совјетског Савеза, први покрет који се појавио 1960-их био је украјински покрет. Њена тежња била је да се одупре русификацији Украјине и да инсистира на једнаким правима и демократизацији републике.‍:7

У Литванији је национални покрет 1970-их био уско повезан са католичким покретом.‍:7

У књижевности и култури[уреди | уреди извор]

Неколико значајних примера писаца дисидента одиграло је значајну улогу за шири дисидентски покрет. То укључује прогон Осипа Мандељштама, Бориса Пастернака, Михаила Булгакова и Јосифа Бродског, као и објављивање Архипелага Гулаг Александра Солжењицина.

У књижевном свету било је на десетине писаца и публициста који су учествовали у дисидентском покрету, укључујући Василија Аксјонова, Аркадија Белинкова, Леонида Бородина, Јосифа Бродског, Георгија Владимова, Владимира Војновича, Александра Галича, Венедикта Јерофејева, Александра Зиновјева, Лева Копелева, Наум Копељева, Владимира Максимова, Виктора Некрасова, Андреја Сињавског, Александра Солжењицина и Варлама Шаламова.[57]

У раном Совјетском Савезу, неприлагођени академици су прогнани преко такозваних бродова филозофа.[58]

Друге групе[уреди | уреди извор]

Друге групе су укључивале социјалисте, покрете за социоекономска права (посебно независне синдикате), као и покрете жена, еколошких и мировних покрета.[53]‍:132 ‍:3–18

Дисиденти и Хладни рат[уреди | уреди извор]

Одговарајући на питање отказника (особа којима је одбијена дозвола да напусте СССР), Конгрес Сједињених Америчких Држава усвојио је Џексон-Веник амандман 1974. Одредба савезног закона Сједињених Држава имала је за циљ да утиче на трговинске односе САД са земљама комунистичког блока које ограничавају слободу емиграције и друга људска права.

Осам земаља чланица Варшавског пакта потписало је Хелсиншки споразум у августу 1975. године. Споразум је укључивао опсежне клаузуле о људским правима.[59]‍:99–100

Када је Џими Картер ступио на дужност 1976. године, проширио је свој саветодавни круг и укључио критичаре америчко-совјетског детанта. Он је изразио подршку чешком дисидентском покрету познатом као Повеља 77 и јавно је изразио забринутост због совјетског третмана дисидента Александра Гинзбурга и Андреја Сахарова. Картер је 1977. примио истакнутог дисидента Владимира Буковског у Белој кући, тврдећи да није намеравао да буде стидљив у својој подршци људским правима.[60]‍:73

Године 1979. основан је US Helsinki Watch Committee, који је финансирала Форд фондација. Основан по угледу на Московску Хелсиншку групу и сличне посматрачке групе у совјетском блоку. За циљ је имао да надгледа поштовање одредби Хелсиншког споразума о људским правима и да пружи моралну подршку онима који се боре за тај циљ унутар совјетског блока. Деловао је као канал за информације о репресији у Совјетском Савезу и лобирао је код креатора политике у САД да наставе да притискају ово питање код совјетских лидера.[61]‍:460

Амерички председник Роналд Реган приписао је став да је „брутални третман совјетских дисидената био последица бирократске инерције“.[62] Он је 14. новембра 1988. одржао је састанак са Андрејем Сахаровим у Белој кући и рекао да совјетска кршења људских права ометају напредак и да ће то наставити да чини све док проблем не буде „потпуно елиминисан“.[63][64]

Андреј Сахаров је рекао: „Сви желе да имају посао, да буду ожењени, да имају децу, да буду срећни, али дисиденти морају бити спремни да виде како су њихови животи уништени а они који су им драги повређени. Када погледам своју ситуацију и ситуацију моје породице и то моје земље, схватам да ствари постају све горе“.[65]

Према совјетском дисиденту Виктору Давидову, тоталитарним системима недостају механизми да промене понашање владајуће групе изнутра.[66] Покушаји изнутра сузбијају се репресијом, што захтева од међународних организација за људска права и страних влада да изврше спољни притисак за промене.[66]

Одабрана дела дисидената[уреди | уреди извор]

Види још[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Carlisle, Rodney; Golson, Geoffrey (2008). The Reagan era from the Iran crisis to Kosovo. ABC-CLIO. стр. 88. ISBN 978-1-85109-885-9. 
  2. ^ Smith, Stephen (2014). The Oxford handbook of the history of communism. OUP Oxford. стр. 379. ISBN 978-0-19-960205-6. 
  3. ^ Taras, Raymond, ур. (2015) [1992]. The road to disillusion: from critical Marxism to post-communism in Eastern Europe (2 изд.). Routledge. стр. 62. ISBN 978-1-317-45479-3. 
  4. ^ Universal Declaration of Human Rights General Assembly resolution 217 A (III), United Nations, 10 December 1948
  5. ^ Proclamation of Tehran, Final Act of the International Conference on Human Rights, Teheran, 22 April to 13 May 1968, U.N. Doc. A/CONF. 32/41 at 3 (1968), United Nations, May 1968
  6. ^ CONFERENCE ON SECURITY AND CO-OPERATION IN EUROPE FINAL ACT. Helsinki, 1 aug. 1975 Архивирано 2011-05-31 на сајту Wayback Machine
  7. ^ Stone, Alan (1985). Law, psychiatry, and morality: essays and analysisНеопходна слободна регистрација. American Psychiatric Pub. стр. 5. ISBN 978-0-88048-209-7. 
  8. ^ Singer, Daniel (2. 1. 1998). „Socialism and the Soviet Bloc”. The Nation. Архивирано из оригинала 27. 9. 2018. г. Приступљено 26. 11. 2015. 
  9. ^ „Report of the U.S. Delegation to Assess Recent Changes in Soviet Psychiatry”. Schizophrenia Bulletin. 15 (4 Suppl): 1—219. 1989. PMID 2638045. doi:10.1093/schbul/15.suppl_1.1 Слободан приступ. 
  10. ^ Shirk, Susan (Winter 1977—1978). „Human rights: what about China?”. Foreign Policy (29): 109—127. JSTOR 1148534. doi:10.2307/1148534.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  11. ^ Bergman, Jay (јул 1992). „Soviet dissidents on the Holocaust, Hitler and Nazism: a study of the preservation of historical memory”. The Slavonic and East European Review. 70 (3): 477—504. JSTOR 4211013. 
  12. ^ Yakobson, Anatoly; Yakir, Pyotr; Khodorovich, Tatyana; Podyapolskiy, Gregory; Maltsev, Yuri; et al. (21. 8. 1969). „An Appeal to The UN Committee for Human Rights”. The New York Review of Books. 13 (3). 
  13. ^ Horvath, Robert (новембар 2007). „"The Solzhenitsyn effect": East European dissidents and the demise of the revolutionary privilege”. Human Rights Quarterly. 29 (4): 879—907. doi:10.1353/hrq.2007.0041. 
  14. ^ Fox, Karen; Skorobogatykh, Irina; Saginova, Olga (септембар 2005). „The Soviet evolution of marketing thought, 1961–1991: from Marx to marketing”. Marketing Theory. 5 (3): 283—307. doi:10.1177/1470593105054899. 
  15. ^ Glazov, Yuri (1985). The Russian mind since Stalin's death. D. Reidel Publishing Company. стр. 105. ISBN 978-9027719690. 
  16. ^ Binder, David (лето 1977). „The quiet dissident: East Germany's Reiner Kunze”. The Wilson Quarterly. 1 (4): 158—160. JSTOR 40255268. 
  17. ^ „Helsinki pact said abused”. The Spokesman-Review. 28. 11. 1976. стр. A11. 
  18. ^ Поляковская, Елена; Олейников, Антон; Гаврилов, Андрей (1. 8. 2015). Хельсинкский аккорд [Helsinki Accord]. Радио Свобода (на језику: руски). Radio Liberty. 
  19. ^ Prisoners of conscience in the USSR: Their treatment and conditions (PDF, immediate download). London: Amnesty International Publications. 1975. стр. 118. ISBN 978-0-900058-13-4. 
  20. ^ Political Prisoners in the U.S.S.R. New York: The Committee for the Defense of Soviet Political Prisoners. 1975. 
  21. ^ Inside Soviet prisons. Documents of the struggle for human and national rights in the USSR (PDF). New York: The Committee for the Defense of Soviet Political Prisoners. 1976. OCLC 3514696. Архивирано из оригинала (PDF) 5. 11. 2015. г. 
  22. ^ The abuse of psychiatry in the USSR: Soviet dissenters in psychiatric prisons. New York: The Committee for the Defense of Soviet Political Prisoners. 1976. ASIN B00CRZ0EAC. 
  23. ^ а б Howell, John (пролеће 1983). „The Carter human rights policy as applied to the Soviet Union”. Presidential Studies Quarterly. 13 (2): 286—295. JSTOR 27547926. 
  24. ^ Mydans, Seth (18. 2. 1977). „Sakharov gets personal letter from Carter”. Schenectady Gazette. LXXXIV (121). 
  25. ^ Marder, Murrey (19. 2. 1977). „Carter firm as Soviets assail support of dissidents”. The Washington Post. 
  26. ^ Dean, Richard (January—March 1980). „Contacts with the West: the dissidents' view of Western support for the human rights movement in the Soviet Union”. Universal Human Rights. 2 (1): 47—65. JSTOR 761802. doi:10.2307/761802.  Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  27. ^ Snyder, Sarah (2011). Human rights activism and the end of the Cold War: a transnational history of the Helsinki network. Cambridge University Press. стр. 73. ISBN 978-1-139-49892-0. 
  28. ^ Volkogonov, Dmitri; Shukman, Harold (1998). Autopsy for an empire: the seven leaders who built the Soviet regime. Simon & Schuster. стр. 342. ISBN 978-0-684-83420-7. 
  29. ^ а б Shlapentokh, Vladimir (1990). Soviet intellectuals and political power: the post-Stalin era. I.B.Tauris. ISBN 978-1-85043-284-5. 
  30. ^ Sharlet, Robert (1978). „Dissent and repression in the Soviet Union and Eastern Europe: changing patterns since Khrushchev” (PDF). International Journal. 33, n.4 (4): 766. JSTOR 40201689. doi:10.2307/40201689 — преко JSTOR. 
  31. ^ Ерошок, Зоя (13. 2. 2015). Людмила Алексеева: "Я — человек, склонный быть счастливым" [Lyudmila Alexeyeva, "I am a man prone to be happy"]. Novaya Gazeta (на језику: руски) (15). 
  32. ^ Murray, Thomas (јун 1983). „Genetic screening in the workplace: ethical issues”. Journal of Occupational and Environmental Medicine. 25 (6): 451—454. PMID 6886846. doi:10.1097/00043764-198306000-00009. 
  33. ^ Reich, Walter (август 1978). „Diagnosing Soviet dissidents. Courage becomes madness, and deviance disease”. Harper's Magazine. 257 (1539): 31—37. PMID 11662503. 
  34. ^ Bowers, Leonard (2003). The social nature of mental illness. Routledge. стр. 135. ISBN 978-1-134-58727-8. 
  35. ^ Shapiro, Leon (1971). „Soviet Union”. American Jewish Year Book. 72 (72): 400—410. JSTOR 23605325. 
  36. ^ Sharlet, Robert (јесен 1978). „Dissent and repression in the Soviet Union and Eastern Europe: changing patterns since Khrushchev”. International Journal. 33 (4): 763—795. JSTOR 40201689. doi:10.2307/40201689. 
  37. ^ Shlapentokh, Vladimir (март 1990). „The justification of political conformism: the mythology of Soviet intellectuals”. Studies in Soviet Thought. 39 (2): 111—135. JSTOR 20100501. doi:10.1007/BF00838027. 
  38. ^ Boukovsky 1971.
  39. ^ Bukowski 1971.
  40. ^ Bukovskij 1972.
  41. ^ Bukovsky 1972.
  42. ^ Bukovsky & Gluzman 1975a.
  43. ^  ([[#CITEREF|]])
  44. ^ Boukovsky & Glouzmann 1975.
  45. ^ Bukovskij, Gluzman & Leva 1979.
  46. ^ Bukowski & Gluzman 1976.
  47. ^ Bukovskiĭ & Gluzman 1975e.
  48. ^ а б в „Appendix B. Imprisoned members of the Helsinki monitoring groups in the USSR and Lithuania”. Implementation of the Final Act of the Conference on Security and Cooperation in Europe: findings and recommendations seven years after Helsinki. Report submitted to the Congress of the United States by the Commission on Security and Cooperation in Europe. November 1982. Washington, D.C.: U.S. Government Printing Office. 1982. Архивирано из оригинала (PDF, immediate download) 22. 12. 2015. г. 
  49. ^ Snyder, Sarah (2011). Human rights activism and the end of the Cold War: a transnational history of the Helsinki network. Human rights in history. New York: Cambridge University Press. стр. 75. ISBN 978-1-107-64510-3. 
  50. ^ Zinkevych, Osyp (1993). „Ukrainian Helsinki Group”. Ур.: Kubiĭovych, Volodymyr; Struk, Danylo. Encyclopedia of Ukraine. 5. University of Toronto Press. стр. 387—388. ISBN 978-0-8020-3010-8. 
  51. ^ Daniel, Alexander (2002). Истоки и корни диссидентской активности в СССР [Sources and roots of dissident activity in the USSR]. Неприкосновенный запас [Emergency Ration] (на језику: руски). 1 (21). 
  52. ^ Natella Boltyanskaya (30. 12. 2013). Двадцать четвертая серия. История крымских татар [Part twenty four. History of the Crimean Tatars]. Voice of America (на језику: руски). Parallels, Events, People. Архивирано из оригинала 2. 3. 2016. г. Приступљено 25. 2. 2016. 
  53. ^ а б в Gerlant, Uta (2010). „"The law is our only language": Soviet dissidents and human rights”. Human rights and history: a challenge for education. Berlin: Stiftung "Erinnerung, Verantwortung und Zukunft". стр. 130–141. ISBN 978-3-9810631-9-6. 
  54. ^ Azbel', Mark; Forbes, Grace (1981). Refusenik, trapped in the Soviet UnionНеопходна слободна регистрација. Houghton Mifflin. ISBN 978-0-395-30226-2. 
  55. ^ а б в Cracraft, James; Rubenstein, Joshua (1988). „Dissent”. The Soviet Union Today: An Interpretive Guide. University of Chicago Press. стр. 64—75. ISBN 978-0-226-22628-6. 
  56. ^ Ivakhnyuk, Irina. "Russians and Migrant Workers Want to Leave Russia to Work and     Live in the West." Russia, edited by Viqi Wagner, Detroit, MI, Greenhaven     Press, 2009. Opposing Viewpoints. Gale in Context: Opposing Viewpoints,     link-gale-com.lpclibrary.idm.oclc.org/apps/doc/EJ3010232247/     OVIC?u=live10669&sid=bookmark-OVIC&xid=e561da75. Accessed 27 Sept. 2021.     Originally published in International Symposium on International Migration     and Development, Population Division, Department of Economic and Social
  57. ^ Писатели-диссиденты: биобиблиографические статьи (начало) [Dissident writers: bibliographic articles (beginning)]. Новое литературное обозрение [New Literary Review] (на језику: руски) (66). 2004. 
  58. ^ Gregory, Paul (пролеће 2009). „The ship of philosophers: how the early USSR dealt with dissident intellectuals”. The Independent Review. 13 (4): 485—492. 
  59. ^ Thomas, Daniel (2001). The Helsinki effect: international norms, human rights, and the demise of Communism. Princeton, N. J.: Princeton University Press. ISBN 978-0-691-04859-8. 
  60. ^ Mitchell, Nancy (2011). „The Cold War and Jimmy Carter”. Ур.: Melvyn P. Leffler; Odd Arne Westad. Volume III: Endings. The Cambridge History of the Cold War. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 66—88. ISBN 978-0-521-83721-7. 
  61. ^ Foot, Rosemary (2011). „The Cold War and human rights”. Ур.: Melvyn P. Leffler; Odd Arne Westad. Volume III: Endings. The Cambridge History of the Cold War. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 445—465. ISBN 978-0-521-83721-7. 
  62. ^ Altshuler, Stuart (2005). From exodus to freedom: a history of the Soviet Jewry movement. Rowman & Littlefield. стр. 61. ISBN 978-0-7425-4936-4. 
  63. ^ Lee, Gary (15. 11. 1988). „President receives Sakharov”. The Washington Post. 
  64. ^ Edwards, Lee (2005). The essential Ronald Reagan: a profile in courage, justice, and wisdomНеопходна слободна регистрација. Rowman & Littlefield. стр. 136. ISBN 978-0-7425-4375-1. 
  65. ^ Hadden, Briton; Luce, Henry (1977). „The World”. Time. бр. 109. стр. 29. 
  66. ^ а б Гальперович, Данила (21. 10. 2015). „Golos-ameriki” Для выхода "Хроники текущих событий" в России опять пришло время [Time is ripe again for issuing A Chronicle of Current Events in Russia] (на језику: руски). Voice of America. Архивирано из оригинала 24. 10. 2015. г. Приступљено 11. 3. 2024. 

Додатна литература[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Совјетски_дисиденти&oldid=27805788”