Пређи на садржај

Сретен Божић

С Википедије, слободне енциклопедије
Б. Вонгар
Лични подаци
Пуно имеСретен Божић
Датум рођења1932
Место рођењаГорња Трешњевица, Краљевина Југославија
Књижевни рад
Најважнија делаВидети Дела
НаградеВидети Награде и признања
Званични веб-сајт

Сретен Божић (Горња Трешњевица, 1932) je српски и аустралијски писац и антрополог[1], хуманиста и борац за права аустралијских Абориџина познат под књижевним именом Б. Вонгар (енгл. B. Wongar).

Пише романе, драме, кратке приче и песме. За своја дела је више пута награђиван. Током живота се дружио и имао подршку многих личности као што су Жан Пол Сартр,[2] Симон де Бовоар.[2] Семјуел Бекет[3] и др. За немачко издање збирке прича Бабару из 1987. предговор је написао Петер Хандке[3]. Књиге су му превођене на многе језике.

Од 1960. године живи и ствара у Аустралији. У Аустралији се све до 1981. веровало да је Абориџин[4] јер је у многим својим делима писао о аустралијским староседеоцима и живећи са њима бележио њихова усмена предања.[5] O његовом пореклу се више сазнало када је почео јавно да иступа и говори о страдањима Срба[2] у ратовима деведесетих година 20. века.

Након породичне трагедије и пресељења у Мелбурн живи и пише у релативној изолацији на свом имању на којем му, после смрти друге супруге Линде Билчић, друштво праве пси аустралијске расе динго.[2]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Школовање

[уреди | уреди извор]

Б. Вонгар је рођен као Сретен Божић 1932. године у селу Горња Трешњевица код Аранђеловца[2] у многочланој породици Стевана Божића и супруге му Даринке.

Завршивши основно школовање уписао се у Средњу техничку школу у Новом Саду, одсек за млинске техничаре.[5] Школовање је прекинуо након што му је ускраћена стипендија због политичких ставова његовог оца[2] који је робијао након што је од стране послератног режима у Југославији проглашен кулаком.

Писањем је почео да се бави док је служио војни рок у Загребу[5]. После војске 1954. се преселио у Београд, решен да се посвети писању. На Радничком универзитету Ђуро Салај[6] похађао је радионицу за писце.[5]

Почетак каријере

[уреди | уреди извор]

Почео је да објављује песме[2] у Младој култури, Новом веснику и другим књижевним часописима.[6] Поезију је заволео захваљујући оцу који му је рецитовао српске народне песме док су радили у пољу.[2] У Младеновцу је покушао да штампа новине.[6] У Ужицу је радио као новинар Вести[5]. Због једног чланка је на захтев Слободана Пенезића Крцуна добио отказ и забрану да ради као новинар[5]. Пребегао је у Италију, а из Италије је пешице преко Нице стигао у Париз 1958. године где је једно време живео у прихватилишту Црвеног крста[5]. У том прихватилишту је, у току једне године, научио француски језик.

У Француској је почео да се дружи са Жан Пол Сартром и Симон де Бовоар и кругом људи окупљених око Музеја човека (фр. Musée de l'Homme) и да се упознаје са антрополошким темама.[6]

Живот у Аустралији

[уреди | уреди извор]

Суочен с беспарицом, сећајући се прича свога оца који је једно време у Аустралији радио као копач злата, напушта Француску и отискује се пут Аустралије. У Аустралију стиже 1960. када почиње да учи енглески језик.[3] Издржавао се радећи као копач злата и радник на грађевини.[2]

Живот међу староседеоцима Аустралије

[уреди | уреди извор]

Тражећи посао, Сретен се упутио у унутрашњост Аустралије. Један белац у Алис Спрингсу (енгл. Alice Springs) му је рекао да ће из средишње Аустралије до Кимберлија (енгл. Kimberley) најлакше стићи јашући на камили. У Танами пустињи Сретен се изгубио и умирао од жеђи. Пронашао га је један стари урођеник кога је Сретен назвао Џубуру (енгл. Juburu), пошто је ову реч урођеник често понављао а чије значење Сретен није разумео. Пут кроз пустињу је трајао неколико месеци. Током путовања Божић је научио много о племенским обичајима аустралијских домородаца, имена биљака, животиња и оруђа које су домороци користили и правили.[7]

Међу Абориџинима је живео десетак година добивши име Барнумбир Вонгар[6] (енгл. Barnumbir Wongar) што у преводу значи Гласоноша из света духова. Оженио се Ђумалом (енгл. Dumala), Абориџинком из домородачког народа Варлпири[6] (енгл. Warlpiri), са којом је родио двоје деце[2]. По сопственим речима, велики део његовог сазнања и разумевања домородачке поезије Сретен дугује његовој домородачкој жени Ђумали.[8] Аустралија је 1960-их имала строге законе који су регулисали ко и како може посећивати подручја у којима су живели домороци. Сретен није имао дозволу за тако нешто и једном приликом умало га није ухватио бели аустралијски полицајац који се нашао у домородачком подручју где је Сретен живио. Да би га сакрили, домороци су га прекрили прашином и почели да поју над њим као да је болестан. Полицајац је упитао одакле је Сретен, нашто су му домороци одговорили да је он из Вонгар банде, што је на њиховом језику значило из света душа, тј. неко ко је већ умро.[9]

Депортација

[уреди | уреди извор]

Док је живео међу домороцима, Сретен је одлазио у Мелбурн (енгл. Melbourne) где је упознао прослављеног аустралијског писца кратких прича, мемоариста и антрополога Алана Маршала (енгл. Alan Marshall) са којим је касније (1972) заједно написао књигу Абориџински митови (енгл. Aboriginal Myths)[10]. Збирка прича Пут за Бралгу (енгл. The Track to Bralgu) му је објављена 1976. на француском у издању часописа Модерна времена[5] (фр. Les Temps Modernes) који су уређивали његови познаници, Сартр и де Бовоарова.

Након што је две године доцније књига објављена на енглеском, због начина на који је описао живот Абориџина, био је критикован и изложен непријатностима[5] од стране аустралијске белачке заједнице и аустралијских власти. Присилно је пресељен из северне Аустралије у околину Мелбурна[5] уз забрану повратка на север. Требало је да му се нешто касније придружи породица. У међувремену су му сви чланови породице помрли због тога што су пили воду из извора који је био затрован намерно или на неки други начин[2].

Нуклеарни циклус

[уреди | уреди извор]

Романи о трагичној судбини аустралијских староседелаца и њиховом страдању од радијације изазване нуклеарним пробама и ископавањима уранијума на њиховој земљи чине тзв. Нуклеарни циклус. Ту спадају: Валг (1983), Каран (1985), Габо Ђара (1987), Раки (1994), Didjeridu Charmer (2006)[11].

Први рукопис књиге Раки му је заплењен од стране аустралијске полиције, па ју је по сећању поново написао,[6] завршивши је и објавивши 1994. године.

Место у српској књижевности

[уреди | уреди извор]

За Сретена Божића проф. А. Петровић, у своме есеју "Две повести и једна прича, Увод у дело Б. Вонгара"[12] пише да "нема ни једног живог писца који је непосредније израстао из вековног српског књижевног наслеђа, ни једног који је то наслеђе успешније сублимирао у потпуни склад етике и естетике, ни једног који се одлучније заложио за ствар слободе. Од свих српских писаца који долазе после Андрића, Црњанског и Селимовића, Божић је једини који зна шта је позив писца, који гради мостове и "не меша аморфни малтер речи" као што то други чине."

Петровић наводи и да "Божић пише на енглеском али мисли на српском. Он враћа у српску књижевност српску традиционалну мисао, њену етику и естетику коју је протерао из српске књижевности крути комунизам а данас љигави неолиберализам."

Награде и признања

[уреди | уреди извор]
  • Добитник је неколико награда за поезију у периоду од 1955. до 1957. године у Србији[6].
  • Награда британске Арвон фондације за поезију (енгл. Arvon Foundation Poetry Award. UK) 1980[13]
  • Награда америчке библиотечке асоцијације (енгл. The American Library Association Award) 1982. године.[14]
  • Аустралијска награда за књижевност (енгл. Senior Australian Fellowship, Australian Literature Award) за 1983, 1984, 1986, 1989. и 1991[15]
  • Награда међународног ПЕН центра у Америци (енгл. The P.E.N International Award) 1986. године.[14]
  • Писац-резидент при Абориџинском истраживачком центру Монаш универзитета за период од 12 недеља у 1987. години (енгл. Writer-in-residence at the Aboriginal Research Centre at Monash University)[16]
  • Почасна награда за изванредан допринос аустралијској књижевности (енгл. Emeritus Award for outstanding contribution to Australian Literature) од стране Аустралијског савета за уметности 1997. године.[17]
  • Књижевна награда Растко Петровић за 2005, Матица исељеника и Срба у региону[18]
  • Почасни докторат Универзитета у Крагујевцу 2009. године (на предлог професора Александра Петровића и Филолошко - уметничког факултета)

Документарни филмови о раду и животу Сретена Божића

[уреди | уреди извор]
  • Dragan Gavrilovic (director) "Srbi sa petog kontinenta - Sreten Božić Wongar", (2021) Apertura Films[19]
  • Andrijana Stojkovic (director): "Wongar" (2018) All Inclusive Films[20]
  • John Mandelberg (director/writer): "A Double Life. The Life and Times of B.Wongar", Sorena Productions, Australia,[21]
  • John Mandelberg (director/writer): "Totem & Ore, 2014 – 2019"[22][23]

Интервјуи

[уреди | уреди извор]
  • Jan Wositzky (interviewer): "Dingoes, Names and B. Wongar" – ABC Radio National's 'Books and Writing' program[24]
  • Ray Willibanks (interviewer): "B. Bongar" in Ray Wilibanks: "Australian Voices: Writers and Their Work", University of Texas Press, 15. 3. 2010. pages 201-214

Дела

[уреди | уреди извор]

Сретен је своја дела објављивао под својим правим (Божић) и књижевним (Вонгар) именом. Након објављивања књиге приповетки о Вијетнамском рату 1972 године веровало се да је Сретен амерички црнац који је дезертер Вијетнамског рата који се крије међу аустралијским домороцима, а са објављивањем Пута у Бралгу (1978) мислило се да је он аустралијски домородац из Северне територије Аустралије. Али Абориџински митови су сугерисали да би Сретен Божић и Б. Вонгар могли бити једна те иста особа што је потврдио Р. Дру (енгл. Robert Drewe) у чланку "Solved: The Great B. Wongar Mystery" објављеном у The Bulletin[25]. Р. Боер (енгл. Ronald Boer)[26] каже да је Сретен писац низа задивљујућих поема, кратких прича и романа у којима урођеници не опонашају колонизаторе него досељеник (Србин) опонаша урођеника.

Сретенове књиге су, бар до 2006. године, преведене у 13 језика. Процењено је да су његове књиге продане широм света у бар један милион примерака. Сретенов литерарни и антрополошки опус је најшира и најпознатија репрезентација аустралијске домородачке културе[27].

Романи

[уреди | уреди извор]

Аутобиографија

[уреди | уреди извор]

Збирке прича

[уреди | уреди извор]

Драме

[уреди | уреди извор]
  • 1960 Јабланови – Гулвири и Бого (енгл. The Poplars – Gulwiri and Bogo)
  • 1972 Камен у мом џепу (енгл. А Stone in My Pocket. ISBN 978-0-7260-0113-0.), објавио под именом Сретен Божић заједно са аустралијским писцем Аланом Маршалом (енгл. Alan Marshall)
  • 1973 Село Баланг-Ан (енгл. Balang An Village. ISBN 978-0-7241-0745-2.)

Збирка поезије

[уреди | уреди извор]

Фотографске колекције

[уреди | уреди извор]

Антропологија

[уреди | уреди извор]
  • 1972 Абориџински митови (енгл. Aboriginal Myths (as Sreten Bozic with Alan Marshall), Melbourne, Gold Star)

Издања на српском језику

[уреди | уреди извор]
  • Пут за Бралгу / Бабару, превео Душан Величковић, Народна књига, Београд, 1983.
  • Цвет у пустињи, приредио Ратомир Ристић, превеле Љиљана Крстић и Милица Живковић, Просвета, Ниш, 2004.
  • Последњи чопор дингоса, превела Станислава Лазаревић, Матица исељеника Србије, Београд, 2005.
  • Билма, превео Мома Димић, Центар за културу и образовање Аранђеловац, Аранђеловац, 2005.
  • Дингово легло, превели Александар Петровић и Мирјана Петровић, Издавачка кућа Јасен, Београд, 2011.
  • Раки, превела Мирјана Петровић, приредио Александар Петровић, Издавачка кућа Јасен, Београд, 2011.
  • Валг, превела Милица Живковић, приредио Александар Петровић, Издавачка кућа Јасен, Београд, 2011.
  • Каран, превела Венита Ђурић, приредио Александар Петровић Издавачка кућа Јасен, Београд, 2011.
  • Габо Ђара, превела Венита Ђурић, приредио Александар Петровић Издавачка кућа Јасен, Београд, 2012.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Абориџини у књизи Сретена Божића Вонгара, Глас јавности од 27. јануара 2011. година, Приступљено 19. априла 2011.
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј Ray Willbanks: Australian Voices: Writers and Their Work, University of Texas Press, 15.03.2010. стр. 206.
  3. ^ а б в Званични сајт Б. Вонгара Архивирано на сајту Wayback Machine (12. август 2011), Приступљено 19. априла 2011.
  4. ^ Ann McGrath: In Search of the Never-Never: Mickey Dewar: Champion of History Across Many Genres, ANU Press, Apr 9, 2019 p. 214
  5. ^ а б в г д ђ е ж з и Србин међу Абориџинима, Вечерње новости од 15. октобра 2009. године, Приступљено 19. априла 2011.
  6. ^ а б в г д ђ е ж ПРОСЛАВЉЕНИ АУСТРАЛИЈСКИ ПИСАЦ, СРЕТЕН БОЖИЋ, СВЈЕТСКУ СЛАВУ СТЕКАО БОРЕЋИ СЕ ЗА ОПСТАНАК ДОМОРОДАЧКОГ НАРОДА, Ревија Д од 30. септембра 2009. године, Приступљено 19. априла 2011.
  7. ^ Раки, Јасен, Београд, 2011. pp. 11-12
  8. ^ Раки, Јасен, Београд. 2011. стр. 13.
  9. ^ „David Matthews: B. Wongar (Sreten Bozic 1932 - )” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 20. 12. 2016. г. Приступљено 18. 02. 2016. 
  10. ^ Ray Willbanks: Australian Voices: Writers and Their Work, University of Texas Press, 15.03.2010. стр. 201.
  11. ^ B. Wongar: Books and Editions, The Nuclear Cycle [1] Архивирано на сајту Wayback Machine (4. април 2016)
  12. ^ Aleksandar Petrović: Dve povesti i jedna priča, Uvod u delo B. Vongara, Кораци, октобар 2010.
  13. ^ Avron Foundation Poetry Competition, 1980 Anthology, Kilnhurst Publishing Company, 1982 p. 166
  14. ^ а б Gibson, Jason. „B. Wongar, Author (circa 1932 -)”. Museums Victoria Collections. Архивирано из оригинала 20. 06. 2016. г. Приступљено 2020-02-08. 
  15. ^ „Literature Board Fellowship Subcategory of Australia Council Grants, Awards and Fellowships”. https://www.austlit.edu.au. Приступљено 25. 11. 2021.  Спољашња веза у |publisher= (помоћ)
  16. ^ B. Wongar: multi-cultural man of mystery in Monash Reporter, Monash University, Number 5-87, 1 July 1987 p. 7
  17. ^ „Awards Alumni”. Australia Council Awards. 2019. Архивирано из оригинала 2019-04-06. г. 
  18. ^ „Dva naroda jedna patnja”. 2005. 
  19. ^ „Wongar”. RTS. 13. 2. 2018. Приступљено 8. 12. 2021. 
  20. ^ „Srbi sa Petog kontinenta: Sreten Božić Vongar”. IMDb. 1. 4. 2018. Приступљено 30. 11. 2021. 
  21. ^ „A double life : the life & times of B. Wongar”. WorldCat. Приступљено 8. 12. 2021. 
  22. ^ „New film depicts nuclear issues as a problem for humanity”. Waikato Institute of Technology. 8. 11. 2019. Приступљено 28. 5. 2020. 
  23. ^ „HIROSHIMA EYE, Totem & Ore Screening Schedule”. Hiroshima International Film Festival. Архивирано из оригинала 12. 02. 2020. г. Приступљено 28. 5. 2020. 
  24. ^ „Dingoes, Names and B. Wongar”. The Australian Broadcasting Corporation's Gateway to Arts and Culture. 13. 12. 2001. Архивирано из оригинала 04. 05. 2009. г. Приступљено 8. 12. 2021. 
  25. ^ P. Sharrad, 1982
  26. ^ Ronald Boer (2008). Last stop before Antarctica: The Bible and Postcolonialism in Australia, Society of Biblical Lit. стр. 16. 
  27. ^ Where Fiction Ends: Four Scandals of Literary Identity Construction by Therese-Marie Meyer, Königshausen & Neumann, 2006 p 149
  28. ^ Књиге с званичног сајта Б. Вонгара Архивирано на сајту Wayback Machine (23. јун 2011), Приступљено 19. априла 2011.

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Душица Лазић: Вијетнамски рат у делима Б. Вонгара, Нађе Тешић и Стива Тешића, докторска дисертација, Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду 2014
  • Јелена Арсенијевић Митрић: Дискурс о (пост)колонијализму у делима Б. Вонгара и Ж. М. Г. ле Клезиоа, докторска дисертација, Филолошко-уметнички факултет Универзитета у Крагујевцу 2014
  • Ljiljana Bogoeva Sedlar: Mapping the Other, Mapping the Self: B. Wongar's Novel Raki Facta universitatis Series: Linguistics and Literature. 2  (9):  2002, pp. 313 - 325 Faculty of Dramatic Arts, University of Arts, Belgrade
  • Paul Sharrad: Does wongar matter?, Kunapipi Research Online, Volume 4 Issue 1 Article 6 Архивирано на сајту Wayback Machine (6. август 2016)

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сретен_Божић&oldid=28933221”