Споменици НОБ у Тополи
|
Овај чланак је део чланка о Споменицима посвећеним Народноослободилачкој борби 1941—1945.
|
У Тополи се налазе два споменика посвећена Народноослободилачкој борби — Споменик Мајкама и ћеркама Шумадије и Споменик Камени букет. Оба споменика налазе се испред објекта познатог под називом „Виноградарева кућа”, у непосредној близини улаза у Спомен комплекс Задужбина Kраља Петра I на Опленцу. [1]
Споменик Мајкама и ћеркама Шумадије
[уреди | уреди извор]
Скулптурална композиција „Мајкама и ћеркама Шумадије” је изграђен 1966. године и свечано откривен 4. јула исте године у оквиру прославе Дана борца и 25-огодишњице устанка. Исклесан у белом венчачком мермеру и висине је 2,6 метара, а аутор је вајар Анте Гржетић из Котора. Споменик је посвећен свим мајкама и ћеркама Шумадије, палим у периоду од 1941. до 1945. године, али је инспирацију за израду споменика аутор пронашао у трагичном страдању народног хероја Даринке Радовић и њених ћерки Радмиле и Станке, у селу Рајковац, код Тополе 23. маја 1943. године.[2]
Споменик представља три фигуре у самртном грчу[3] и доста визуелно подсећа на споменик „Бола и пркоса”,[4] који је исти аутор израдио 1959. године у знак сећања на народног хероја Наду Наумовић, која је била једина жена стрељана у Крагујевцу, октобра 1941. године. Овај споменик налази се у спомен-парку „Крагујевачки октобар” у Шумарицама.[2]
На постаменту предње стране споменика налази се натпис:[2]
- Мајкама и ћеркама Шумадије 1941—1945
- Даринка
- Радмила и Станка
- Мајкама и ћеркама Шумадије 1941—1945
На постаменту задње стране налази се запис песника Васка Попе:[2]
- Запис о Даринки од Рајковца
- Имала сам две кћери
- и једну Србију
- себе нисам бројала
- себе ни сада не бројим
- две голубице са мога длана
- искупише од ножа миљеницу
- приђите ми да је видим
- стасалу за вечност живота
- Имала сам две кћери
- Запис о Даринки од Рајковца
Споменик Камени букет
[уреди | уреди извор]
Споменик „Камени букет”, рад вајара Милије Глишића је изграђен 1971. године и представља четири камене главе израђене у белом венчачком мермеру већих димензија. То су главе четири народна хероја из тополског краја — Даринке Радовић, Софије Ристић, Милана Благојевића Шпанца и Милића Радовановића.[2] Овај споменик се јануара 1992. године нашао на мети вандала када су скулптурама оштећени носеви у уши, али због своје масивности нису могле бити уништене.[1]
- Даринка Радовић (1896—1943), активисткиња Народноослободилачког покрета, која се крајем 1941. повезала са партизанима и са својим ћеркама Радмилом (1922—1943) и Станком (1929—1943) активно учествовала у Нароодноослободилачком покрету — преносила је поруке, чувала и лечила рањенике и др. Четници су открили њихов илегални рад и ухапсили их 21. маја 1943. године. Пошто су одбиле да открију земуницу, у којој се скривао рањени партизан, натерали су Даринку да гледа клање својих ћерки, а потом су и њу заклали. За народног хероја је проглашена 9. октобра 1953. године.[5]
- Софија Ристић (1902—1944), активисткиња Народноослободилачког покрета, чија је кућа била седиште Штаба обновљеног Првог шумадијског одреда, као и седиште партијских руководилаца, партизанских курира и бораца, скровиште за рањенике и др. У самој кући је имала две земунице, а недалеко од куће у шљивику још једну. Због сарадње са партизанима четници су децембра 1943. године убили њеног супруга Радојицу (1902—1943), а она је била три пута хапшена. Упркос свему остала је привржена НОП-у, све до своје трагичне смрти 18. марта 1944. године када су је четници мучили у и заклали на очиглед њено петоро деце. За народног хероја проглашена је 9. октобра 1953. године.[5]
- Милан Благојевић Шпанац (1905—1941), металски радник и члан КПЈ од 1928. године. Године 1935. је био упућен на школовање у Совјетски Савез, а одатле је 1937. године отишао у Шпанију, где је учествовао у Шпанском грађанском рату. Након окупације, 1941. године био је организатор устанка у Шумдији и први командант Првог шумадијског партизанског одреда. На превару су га заробили четници и заклали 29. октобра 1941. године у Пожеги. За народног хероја проглашен је 9. маја 1945. године.[6]
- Милић Радовановић Младен (1920—1944), студент медицине и члан КПЈ од 1940. године. Био је један од организатора устанка у тополском крају. Био је борац у Првом шумадијском одреду, а након Прве непријатељске офанзиве је остао на терену Шумадије, где је илегално деловао као политички радник и радио на организовању НОП-а, партијске технике у тополском крају и био секретар Окружног комитета СКОЈ-а. Погинуо је 10. фебруара 1944. године у сукобу са припадницима Српске државне страже. За народног хероја проглашен је 5. јула 1951. године.[7]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б „Виноградарева кућа, oplenac.rs”. Архивирано из оригинала 24. 06. 2018. г. Приступљено 23. 06. 2018.
- ^ а б в г д Поповић 1981, стр. 238.
- ^ „Споменик Мајци и ћеркама, skulpture-srbija.com”. Архивирано из оригинала 23. 06. 2018. г. Приступљено 23. 06. 2018.
- ^ „Споменик Бола и пркоса, skulpture-srbija.com”. Архивирано из оригинала 23. 06. 2018. г. Приступљено 23. 06. 2018.
- ^ а б Народни хероји 2 1982.
- ^ Народни хероји 1 1982.
- ^ Народни хероји 2 1982, стр. 151.
Литература
[уреди | уреди извор]- Поповић, Разуменка Зума (1981). Споменици Народноослободилачке борбе и револуције СР Србије 1941—1945. Београд: НИРО Експорт Прес.
- Народни хероји Југославије том I. Београд: Народна књига. 1982.
- Народни хероји Југославије том II. Београд: Народна књига. 1982.
- Ђурић, Дејан (2016). „Култура сећања између памћења и заборава : осврт на стање споменика НОБ на подручју општине Топола”. Тополски записи : зборник Књижевног клуба Културног центра Топола. V: 135—139. COBISS.SR 523490965
