Пређи на садржај

Спелеологија

С Википедије, слободне енциклопедије
Спелеолошко истраживање

Спелеологија (од грч. σπηλαιου [spelaiou], што значи природна поздемна шупљина)[1] је научна грана геологије која се бави истраживањем морфологије, настанка и развоја јама и пећина. Примарни циљ спелеолошког истраживања је израда њиховог топографског нацрта на основу мерења димензија и пружања пећинских канала, као и документовање запажених геолошких, морфолошких, хидролошких и других својстава.[1]

Спелеологија је интердисциплинарна наука, комбинује знање хемије, биологије, геологије, метеорологије, и картографије; анализира и прати подземне воде и путеве.

Реч спелеологија први пут је употребио француз Едвард Алфред Мартел на једном геолошком скупу који се одржао у Француској 1893. године.[2] Он је тада спелологијом назвао све делатности које се обављају у истраживању пећина и јама као што су улажење, проучавање и тумачење, а која се обављају употребом свих расположивих техника.

Овакво једно истраживање би било немогуће без силаска у спелеолошке објекте. Силасци се изводе посебном техником и великим физичким напором за савладавање многих препрека у унутрашњости земље. Пошто је потребан физички напор као и психофизичка спремност уз које се долази до резултата спелологија се може посматрати и као рекреативни спорт.

Спелологијом се може бавити аматерски или професионално. За савладавање препрека на које се наилази у истраживању потребно је, поред добре физичке сперемности и веома добро познавање техника које се употребљавају у спелеологији. Технике као постављање и опремање вертикалних делова пећина и јама је комплексан и веома напоран посао који могу обављати само веома искусни спелеолози. Искуства се стичу временом а почетне основе на курсевима које воде и одржавају друштва или савези.

Научно истраживање пећина и јама може се искористити у изградњи тунела и путева, у искоришћавању подземних резервоара воде за снабдевање становништва, у уређењу пећина за туристичке посете и сл.

Историја

[уреди | уреди извор]

До средине деветнаестог века научна вредност пећина је разматрана само у контексту њиховог доприноса другим гранама науке, а студије пећина су сматране делом већих дисциплина као што су географија, геологија или археологија. Веома мали број студија усредсређених на саме пећине је предузет пре рада Едуар-Алфреда Мартела (1859–1938), 'оца модерне спелеологије', који је својим опсежним и добро публикованим истраживањима пећина увео у Француску концепт спелеологије као посебне области истраживања. Године 1895, Мартел је основао Спелеолошко друштво, прву организацију посвећену науци о пећинама.

Пораст спелеологије је директно повезан са развојем спорта пећинарство, како због стимулације јавног интереса и свести, тако и због чињенице да већину спелеолошког теренског рада спроводе спорти, пећинари.

Међународни спелеолошки конгрес предложен је на састанку у Валансу, Француска 1949. године, а први пут одржан 1953. године у Паризу. Међународна унија спелеологије (УИС) основана је 1965. године.[3]

Опрема

[уреди | уреди извор]

Опрему која се користи у спелеологији можемо грубо да поделимо на личну техничку, личну за боравак у спелеолошком објекту и техничку опрему за опремање самог објекта.[4]

Прва и основна ствар која мора да се разуме када причамо о опреми у спелеологији јесте чињеница да се спелеолози у објектима вертикално крећу искључиво по ужету које је фиксно постављено у објекту. Односно за разлику од алпинизма где се уже користи за обезбеђивање у случају пада, оно је овде фиксно постављено и спелеолог се уз помоћ опреме пење/спушта по њему. Даље у тексту користићемо термин "спелеолошки систем" за фиксно постављену ужарију. Пад није нормална ствар, заправо ако дође до пада сматра се да је спелеолог направио озбиљну грешку у преласку спелеолошког система.

Лична техничка опрема

[уреди | уреди извор]

Лична техничка опрема се састоји од шлема, техничког комплета, доњег и горњег појаса. Доњи појас је главни део опреме који на који се качи остатак опреме. Дизајниран је да буде пре свега робустан и што компактнији, како не би ометао спелеолога у честим провачењима. Горњи појас омогућава позиционирње опреме при пењању уз уже. Технички комплет се састоји од пет карабинера, ножне пењалице − малпе или блокера, грудне пењалице − крола, справе за спуштање − десендера, пупковине и узенгије. Технички комплет је оно што омогућава спелеологу да се пење, односно спушта низ уже. Уз ово постоји и ножна пењалица − пантин, која за разлику од већ поменуте опреме није обавезна, већ опциона, омогућава лакше пењање уз уже.

Лична за боравак у објекту

[уреди | уреди извор]

Лична опрема за боравак у објекту се пре свега састоји од светла, активног веша, подкомбинезона, комбинезона и углавном гумених чизама.

Светло је изузетно битно, користе се готово искључиво чеоне лампе које се каче на шлемове, чиме руке остају слободне за остале послове. Обавезно се носи примарно и секундарно светло и сада су то углавном лед лампе, док су се раније користиле и карбидне које сада излазе иѕ употребе. Битно је да је одећа од синтетике или вуне, памук се никада не корити, а заштитни комбинезон је такође од јаког и отпорног синтетичког платна.

Техничка опрема за опремање објекта

[уреди | уреди извор]

У спелеологији се користи за опремање објекта семистатичка ужарија пречника 8-10,5 mm, разне врсте синтетичких гуртни, карабинери као и

Опремање објекта

"болтови" и "спитови" за причвршћивања плочица а самим тим и ужета за стену.

Циљ oprемања објекта јесте да се ужарија причврсти на стену тако да спелеолози могу да се крећу по објекту на безбедан начин.

Пећинска геологија, хидрогеологија и биологија

[уреди | уреди извор]
Главни чланак: Крас (геоморфологија)

Крас је предео који има кречњак испод којег је дошло до ерозије. Пећине се највећим делом формирају хемијском корозијом кроз процес растварања.[5] Корозија има више начина да се то оствари, може се десити на карбонатним стенама путем хемијских реакција, у гипсу и каменој соли може се десити физички, а у силикатним стенама и топлој клими може доћи и до распадања материјала.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б „СОБ - Спелеологија, пристпуп 5. септембар 2012”. Приступљено 25. 4. 2013. 
  2. ^ Mattes, Johannes (2015-01-01). „Disciplinary identities and crossing boundaries: The academization of speleology in the first half of the twentieth century”. Earth Sciences History (на језику: енглески). 34 (2): 275—295. ISSN 0736-623X. doi:10.17704/1944-6187-34.2.275. 
  3. ^ „What is the UIS?”. www.uis-speleo.org. Приступљено 2019-04-28. 
  4. ^ Marbach, George; Tourte, Bernard; Alspaugh, Melanie (2002). Alpine Caving Techniques: A Complete Guide to Safe and Efficient Caving (2002 изд.). ISBN 978-3-908495-10-9. 
  5. ^ Bögli, A. (2012-12-06). Karst Hydrology and Physical Speleology (на језику: енглески). Springer Science & Business Media. ISBN 978-3-642-67669-7. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Спелеологија на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Спелеологија&oldid=28813888”