Стојан Гавриловић
 | Овај чланак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. Проблем: Поправити стил писања, додати инфокутију са доступним подацима. |
Стојан Гавриловић (Београд, 22. август 1894 — 1965)[1] био је син Богдана Гавриловића, универзитетског професора, сенатора и члана Југословенске демократске странке и Самосталне демократске странке.[2]
Чиновничка каријера у првој Југославији
[уреди | уреди извор]По окончаним студијама на Правном факултету у Београду примљен је за дипломатског припавника Министарства иностраних дела. Премештен је за писара Посланства у Берну 1925, унапређен у секретара 1926, а отпуштен из државне службе због учешћа у финансијској афери 1928. године.[3][4]
Уписао је докторске студије на Универзитету у Женеви, а поново примљен у дипломатску службу непосредно пре одбране тезе из области међународног права, јануара 1931. године.[5] Као секретар у Политичком одељењу Министарству иностраних послова радио је на пословима везаним за Друштво народа, често је слат у Женеву током 1933-1935, био је члан делегације Краљевине Југославије на XX заседању Скупштине Друштва народа (11−14. децембар 1939); на заседањима Савета Друштва народа: 106. заседање 9. децембар и 107. заседање 14. децембар.[6][3][7] Његовом оцу је било прећено да ће Стојан бити пензионисан, 1937, уколико не буде у Сенату гласао за ратификацију Конкордата.[8] Током боравака у Женеви, и каснијем раду у Београду, био је задужен и за послове производње и дистрибуције опијума, у оквирима Друштва народа и југословенско-турске сарадње.[9]
Стојан Гавриловић је заједно са помоћником министра иностраних послова Ивом Андрићем, био је писац дипломатско-политичког прегледа у часопису "XX век",[10] који је издавао Геца Кон а финансирао Милан Стојадиновић. Унапређен је у саветника МИП 1939, и постављен за помоћника начелника Политичког одељења МИП 1940. године. У то време био је један од главних повереника британског посланства у Београду, и те контакте је користио да би дискредитовао своје колеге и надређене код Британаца.[11][12] После Априлског рата, премештен је за генералног конзула у Кејптауну 1941, потом за саветника Посланства у Отави 1942, али је по други пут отпуштен из дипломатске службе због својих веза са југословенским комунистима 1943. године.[3]
Чиновничка каријера у другој Југославији
[уреди | уреди извор]Био је један од бивших краљевских дипломата који је своју каријеру наставио у доба комунистичког режима. Примљен је натраг у службу на седници Шубашићеве владе 24. августа 1944. и наименован је за помоћника министра иностраних послова, те послат као специјални делегаг владе на Блиски исток. На положају помоћника министра иностраних пословао остао је и после оставке Ивана Шубашића. Био је југословенски делегат заменик у Организацији Уједињених нација 1945-1947. године.
Живот у емиграцији
[уреди | уреди извор]После напуштања дипломатске службе остао је у емиграцији у САД. Радио је као универзитетски професор и стручни сарадник при ОУН.[13][14]
Умро је око 2. фебруара 1965. у САД, где је предавао на Колеџу Дикинсон.[15]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Павловић, Коста Ст. (децембар 1977). „"Југословенско-британски односи 1939–1945. Неславна судбина Стојана Гавриловића"”. Гласник српског историско–културног друштва „Његошˮ. свеска тридесет девета: 14.
- ^ Senatori Kraljevine Jugoslavije. Biografski leksikon,. Beograd: ISI. 2016. стр. 103—105. ISBN 978-86-7403-206-0.
- ^ а б в Павловић, К. Ст. „„Југословенско-британски односи 1939–1945. Неславна судбина Стојана Гавриловићаˮ”. Гласник српског историско–културног друштва „Његошˮ: 14.
- ^ Мићић, Срђан (2018). Од бирократије до дипломатије. Историја југословенске дипломатске службе 1918-1939. Београд: ИНИС. стр. 340—348. ISBN 978-86-7005-149-2.
- ^ „"Министарски декрети"”. Службене новине Краљевине Југославије. XIII - Број 21 (Државна штампарија): 1. 30. јануар 1931.
- ^ „Архив Југославије - 2014. - "Краљевина Југославија у Друштву народа"”. www.arhivyu.gov.rs. Архивирано из оригинала 15. 09. 2016. г. Приступљено 24. 04. 2020.
- ^ Мићић, С. Од бирократије до дипломатије. стр. 349.
- ^ Поповић, Дака (2019). Сећања. приређивач Предраг М. Вајагић. Нови Сад - Бачка Паланка: Прометеј : Удружење "Браћа Вајагић" : Друштво наставника историје Бачке Паланке. стр. 72. ISBN 978-86-515-1546-3.
- ^ Jovanović, Vladan (2020). Opijum na Balkanu. Proizvodnja i promet opojnih droga 1918.-1941. Zagreb: AGM d.o.o. стр. 92, 93, 163, 210. ISBN 9789531745178.
- ^ Лазаревић, Бранко (2007). Дневник једног никога. Део 1 (1942-1946). Београд: Завод за уџбенике. стр. 339. ISBN 978-86-17-14787-5.
- ^ Павловић, К. Ст. „„Југословенско-британски односи 1939–1945. Неславна судбина Стојана Гавриловићаˮ”. Гласник српског историско–културног друштва „Његошˮ: 14 etc.
- ^ Britanci o Kraljevini Jugoslaviji, Knjiga treća (1939–1941). Beograd - Zagreb: Arhiv Jugoslavije - Globus. 1986. стр. 111, 593. ISBN 86-7411-027-4.
- ^ Павловић, К. Ст. „„Југословенско-британски односи 1939–1945. Неславна судбина Стојана Гавриловићаˮ”. Гласник српског историско–културног друштва „Његошˮ: 15 etc.
- ^ Селинић, Слободан (2013). Партија и дипломатија у Југославији 1945-1952. Београд: ИНИС. стр. 50—52, 59. ISBN 978-86-7005-111-9.
- ^ „Dr. Stoyan Gavrilovic, 70, Dies; I Headed UoN. Site Commissionl; Ex-Yugoslav Diplomat Urged U.S. as LocationwTaught j at Dickinson College”. The New York Times (на језику: енглески). 03. 02. 1965. ISSN 0362-4331. Приступљено 24. 04. 2020. [Претплата неопходна (помоћ)].