Спортска манга
Спортска манга (јап. スポーツ漫画), понекад звана и спокон, је жанр јапанских стрипова и анимације у ком је фокус спорт и такмичарски дух. Спорт у аниме и манга серијама присутан је од 1920-их, али као одвојен жанр настао је педесетих година. Популаризован је 1964. године, због Летњих олимпијских игара које су се те године одржале у Токију.
Карактеристике
[уреди | уреди извор]Главни фокус овог жанра је приказ одређеног спорта, како јапанског тако и иностраног,[1] познатијег (бејзбол, фудбал, бокс, бициклизам), мање популарног (уличне трке, ритмичка гимнастика, стони тенис, кошарка у колицима) и других (билијар, шоги, маџонг, го).[2]
Приче овог жанра често прате структуру познату као спокон. Израз је микс две речи, „спорт“ и „конџо“ (јап. 根性, konjō – „петља“ или „упорност“).[3] Протагониста таквих прича често има трагичну прошлост због које је одлучио да „постане најбољи“ у датом спорту.[3][4] Његов или њен тренер добија очинску улогу, или је приказан као „тренер из пакла,“ који је строг али поштен.[3] Протагониста је такође често невероватно талентован, али потцењиван.[5][6][5]
Фредерик Л. Шот, аутор дела Manga! Manga! The World of Japanese Comics, навео је да се јапански приказ спорта у стрипу разликује од западњачког, по томе што се више фокусира на бушидо, односно гледа на спорт као на „метафору људских напора“.[7] Спортске манге се баве пријатељством, тимским радом, такмичарским духом, упорношћу, одлучношћу и непоколебљивом вољом.[8]
Историја
[уреди | уреди извор]За први спортски аниме сматран је кратки анимирани филм Animal Olympic Games из 1928. године.[9] Филм је настао у режији Јасуџија Мурате, и инспирисан је Летњим олимпијским играма које су те године одржане у Амстердаму.[6] Филм приказује западњачке спортове, што ће имати велики утицај на жанр, као и Муратин наредни филм (Our Baseball Game, 1930) и филм Сичија Хараде (Baseball in the Forest, 1934).[6]
Спортови са запада присутни су у Јапану од Меиџи периода,[1] али добијају маха за време окупације Јапана када су америчке силе довеле са собом бејзбол, бокс и рвање.[3] Традиционални јапански спортови као што су џудо, карате и кендо су били забрањени јер су били превише „агресивни“.[10][5] Ту забрану је 1950. године укинуо генерал Даглас Макартур, па су сходно томе опет постали популарни и приказивани у мангама и аниме серијама.[5][10]
За прву мангу овог жанра сматра се Igaguri-kun (1952), аутора Еичија Фукуја.[10] Популаран спорт у тадашњим мангама је био бејзбол,[7] и многе мангаке су стремиле да прикажу аспекте спорта који би уживо били тешко видљиви. Спортови као што су сумо и рвање, који су били приказивани на телевизији, из тих разлога нису често били тема жанра.[6]
Жанр је добио на популарности 1964. године, за време Летњих олимпијских игара које су се те године одржале у Токију.[1][3][6][11] Такође, због успеха женског одбојкашког тима, порасла је заинтересованост за спорт и спортске манге међу женама. Прва шоџо манга овог типа била је Attack No. 1, чија је популарност омогућила да се спортови као што су балет и тенис појаве у мангама.[12][13] Шездесетих година је такође дошло до промене структуре у жанру; јонкоме и хумористинчне приче су полако почеле да замењују класичну спокон структуру која ја се више фокусирала на драматичност.[3]
Маркетинг је седамдесетих година био приоритет аниме и манга света, стога је било битно да се од серија направе франшизе, и да се на основу тих франшиза продају играчке.[14] Осамдесетих година је популарност жанра знатно опала, те су многе спортске манге биле једнократне приче[14] или дуже серије где је спорт био споредна тема.[3]
Риболов и трка бродовима су деведесетих постали део жанра, а 2000-их је порасла популарност спортских манги са елементима фантастике, као и приче које су се фокусирале на го и реми.[14] Спокон је 2010-их опет добио на популарности захваљујући мангама Ping Pong the Animation и Kuroko's Basketball.[15][16]
Неке од популарних манги овог жанра
[уреди | уреди извор]- One Outs
- Hajime no Ippo
- Haikyuu!!
- Ashita no Joe
- Slam Dunk
- Captain Tsubasa
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ а б в Drazen 2002, стр. 118.
- ^ Bryce & Davis 2010, стр. 48.
- ^ а б в г д ђ е Thompson 2007, стр. 346.
- ^ Drazen 2002, стр. 119.
- ^ а б в г Gravett 2004, стр. 54.
- ^ а б в г д Clements & McCarthy 2015, стр. 778.
- ^ а б Schodt 1983, стр. 81.
- ^ Bryce & Davis 2010, стр. 49.
- ^ Clements 2013, стр. 79.
- ^ а б в Schodt 1983, стр. 79.
- ^ Clements & McCarthy 2015, стр. 264.
- ^ Schodt 1983, стр. 98.
- ^ Clements & McCarthy 2015, стр. 49.
- ^ а б в Clements & McCarthy 2015, стр. 779.
- ^ „A Decade of Anime: Favorite Sports Series”. Funimation. 22. 12. 2019. Архивирано из оригинала 5. 2. 2020. г. Приступљено 5. 2. 2020.
- ^ „The Best Anime of the 2010s”. Thrillist. 3. 1. 2020. Архивирано из оригинала 5. 2. 2020. г. Приступљено 5. 2. 2020.
Литература
[уреди | уреди извор]- Bryce, Mio; Davis, Jason (2010). „An Overview of Manga Genres”. Ур.: Johnson-Woods, Toni. Manga - An Anthology of Global and Cultural Perspectives. стр. 34—61. ISBN 978-0826429384.
- Clements, Jonathan (2013). Anime: A History. British Film Institute. стр. 42. ISBN 978-1844573905.
- Clements, Jonathan; McCarthy, Helen (2015). The Anime Encyclopedia: 3rd Revised Edition. Stone Bridge Press. ISBN 978-1611720181.
- Drazen, Patrick (2002). Anime Explosion! The What? Why? & Wow! Of Japanese Animation. Stone Bridge Press. стр. 118—122. ISBN 978-1-880656-72-3.
- Gravett, Paul (2004). Manga: Sixty Years of Japanese Comics. Harper Design. стр. 52–55. ISBN 978-1856693912.
- Thompson, Jason (2007). Manga: The Complete Guide. Del Rey Books. ISBN 978-0345485908.
- Tomoyuki, Omote (2013). „Naruto as a Typical Weekly Magazine Manga”. Ур.: Berndt, Jaqueline; Kümmerling-Meibauer, Bettina. Manga's Cultural Crossroads. стр. 163—170. ISBN 978-3-7705-4832-3.
- Schodt, Frederik L. (1983). Manga! Manga! The World of Japanese Comics. Kodansha USA. ISBN 978-1568364766.
