Пређи на садржај

Софија Драусаљ

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Софија Драусаљ
Лични подаци
Име по рођењуСофија Рудољфовна Драусаљ-Лаптев
Датум рођења(1894-09-25)25. септембар 1894.
Место рођењаАлександровск, Руска Империја
Датум смрти22. октобар 1991.(1991-10-22) (97 год.)
Место смртиБеоград, СФРЈ
Занимањеоперска певачица
Музички рад
Активни период1919−1952.
Жанркласична музика

Софија Драусаљ (рус. София Рудольфовна Драусаль, Александровск, 25. септембар 1894[а] — Београд, 22 октобар 1991), оперска певачица, сопран, првакиња Београдске опере. Родом из данашње Украјине, као припадница руске беле емиграције која се после Октобарске револуције населила у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца,[1][2] била је међу оснивачима Београдске опере Народног позоришта у Београду.[3]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Рођена је 25. септембра 1894 као Софија Рудољфовна Драусаљ у Александровску у Царској Русији, данашње Запорожје у Украјини, од мајке Јекатерине Јевсејевне и оца Рудолфа Каетановича Драусаља. Имала је старију сестру, Паулину Рудољфовну (1886-1983).[4]

У Александровску је завршила гимназију и почела да ради као учитељица, јер је отац био против тога да студира музику. На крају ипак заршава студије соло-певања и клавира на Конзерваторијуму у Одеси, у класи италијанског оперског певача, баритона, Делфина Менотија. 1920. године избегла је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Најпре је стигла у Дубровник, да би се касније исте године преселила у Београд и постала чланица новоформиране Београдске опере, где је била међу пионирима који су је оформили. Пензионисала се 1952. године.[3][5][6][7]

Соња, како јој је био надимак, удала се за руског емигранта Михаила Мишу Лаптева (1. јануар 1892 - 11. април 1970), после чега је свом девојачком презимену додала и удато презиме Лаптев.[8] Умрла је у Београду, 22. октобра 1991. године.[3][5][6] Сахрањена је на Новом гробљу.[9]

Каријера

[уреди | уреди извор]

Певањем почиње да се бави 1919. године у Одеси, као чланица локалног позоришта Интермедија, свега два дана после положеног дипломског испита. До 1920. године и одласка у емиграцију, наступала је са Интермедијом на турнеји по јужној Русији (Ростов на Дону, Харков, Севастопољ). У трупи су били и тада чувени певачи попут баритона Георгија Бакланова и тенора Леонида Собинова. Драусаљева добија епитет "младе певачице која је са лакоћом савладала све техничке потешкоће, истакавши све лепе висине и пијанисима".[5][7][10]

Као избеглица стиже у Дубровник где је на концерту чују Милан Грол, управник Народног позориштза у Београду, и драматург Милан Предић, који је позивају у Београд. Стални члан опере у Београду постаје 1920. године, а дебитује 9. фебруара 1921 у улози Ђилде у Риголету. Већ први наступ донео јој наклоност критике, и похвале и симпатије публике. У Београдској опера била је ангажована у два наврата, 1920-1926. и 1927-1928. година, док је у кратком међупериоду наступала у Загребу. У току ангажмана у Београду одиграла је велики број носећих сопранских улога у операма Боеми (улога Мизет), Севиљски берберин (Розина), Аида, Травијата, Борис Годунов (Ксенија),[3][5][6][7][10] Пикова дама (Пастушка), Кармен (Микаела).[11]

У првој половини 1920-их година, до 1924, као и већина њених руских колега, наступала је у кафани "Руска семија". Кафана је неколико пута мењала имена ("Руски ресторан", "Руска лира"), али је уз чувени "Казбек" увек била најпознатија руска кафана у Београду. У питању су биле вечери под називом "суботњици", које је организовало емигрантско Књижевно-уметничко друштво. Концерти су се понекад организовали и на тераси хотела "Палас". Од 1925. до 1928. године наступала је на концертима које је организовао Руски народни универзитет.[12]

Затим креће на вишегодишњу турнеју по Европи и Африци, где је наступала у јужној Француској (Париз, Ница, Кан, Тулон), Шпанији (Канарска острва), Алжиру и Мароку.[3][5] 1931. године постаје чланица Руске опере у Паризу, са којом наступа на турнеји по Француској и Шпанији.[7] 1932. се враћа у Југославију и ради као наставник соло певања у Новом Саду, где јој је прекомандован супруг. У Београдској опера наступа повремено као гост, закључно са сезоном 1938/1939. године.[3][5][10]

За време окупације у Другом светском рату наступала је у Руском дому у Београду. После 1945. године поново се активира као стални гост Народног позоришта, али се 1946. године повлачи са оперских наступа улогом Ђилде, којом је и започела београдску каријеру двадесетпет година раније. 1948. године постаје солиста Радио Београда, као једна од првих стално ангажованих солиста. Пензионисала се 1952. године.[3][5][6]

Стил

[уреди | уреди извор]

Драусаљева је била колоратурни сопран.[13] Критичари су је сматрали сопраном "невелике носивости", али кристално чистог звука, као и солидне технике, изразите музикалности и сценског шарма.[7] Ширу популарност је стекла и као концертна певачица, јер је поседовала префињени осећај за стил.[6]

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Поједини руски извори дају 1893. годину, међутим сви наши извори, као и надгробни споменик, дају 1894. годину

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Бобан Ђурић (2019). Руска емиграција (PDF). Бања Лука: Бина д.о.о. стр. 183. ISBN 978-99938-91-75-8. 
  2. ^ Марија Л. Петричевић (2015). Допринос руске уметничке емиграције формирању и развоју Балета Народног позоришта у Београду (1920–1944) (PDF). Београд: Универзитет уметности у Београду - Факултет драмских уметности. стр. 25. Архивирано из оригинала (PDF) 09. 04. 2022. г. Приступљено 25. 03. 2022. 
  3. ^ а б в г д ђ е Верослава Петровић (2008). Радош Љушић, ур. Енциклопедија српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 303. ISBN 978-86-17-15732-4. 
  4. ^ „София Рудольфовна Драусаль” [Софија Рудољфовна Драусаљ]. FamilySearch.org (на језику: енглески). 2021. 
  5. ^ а б в г д ђ е Симо Ц. Ћирковић (2009). Ко је ко у Недићевој Србији 1941-1944. Београд: Просвета. стр. 166. ISBN 978-86-7274-388-3. 
  6. ^ а б в г д Борислав Благојевић, ур. (1986). Мала енциклопедија Просвета, 4. издање, том 1, А-Ј. Београд: Просвета. стр. 670. ISBN 86-07-00001-2. 
  7. ^ а б в г д Крешимир Ковачевић (1971). Muzićka enciklopedija, 2. izdanje, tom I, A-Goz. Загреб: Југославенски лексикографски завод. стр. 473. 
  8. ^ „Русский некрополь” [Руски гробови]. Курски државни универзитет - Историјски факултет (на језику: руски). 
  9. ^ „Русский некрополь в Белграде” [Руски гробови у Београду]. Tilimen.org (на језику: руски). 2017. Архивирано из оригинала 12. 05. 2022. г. Приступљено 25. 03. 2022. 
  10. ^ а б в „Софија Драусаљ”. Музеј позоришне уметности Србије. 2017. 
  11. ^ В.И. Косик. „Русские имена на оперной сцене Югославии” [Руска имена на оперној сцени Југославије]. Cyberleninka.ru (на језику: руски). 
  12. ^ Марија Ђ. Голубовић (2021). Улога руске емиграције у музичком животу Београда (1918–1941). Универзитет у Београду - Филозофски факултет. стр. 186—187 & 206—207. 
  13. ^ Небојша Богуновић (2013). Из српске историје - глава 7. Руски уметници у Београду. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Софија_Драусаљ&oldid=28784296”