Пређи на садржај

Танукиди

С Википедије, слободне енциклопедије

Танукиди (арапски: التنوخيون‎) или Танук (арапски: تنوخ‎) су били конфедерација арапских племена, некада самтарани Сараценима. Прво су се појавили у северној Арабији и на југу Сирије у 3. веку пре нове ере. На натпису који је пронађен код Ум ел Џимала у Јордану и Намари у Сирији спомињу се и Танукиди и Лахмиди. Древну племенску конфедерацију Тануки у великој мери је преузело неколико грана великог племена Азд и Куда'а.

Историја

[уреди | уреди извор]

Крајем 2. века, огранак племена Азд, из Јужне Арабије, мигрирао је у Ел Хасу где су се населили Танукиди. Припадници племена Азд су се удружили са Танукидима, поставши тако део конфедерације. Два шејха (племенских вођа) су одустали од владавине у корист Малика ибн Фахма (196—231), који их је довео у оно што су сада Ирак и Сирија, након њихове борбе другим племенима у тој области, он је контролисао читав Јордан и Ирак, наследио га је његов брат 'Амр ибн Фахм који је владао кратко време, а након њега владао је Џадима ибн Малик (233—268). Након Џадимине смрти, наследио га је син његове сестре Амр ибн Ади, Лахмид, јер Џадима није имао синова и тако је успоставио династију Лахмида. Остали Танукиди су се настанили у Сирији. Арапске легенде тврде да је "Амр ибн" Ади био једини победник у рату против Зенобијине царевине Палмире, али ти митови "највероватније представљају амалгам чињеница и фикције."[1]

Танухиди су у 4. веку формирали велику групу Римских савезника на истоку, од Сирије на северу до залива Акаба, подручја у која су мигрирали из јужне Арабије након пораста сасанидског утицаја у Јемену један век раније. Наводи се да су били посвећени хришћанству, Св. Апостолу Томи[2] и монаштву, са многим манастирима повезаним са племеном.[3] Танукиди су одиграли кључну улогу у поразу Зенобијиних снага од стране цара Аурелијана и служили су као федерати на римском истоку – као прво арапско племе.[4] Током 378. године њихова краљица Мавиа их је предводила у побуни против цара Валенса. Склопљено је примирје и неко време је било поштовано, а Мавиа је чак послала одређену количину коњице као одговор на римске захтеве за помоћ у спречавању напада од стране Гота. Савез се распао под Теодосијем I, када су се Танукиди поново бунили против римске владавине.[5]

Танукиди су били хришћани током 3. или 4. века, највероватније док су боравили на источној половини плодног полумесеца, а до 4. века били описани као "фанатични пламен хришћанства" и били су "ревносни хришћански војници" у 6. веку.[6][7]

Њима су се у 11. веку придружила племена Кахтанита из јужне Арабије, као што је Бану Ма'ан. Танукиди су отворили заједницу Друза у Либану, када је већина њих прихватила и усвојила нову поруку, због блиских веза њиховог племства с тадашњим фатимидским владарем Ел Хаким би-Амр Алахом.[8] Племе Маана населило се у планинама Либана по наређењу гувернера Дамаска да би се борило против крсташа. Већина Маана у Либану касније је постала део Друза. Касније су били поражени од стране ривалског племена Кајс које је такође постало део Друза, Каиси Друза.

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Southern, P. (2008) Zenobia: Palmyra's Rebel Queen, Continuum, London, p.108
  2. ^ Reynolds 2012.
  3. ^ Shahid 2010, стр. 134. sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFShahid2010 (help)
  4. ^ Rihan, Mohammad (30. 5. 2014). The Politics and Culture of an Umayyad Tribe: Conflict and Factionalism in the Early Islamic Period. I.B.Tauris. стр. 43. ISBN 9781780765648. 
  5. ^ Ball 2001, стр. 97–102
  6. ^ Shahîd et al. 1998, стр. 430.
  7. ^ Midden, Lia van (1993). Polyphonia Byzantina: Studies in Honour of Willem J. Aerts. Egbert Forsten. стр. 70. ISBN 9789069800547. 
  8. ^ Harris, William (19. 7. 2012). Lebanon: A History, 600-2011 (illustrated изд.). Oxford University Press. стр. 46. ISBN 9780195181111. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Harris, William (19. 7. 2012). Lebanon: A History, 600-2011 (illustrated изд.). Oxford University Press. стр. 46. ISBN 9780195181111. 
  • Midden, Lia van (1993). Polyphonia Byzantina: Studies in Honour of Willem J. Aerts. Egbert Forsten. стр. 70. ISBN 9789069800547. 
  • Shahid, Irfan (2010). Byzantium and the Arabs in the Sixth Century, Volume 2, Part 2 (illustrated изд.). Harvard University Press. стр. 430. ISBN 9780884023470. 
  • Hamilton Alexander Rosskeen Gibb; Lewis, Bernard; Kramers, Johannes Hendrik; Pellat, Charles; Schacht, Joseph (1998). The Encyclopaedia of Islam, Volume 10, Parts 163-178. Brill. стр. 191—2. 
  • Shahîd, Irfan (1. 1. 1984). Byzantium and the Arabs in the Fourth Century (illustrated, reprint изд.). Dumbarton Oaks. стр. 419, 422. ISBN 9780884021162. 
  • Rihan, Mohammad (30. 5. 2014). The Politics and Culture of an Umayyad Tribe: Conflict and Factionalism in the Early Islamic Period. I.B.Tauris. стр. 43. ISBN 9781780765648. 
  • Shahid, Irfan (2010). Byzantium and the Arabs in the Sixth Century, Volume 2, Part 2 (illustrated изд.). Harvard University Press. стр. 134. ISBN 9780884023470. 
  • Reynolds, Gabriel Said (2012). The Emergence of Islam: Classical Traditions in Contemporary Perspective. Fortress Press. ISBN 9781451408126. „The Tanukhids (whose territory spread from southwestern Iraq to southern Syria) were known for their devotion to Saint Thomas...” 
  • Ball, Warwick (2001), Rome in the East: The Transformation of an Empire, Routledge, ISBN 978-0-415-11376-2 

Додатна литература

[уреди | уреди извор]
  • Shahîd, Rome and the Arabs: a Prolegomenon to the Study of Byzantium and the Arabs (Washington: Dumbarton Oaks) 1984. The opening volume of Shahîd's multi-volume history of Byzantium and the Arabs.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Танукиди&oldid=27675099”