Стиви Реј Вон
| Стиви Реј Вон | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Стивен Реј Вон |
| Датум рођења | 3. октобар 1954. |
| Место рођења | Далас, Тексас, САД |
| Датум смрти | 27. август 1990. (35 год.) |
| Место смрти | Ист Трој, Висконсин, САД |
| Музички рад | |
| Активни период | 1965—1990. |
| Жанр | блуз, електрични блуз, блуз рок |
| Инструмент | гитара, вокал |
| Остало | |
| Повезани чланци | Дејвид Боуи, Џеф Бек, Џо Кокер |
| Веб-сајт | www |
Стивен "Стиви" Реј Вон (енгл. Stephen "Stevie" Ray Vaughan; 3. октобар 1954 — 27. август 1990), некад скраћено као СРВ, је био амерички музичар, певач, текстописац и продуцент. Упркос краткој мејнстрим каријери, од само седам година, сматра се једним од најутицајних електричних гитариста у историји блуза, а и једна од најзаслужнијих фигура за оживљавање блуза у 1980им. AllMusic га описује као "моћног гитаристу који је дао замах блузу у '80-им, а његов утицај се осећа и дуго након његове смрти."[1].
Рођен је и одрастао у Даласу, Тексас, Реј је почео да свира гитару са седам година, инспирисан од старијег брата Џимија. Године 1971. је напустио средњу школу, и преселио се у Остин наредне године. Свирао је концерте са бројним бендовима, зарадио је позицију у Марк Беновом бенду, the Nightcrawlers, а касније и са Дени Фриманом у Кобрама, са којим је наставио да ради до краја 1977. Он је тада основао сопствену групу, Triple Threat Revue, коју је преименовао у Double Trouble након ангажовања бубњара Криса Лајитона и басисте Томија Шанона. Он је стекао славу након његовог наступа на Монтре Џез Фестивалу 1982, а 1983. је изашао његов деби студијски албум, Texas Flood, који био 38. на листи. Албум од десет песма био је комерцијално успешано издање, које се продало у преко пола милиона примерака. Након што је престао да пије крајем 1986. године, кренуо је на концертне турнеје са Џеф Беком 1989. и Џо Кокером 1990. пре његове смрти, приликом пада хеликоптера 27. августа 1990. године, када је имао 35 година.
Вон је музички био инспирисан америчким и британским блуз роком. Волео је чисто појачало са јаким звуком и допринео је популарности старинске музичке опреме. Он је често у комбиновао неколико различитих појачала и што мање педала за ефекте. Крис Гил из часописа "Guitar World" је прокоментарисао: "Стиви Реј Вонов звук гитаре је био сув као лета Сан Антониа и блиставо чист као дебитанти Даласа, производ природног звука појачала са довољно јаким променама. Ипак, Вон повремено користи педале да појача свој звук, углавном као подршку сигналу, иако је повремено додавао ротирајуће кабине за гитару и вах педале за додатне текстуре талента."[2].
Вон је добио неколико музичких награде, како током живота, тако и постхумно. Године 1983, читаоци "Guitar Player" су га изгласали за "Најбољи нови таленат" и "Најбољи гитариста електричног блуза". У 1984, Блуз Фондација га је прогласила за "Забављача године" и "Блуз инструменталиста године", а 1987. године, часопис "Performance" му је дао награду за "Ритам и блуз акт године". Освојио је шест Греми награда и десет "Остин музичке награде", он је примљен у "Блуз кућу славних" 2000. године, а "Кућу славних музичара" 2014. Часопис Ролинг стоун поставила је Вона на 12. место на листи "100 највећих гитариста свих времена"[3]. 2015, је примљен у "Рокенрол кућу славних"[4].
Породица и лични живот
[уреди | уреди извор]Воново порекло се може пратити уназад до његовог прадеде, Роберт Ходген ЛаРуе. Роберт ЛаРуе је имао ћерку по имену Лаура Беле, Стивијева бака по оцу. Удала се за Томаса Ли Вона и преселила се у Округ Роквол, Тексас, где су живели од надница[5][nb 1]. 6. септембра 1921, добили су сина по имену Џими Вон Ли[7].
Џими Вон је напустио школу када је имао шеснаест година, а прикључио се морнарици САД током Другог светског рата. После његовог отпуштања, оженио Мартом Кук 13. јануара 1950.[8] Стивен Реј Вон је рођен 3. октобра 1954, у Даласу, Тексас; био је три и по године млађи од свог брата Џимија (рођен 1951). Биг Џим је обезбедио посао као радник на азбесту, занимања који је укључивао ригорозан, мануелни напор. Породица се често селила, па су живели и у другим државама као што су Арканзас, Луизијана, Мисисипи и Оклахома пре него се коначно настани у Оак Клифу (део Даласа). Стидљив и несигуран момак, Стиви је био дубоко погођен његовим искуствима из детињства. Његов отац се борио се алкохолизмом, а често је, због лошег темперамента, терорисао породицу и пријатеље. У каснијим годинама, Стиви се сећао да је и он сам био жртва породичног насиља[9].
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Вонова бака по оцу, Лаура Беле ЛаРуе, била је закупац која се преселила у Округ Роквол из Терела, Тексас, након удаје за свог мужа, Томаса Ли Вона, 13. јула 1902. је родила деветоро деце, од којих је осам преживело детињство. Недељом, Лора би окупила своју децу око њеног клавира у дневној соби, певала химне и популарне песме. 1928, Томас је умро од Брајтове болести и оставио Лауру и породицу да скупљају памук на почетку Велике депресије[6].
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Biography of Stevie Ray Vaughan”. Allmusic. Приступљено 23. 3. 2014.
- ^ Gill 2013a.
- ^ „Stevie Ray Vaughan – 100 Greatest Guitarists”. Rolling Stone. 23. 11. 2011. Приступљено 19. 8. 2014.
- ^ „2015 Rock Hall Of Fame Class Includes Lou Reed, Joan Jett, Green Day”. NPR.org. 16. 12. 2014.
- ^ Patoski & Crawford 1993, стр. 5.
- ^ Patoski & Crawford 1993, стр. 3.
- ^ Hopkins 2011, стр. 4.
- ^ Patoski & Crawford 1993, стр. 6: Jim and Martha meeting at a 7-Eleven in the late 1940s; Patoski & Crawford 1993, стр. 8: Jim and Martha married in 1950.
- ^ Patoski & Crawford 1993, стр. 8–9: Jim's alcohol abuse and temper; Patoski & Crawford 1993, стр. 42: Jim's violence
Литература
[уреди | уреди извор]- Aledort, Andy (август 2000). „Stevie Ray Vaughan: The Guitar World Tribute”. Guitar World.
- „Billboard Hot 100”. Billboard. јун 1983.
- „Cesar Diaz Interview”. The ToneQuest Report. св. 1 бр. 10. август 2000.
- Claypool, Bob (30. 7. 1978). „Audience hypnotized by Stevie Vaughan”. Lubbock Avalanche-Journal.
- Corcoran, Michael (26. 3. 1987). „Alive and well: Texas bluesman SRV conquers the urge to splurge”. Dallas Observer.
- Crawford, Bill (6. 10. 1995). „Stevie Ray Vaughan: The Artistic Afterlife”. The Austin Chronicle.
- Digiovanni, Joe (28. 8. 1990). „Vaughan, Eric Clapton aides die in copter crash”. The Daily Gazette.
- Evans, Steve; Middlebrook, Ron (2002). Cowboy Guitars
. Centerstream Publishing. ISBN 978-1-57424-102-0. - Fricke, David (22. 2. 2007). „The New Guitar Gods: John Mayer, John Frusciante and Derek Trucks”. Rolling Stone. Архивирано из оригинала 27. 3. 2010. г. Приступљено 25. 1. 2012.
- Gill, Chris (2010). „Stevie Ray Vaughan: Lone Star Rising”. Приступљено 13. 8. 2012.
- Gill, Chris (3. 10. 2013). „Thirty Years After 'Texas Flood,' Guitar World Celebrates the Phenomenal Rise of Stevie Ray Vaughan”. Приступљено 28. 9. 2014.
- Greene, Andy (9. 10. 2014). „Green Day, Nine Inch Nails, Smiths Nominated for Rock Hall of Fame”. Rolling Stone. Архивирано из оригинала 19. 10. 2014. г. Приступљено 23. 10. 2022.
- Gregory, Hugh (2003). Roadhouse Blues: Stevie Ray Vaughan and Texas R&B. Hal Leonard Corporation. ISBN 978-0-87930-747-9.
- Hall, Ken (5. 11. 1987). „Cold Shot to Cold Turkey”. Music.
- Held, Tom (28. 8. 1990). „Pilot says he wouldn't have flown”. Milwaukee Journal Sentinel.
- Holden, Stephen (8. 10. 1984). „Stevie Ray Vaughan, guitarist, at Carnegie Hall”. The New York Times. Приступљено 13. 4. 2014.
- Holland, Brian D. (29. 5. 2005). „Albert Cummings Interview”. Modern Guitars. Архивирано из оригинала 5. 7. 2008. г. Приступљено 25. 1. 2012.
- Hopkins, Craig (15. 9. 2010). Stevie Ray Vaughan – Day by Day, Night After Night: His Early Years, 1954–1982. Backbeat Books. ISBN 978-1-4234-8598-8.
- Hopkins, Craig (18. 10. 2011). Stevie Ray Vaughan – Day by Day, Night After Night: His Final Years, 1983–1990. Backbeat Books. ISBN 978-1-61774-022-0.
- Jordan, Oscar (август 2011). „Kenny Wayne Shepherd – How He Goes”. Premier Guitar. Архивирано из оригинала 16. 4. 2012. г. Приступљено 25. 1. 2012.
- Joseph, Frank (септембар 1983). „Before the Flood”. Guitar World.
- Joule, Steve (25. 6. 1988). „Life Without Booze”. Kerrang!.
- Kopp, Bill (23. 2. 2010). „Interview: Johnny Winter”. Musoscribe. Приступљено 25. 4. 2021.
- Larkin, Colin (2006). Encyclopedia of Popular Music. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-531373-4.
- McBride, James (март 1985). „You Can Take the Boy Out of Texas, but You Can't Take Texas Out of Blues' Golden Boy Stevie Ray Vaughan”. People.
- Menn, Don, ур. (1992). Secrets From The Masters. Miller-Freeman, Inc. ISBN 0-87930-260-7.
- Milkowski, Bill (септембар 1988). „A Focused Stevie Ray Vaughan Comes Clean”. Guitar World.
- Milkowski, Bill (децембар 1990). „The Good Texan”. Guitar World.
- „My Guitar Heroes”. Request. 10. 7. 1989.
- Nixon, Bruce (јун 1983). „Playing the Blues for Bowie”. Record. св. 2 бр. 8. стр. 21.
- Nixon, Bruce (новембар 1985). „Stevie Ray Vaughan discusses fame, Hendrix and his new album, 'Soul To Soul'”. Guitar World.
- Patoski, Joe Nick; Crawford, Bill (1993). Stevie Ray Vaughan: Caught in the Crossfire. Little, Brown and Company. ISBN 978-0-316-16069-8.
- Paul, Alan (август 1999). „Blue Smoke”. Guitar World.
- Perry, Neil (1. 7. 1989). „A Small Step for Mankind”. Sounds.
- Prial, Dunstan (2006). The Producer: John Hammond and the Soul of American Music. Farrar, Straus and Giroux. ISBN 978-0-312-42600-2.
- Reid, Jan (5. 7. 2010). The Improbable Rise of Redneck Rock. University of Texas Press. ISBN 978-0-292-78776-6.
- „Reviews”. Boca Raton News. 13. 10. 1989.
- Rhodes, Joe (11. 10. 1984). „Even now, Stevie Ray has to pinch himself”. Dallas Times-Herald.
- Rhodes, Joe (6. 10. 1984). „Stevie Ray wows Carnegie crowd”. Dallas Times-Herald.
- Rosen, Steven (29. 10. 1985). „Stevie Ray Vaughan Interview”. Modern Guitars. Архивирано из оригинала 17. 11. 2006. г.
- Rotondi, James (јануар 1994). „Blood on the Tracks”. Guitar Player.
- Santelli, Robert (октобар 1985). „Stratocasting the Blues with a Touch of Texas”. Music & Sound Output.
- Schwartz, Andy (1997). Live at Carnegie Hall (booklet). Epic Records.
- Smith, Troy L. (4. 3. 2015). „Rock Hall confirms members of Paul Butterfield Blues Band, the Blackhearts and Double Trouble being inducted”. Cleveland Plain Dealer.
- Sullivan, Mary Lou (2010). Raisin' Cain: The Wild and Raucous Story of Johnny Winter. Backbeat Books. ISBN 978-0-87930-973-2.
- „Stevie Ray Vaughan”. Variety. децембар 1983.
- „Best of Stevie Ray Vaughan”. In the Studio. 21. 6. 1993. Album Network.
- „Couldn't Stand the Weather – Stevie Ray Vaughan and Double Trouble”. AllMusic. Приступљено 12. 1. 2012.
- Live from Austin, Texas (Медијске белешке). New York City: Sony Music Entertainment. 1995.
- „Mainstream Rock Songs – 1989 Archive”. Billboard. Приступљено 28. 9. 2014.
- „Soul To Soul – Stevie Ray Vaughan and Double Trouble”. AllMusic. Приступљено 12. 1. 2012.
- „Stevie Ray Vaughan”. The Dallas Morning News. 17. 3. 1985.
- „Stevie Ray Vaughan”. Legends. Сезона 1. Епизода 15. 3. 10. 1997. VH1.
- „Vaughan died of multiple injuries”. The Daily Union. 29. 8. 1990.
- Dickerson, James (2004). The Fabulous Vaughan Brothers: Jimmie and Stevie Ray. Taylor Trade. ISBN 978-1-58979-116-9.
- Gill, Chris (март 2013). „Blues Power: An In-Depth Guide to the Amps and Effect Pedals in Stevie Ray Vaughan's Arsenal”. Guitar World.
- Kitts, Jeff (1997). Guitar World Presents Stevie Ray Vaughan. Hal Leonard Corporation. ISBN 978-0-7935-8080-4.
- Leigh, Keri (1993). Stevie Ray: Soul to Soul. Taylor Trade. ISBN 978-0-87833-838-2.
- Rubin, Dave (2007). Inside the Blues, 1942 to 1982. Hal Leonard Corporation. ISBN 978-1-4234-1666-1.
- White, Timothy (јун 1991). „SRV: Talking With The Master”. Musician.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Званични веб-сајт
- Стиви Реј Вон на сајту AllMusic (језик: енглески)
- Стиви Реј Вон на сајту Discogs (језик: енглески)
- stevierayvaughanVEVO на сајту YouTube
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Уметничке | |
| Остале | |
