Телеоптик (фабрика)
Телеоптик | |
---|---|
Делатност | за телефонију, оптику и прецизну механику |
Основано | 1922. |
Угашено | 2007. |
Седиште | Земун Србија |
Телеоптик је фабрика из Земуна основана 1922. године и била је прва југословенска фабрика за телефонију, оптику и прецизну механику. Радила је до 2007. године када је проглашен стечај.
Историјат
[уреди | уреди извор]Међуратни период
[уреди | уреди извор]Србија је у Првом светском рату претпрела велика разарања, па је један од најважнијих задатака након рата било обновити оштећене пруге и мостове, потом наставити грађење деоница започетих пре рата, а затим и изградити нову железничку мрежу у подручјима која до тада нису била повезана овом врстом саобраћаја. Улагања у изградњу пруга привукла су пажњу разних домаћих и иностраних предузећа. Међу првима појавиле су се мађарске фирме „СИС“ и Телефонска фабрика. Предузеће „СИС“ је испоручивало сигнале, подсигнале и путопрелазне бранике за железничке пруге и комплетне телефонске уређаје за железничке станице. Из Мађарске су већ од 1920. године склапани већ готови производи у монтажној механичарској радионици у Београду. Она је изграђена у Француској улицу број 61 у формираној индустријској зони на десној обали Дунава. Тиме су створени услови да се формира прва југословенска фабрика за телефонију, оптику и прецизну механику.[1]
Она је званично пуштена у рад 22. априла 1922. године. То је био зачетак нове индустријске гране у Југославији − индустрија прецизне механике која је била огранак металне индустрије. Већински власник била је компанија Телефонске фабрике а. д. из Будимпеште која је откупила деонице фабрике „СИС“. Познати домаћи трговци и индустријалци су такође имали акције: Милан Вапа, Манојло Клидис, Светозар Влајковић, Милан Јечменица, Влајко Гођевац и други. Седиште се налазило у Француској 61, а прва редовна седница скупштине је одржана 11. маја 1922. године. Производни погон је обухватао разноврсне инструменте и сигнализацију. Након четири године производни програм се повећао па је почела производња акумулатора и радио-апарата.[1]
Прави пробој фабрике на домаће тржиште десио се са развојем ваздушног саобраћаја. За десетак година у Краљевини Југославији је отворено шест фабрика авиона, две фабрике авио-мотора и више фабрика авио инструмената и падобрана. То је имало утицаја и на Прву југословенску фабрику за телефонију, оптику и прецизну механику па је она 1927. године почела почела производњу инструмената и уређаја за ваздухопловство. Једна од највећих препрека за бржи убрзани развој фабрике поред недостатка капитала био је недостатак стручног кадра. Почетком четврте деценије фабрика је у називу фабрике додат назив Телеоптик па је назив гласио Прва југословенска фабрика за телефонију, оптику и прецизну механику Телеоптик а. д. Неколико годину дана касније промењен је назив у Телеоптик а. д.[2]
Развој фабрике условио је потребу за подизање нове зграде. Због тога је купљен плац у Земуну па је фабрика до краја јула 1939. пресељена из Београда.[3] Земун који је пре Првог светског рата био погранични град, у међуратном периоду се брзо развијао. Постојао је велики број фабрика које су биле скоцентрисане близу десне обале Дунава, око железничке станице, Творничке улице (данас Александра Дубчека), Тошиног бунара и у Горњој вароши. Земун је 1934. године административно припојен Београду, а пуштањем у саобраћај Моста краља Александра спојене су лева и десна обала Саве чиме је физички спојен са Београдом. Годину дана касније пуштена је и трамвајска веза. Све је то имало утицаја да индустријалци из Београда почну инвестирати у Земун.[4]
Фабрика је 1940. године прешла под контролу великог међународног концерна „Интернашонал стандард електрик корпорејшен Њујорк“ (International standard electric corporation NewYork) коју је чинио велики број предузећа за телекомуникације, оптику и прецизну механику у Европи и Америци. Све до Другог светског рата фабрика је успешно функционисала.[5]
Социјалистичка Југославија
[уреди | уреди извор]За време Другог светског рата фабрика је израђивала производе за немачку авијацију и морнарицу. Седиште је и даље било у улици цара Душана, али је седиште фабрике било у Београду у улици краља Фердинанда 21 (данас кнеза Милоша).[6]
Након ослобођења фабирка је национализована. Проширила је производња, а највише је производила за Команду Југословенског ратног ваздухопловства, фабрике Икарус и Утва. Педесетих година је радила је за велики број цивилних предузећа из сектора аутомобилске и моторне индустрије. У периоду од 1948 до 1951. године у фабрици је радио раднички техникум, специјализована школа за образовање техничара за ваздухопловну индустрију, која је касније припојена радничком техникуму фабрике Икарус. У другој половини XX века проширени су производни капацитети. Основан је наменски део фабрике „Телеоптик жироскопи” који ће 1985. године постати засебно предузеће.[7]
Фабрика је после више година стечајног поступка 2007. године окончала рад.[8]
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Фабрика 2018. године
-
Фабрика 2018. године
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Михајлов 2016, стр. 54.
- ^ Михајлов 2016, стр. 55.
- ^ Куленовић 2010, стр. 130.
- ^ Михајлов 2016, стр. 55−56.
- ^ Михајлов 2016, стр. 56−57.
- ^ Михајлов 2016, стр. 57.
- ^ Михајлов 2016, стр. 57−58.
- ^ Михајлов 2016, стр. 59.
Литература
[уреди | уреди извор]- Куленовић, Рифат (2010). Индустријско наслеђе Београда. Београд. COBISS.SR 174196748
- Михајлов, Саша Ј. (2016). Фабрика „Телеоптик” у Земуну (PDF). Београд. COBISS.SR 226456332