Пређи на садржај

Тасовчићев грбовник

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Грб Немањића из Тасовчићевог грбовника

Тасовчићев грбовник је један од првих грбовника тзв. илирске хералдике, настао у периоду између 1595. и 1615. године, и до скоро у науци је био потпуно непознат. Чува се у Музеју примењене уметности у Београду. Музеј га је 1986. преко антикварнице Орфелин, откупио од наследника чувеног колекционара Јоце Вујића (1863-1934) из Сенте.[1]

Изглед грбовника

[уреди | уреди извор]

На првој страни је и печат Вујићеве библиотеке. На корицама и на првој страни грбовника има још занимљивих података о историји овог рукописа. На унутрашњој страни корица прилетљен је ex libris листић, с грбом и именом претходног власника, Густава Емиха од Емке у Мађарској (мађ: Gustavi Emich de Emőke).

На првој страни су три рукописне забелешке на холандском које откривају још понешто из историје овог хералдичког зборника. У првој белешци, непознати холандски власник, ако то није био сам Емих, што је мало вероватно, саопштава да је грбовник за њега купио извесни П. Бек (P. Beck) у Енкхејзену (Enckhuitzen) 1849. године, за 1,13 гулдена. У другој белешци, истим рукописом, сумарно се описује грбовник, а напомиње се и да места писана оловком, ту и тамо, потичу с краја XVII или почетка XVIII века, што ће се касније показати као погрешна датација. У трећој забелешци власник признаје да му ни после више од десет година није јасно какав је грбовник у питању. Зна се, према томе, да је грбовник купљен 1849. у Енкхејзену у Холандији, и да га је власник (који пише на холандском) поседовао више од десет година. Потом се, после 1867. – судећи по грбу на ex librisu – појављује у библиотеци Густава Емиха од Емке у Мађарској, да би коначно стигао у Вујићеву збирку у Сенти.

Грбовник је цртан на хартији формата 23×19 cm и укоричен у светлу кожу. Садржи 173 листа, а од тога су првих седам и последњих шест непагинирани. Пагинација почиње са листом 3, арапском бројевима у горњем десном углу. Анализа водених жигова показује две врсте папира: првих седам и последњих шест листова нешто су дебљи, с грбом Базела, љиљановом круном и иницијалима NCH/M, остали листови, на којим су цртани грбови су тањи, с љиљановом круном, гроздом и иницијалима AF. Обе врсте папира датиране су у период 1595-1615.

Изглед садржајних грбова

[уреди | уреди извор]

Грбови су цртани само на десној страни, углавном оловком, а неки су преко оловке исцртани сепија тушем. Само је на грбовима Котроманића, Немањића и Војиновића делимично започето бојење воденом бојом, али чак ни то није завршено. Уметник је био веома вешт цртач и, за хералдичку уметност, и сматра се великом штетом што посао није привео крају. Ова околност, међутим, има и своју добру страну јер нам открива порекло самог аутора. Уметник је, наиме, оловком себи означавао шифре боја за касније исликавање грбовника, и те забелешке би после бојења сигурно биле избрисане. Већином су то само словне скраћенице, али понегде је написана и цела реч, и то писаном готицом, на холандском XVI/XVII века!

Садржај грбовника

[уреди | уреди извор]

Садржај грбовника је у потпуности истоветан са хипотетичним реконструисаним Охмучевићевим оригиналом. Једино на почетку недостаје насловна страна, садржај, као и прве две слике: Свети Јероним са лавом, као и Свети Стефан и цар Илирије. Као што је речено, рукопис почиње од листа бр. 3 на коме је Богородица у полумесецу. Одсуство насловне слике и садржаја још се и може разумети. Холандски уметник био је задужен за цртање, а писање текста, поготово на њему чудном илирском језику, оставио је неком другом. Отуд оних седам празних листова на почетку: таман довољно за наслов и садржаје ћирилицом и латиницом, као и за две слике које недостају. Ни у самом грбовнику уметник није писао имена, нити је исцртавао картуше. И ово је логично: прво се напише текст, а онда се цртају картуше, како не би биле тесне или превелике. Једино су нејасни мотиви због којих није насликао Свети Јеронима и Свети Стефана. Можда је, једноставно, те сложеније композиције оставио за крај? Од листа бр. 3 нижу се слике и грбови уобичајеним редоследом: папа Гргур (4), грб цара Душана с орденом Светог Стефана (5), земаљски грбови (6-15), грб краља Уроша (16), Котроманићи (17), Немањићи (18) итд. све до Јагросалића на листу 157. Грб Цетињанића је на свом месту (78) и то необично стилизован, као и у Лондонском грбовнику, с репом и орловим чапорцима који извирују иза штита. У грбовнику су ипак, готово на свакој страни – у дну, лево – написана презимена власника грбова (углавном ћирилицом, а на више места ћирилицом и латиницом). С обзиром на то да је у питању модерна српска ортографија, можемо претпоставити да је ове легенде писао сам Јоца Вујић, или неко у његовој библиотеци. Приликом идентификације породица, као и у писању самих презимена има неких грешака.

На последња два пагинирана листа (158 и 159) налази се хералдичка посластица. Ту су грбови који откривају идентитет наручиоца грбовника и време настанка зборника. На листу 158 нацртан је композитни грб с три шлема, челенкама и ламбрекинима. Штит је квадриран, а у првом квартиру је грб Тасовчића, у другом Охмучевића, у трећем Чихорића, а у четвртом Богашиновића Добрашиновића, сви познати из илирских грбовника. У средини је унутрашњи штит у облику лозанжа (ромба, што је ознака женских грбова), са грбом Балшића. Челенке су посебно раскошне: на средишњој је медвед с перјаницом, који у шапама држи сломљени мач, са балчаком у облику оцила. Медвед је иначе приказан у грбу Тасовчића као и у њихвој челенци, али без сломљеног мача. Хералдичка десна челенка (с посматрачеве леве стране) представља очигледно Охмучевиће: црно-златна крила – на десном је грана, док је, за ову прилику, на левом грб Балшића у лозанжу. Између крила је кула, а на њој ждрал који држи камен и тако символизује будност. На левој челенци је крунисани орао из грба Чихорића. Једноставним хералдичким читањем распореда квартира грба долази се до закључка да је грб припадао армигеру коме је деда с очеве стране био Тасовчић, баба Чихорић, а с мајчине стране деда Охмучевић, а баба Богашиновић Добрашиновић. То би могли бити само сестрићи дон Педра Охмучевића: Ђорђе, Стефан и фра Никола Тасовчић. Њихов отац је био Никола Долисти Тасовчић, а мајка Рада Охмучевић (кћи Ивеље Охмучевића и Јелене Богашиновић). Интересантно је да читањем грба сазнајемо да је мајка Николе Долисти Тасовчића била од Чихорића. Грб Балшића у лозанжу, у средишту штита, означава генеолошку претензију на једну од најчувенијих тобожњих прамајки Тасовчића и Охмучевића: Видосаву Балшић – наводну жену митског родоначелника Охмучевића – Реље од Костура.

Најмање је вероватно да је власник грба с листа 158 био фра Никола. Пре ће бити да је то један од млађе браће, истакнутих и прослављених шпанских помораца. Ђорђе Долисти Тасовчић био је, као и његов ујак дон Педро, шпански капетан, доцније и адмирал, а још осамдесетих година XVI века тражио је потврде својих племићких звања и поседа, што му је било и признато. Почетком XVII века био је врло активан у антитурској делатности напуљског двора; витез реда Светог Јакова постао је 1623, а умро је 1625. Ђорђе је још пре 1584. био примљен у ред тосканских витезова Светог Стефана, а тог знака на овом грбу нема. Остаје, према томе, Стефан Долисти Тасовчић – најчувенији дон Педров сестрић. Стефан је, као капетан брода Благовести, у саставу Левантске ескадре, учествовао у походу шпанске армаде против Енглеске 1588. Његов, у борбама тешко оштећен брод био је један од оних који су назад у Шпанију пловили дужим и тежим путем око Британије и који су се под олујним ветровима Атлантика разбијали о ирско стење. Стефан је, међутим, преживео и доцније је и сам постао шпански адмирал и витез реда Светог Јакова. Још исте године, међутим, несрећно је скончао у бродолому код азорског острва Терсијера. Може се, дакле, с доста основа претпоставити да је грб на 158. листу управо Стефанов, и то из времена пре него што је постао витез реда Св. Јакова. Ако се узме у обзир да је његов лични грб на истакнутом месту у грбовнику, одмах после редовног садржаја, оправдан је закључак да је грбовник и рађен за Стефана Долисти Тасовчића, па овом зборнику пристаје име назив Тасовчићев грбовник. У светлу испреплетаних шпанско-холандских односа у XVI веку, није нимало необчно да је грбовник радио један холандски уметник за истакнутог штанског поморског капетана, као ни то да је рукопис купљен у познатом поморском градићу Енкхејзену.

Грб на 159. листу још је занимљивији: има такође три шлема, разбокореле челенке и богате ламбрекине. Сам штит је квадриран: у првом квартиру је грб Охмучевића, у другом Богашиновића Добрашиновића, у трећем Чихорића, а у четвртом Костањића. Унутрашњи штит је расцепљен: десно је представљена тврђава с три куле, а лево грб Балшића. Тврђава с кулама прилично је загонетна, али се може претпоставити да је то грб митског родоначелника Охмучевића, Реље од Касторије, што би објаснило појаву овог мотива у средишњем грбу уз Балшиће, као и у челенци. Тврђава с три куле, наравно, познати је грб Павловића Јабланића, али је у илирској хералдици она златна на црвеном пољу, уз три златна љиљана (а у челенци црвена). У челенци грба Стефана Тасовчића на листу 158 – судећи по забелешкама холандског цртача – тврђава је црна, док је у грбу на листу 159 она љубичаста (violet), како на челенци тако и у унутрашњем штиту, а у сва три случаја је без кринова, па је јасно да то није грб Јабланића. Занимљиво је да је челенка са тврђавом и ждралом приказана и на једном загонетном дрвеном печату Охмучевића који је још 1904. објавио Вид Вулетић Вукасовић. У средишњој челенци грба на листу 159 раширила су се златно-црна крила са грбом Охмучевића: на десном је окресана грана, а на левом грб Балшића у лозанжу. Између крила је поменута тврђава са три куле, изнад које бди ждрал с каменом. Десна челенка је крунисани полулав из грба Богашиновића Добрашиновића, а лева – једнорог из грба Костањића. Испод штита извирују краци карактеристичног црвеног крста ордена Светог Јакова (Santiago de la Espada). Који је то носилац ордена Св. Јакова имамо с очеве стране деду Охмучевића и бабу од Чихорића, а с мајчине деду Богашиновића Добрашиновића и бабу од Костањића. Отац му је био Ивеља Охмучевић (од Ивана Охмучевића и Раде Чихорић), а мајка Јелена Богашиновић (Од Николе Богашиновића и Марине Костањић). Орден Св. Јакова дон Педро је добио 2. марта 1596. То је уједно и terminus post quem за настанак Тасовчићевог грбовника. Као што је речено, могло би се претпоставити да је Тасовчићев грбовник настао још за дон Педровог живота, значи између марта 1596. и 1599, дакле пре него што је Стефан Долисти Тасовчић постао адмирал. Време настанка хартије иде у прилог оваквом датирању. Ако је ипак Ђорђе био наручилац грбовника, онда је рукопис настао између 1596. и 1623, с тим што водени знаци указују на последње године XVI и прву деценију XVII века.

Грб на листу 159 веома је значајан, не само због тога што се коначно упознајемо с особним занимањем Петра Охмучевића, кључне личности илирске хералдике, већ и зато што нам открива најстарији слој илирских грбовника. Наиме, може се основано закључити да је Тасовчићев грбовник добрим делом рађен према дон Педровом изгубљеном портографу.

Околности настанка Тасовчићевог грбовника ипак, нису сасвим јасне. Ову, ионако замршену, причу додатно компликују најновији подаци о мало познатом Берлинском грбовнику: на последња два листа (158 и 159) тог хералдичког зборника шепуре се, у пуном сјају и боји, грбови Тасовчића и дон Педра Охмућевића, до у детаљ истоветни с оним из Тасовчићевог зборника.[2]

Види још

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Друштво српских грбоносаца - "Милош Обилић": Тасовчићев грбовник
  2. ^ Aлександар Палавестра: Илирски грбовници и други хералдички радови, Завод за уџбенике, Београд, 2010

Литература

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тасовчићев_грбовник&oldid=28441295”