Теодора Палеолог Синадина
Теодора Палеолог, удато Синадин, била је византијска племкиња, братаница цара Михаила VIII Палеолога[1] и сестра бугарске царице Смилцине Палеологине. Теодора Палеологина Синадина је око 1295 – 1300. године, основала у Цариграду манастир посвећен Пресветој Богородици. Сама Теодора је ауторка манастирског статута (типика), који је богато украшен минијатурним портретима људи из њене породице.
Порекло
[уреди | уреди извор]Теодора је била ћерка севастократора Константина и Ирине Комнине Ласкарине Вранине.[2] Теодорин отац био је полубрат цара Михаила VIII Палеолога.[3] После преране смрти родитеља, о Теодори, која је још увек била неудата, бринуо се њен стриц Михаило.[4] Одлучио је да своју братаницу уда за члана утицајне цариградске породице Синадин, изабравши јој за мужа великог стратопаедарха Јована Комнина Анђела Дуку Синадина.[5]
Теодора и Јован Дука имају троје деце:
Мало пре краја живота Јован Синадин се замонашио и узео име Јоаким.[7] Нешто после његове смрти, између 1310. и 1328. године[8], Теодора се повукла у Цариградски манастир Пресвете Богородице Сигурне Наде (Βεβαιας Ελπιδος), у коме се замонашила под именом Теодула. Заједно са њом замонашила се и њена ћерка Ефросина.[9] Тачан датум смрти Теодоре Палеологине Синадине није познат, али се претпоставља да се упокојила у манастиру који је она основала.
Манастир
[уреди | уреди извор]Из садржаја манастирског статута који је написала Теодора Синадина, може се претпоставити да се њен манастир налазио у округу Хептаскалон, у југоисточном делу града.[10] Између 1327. и 1342. године[11] Теодора је израдила и статуте (типике) манастира у којима су смештени минијатурни портрети њене породице. Повеља Теодоре Синадине одлично је очувана и чува се у Бодлеанској библиотеци.
Године 1392. манастир Теодоре Синадине обновио је још један од његових ктитора - Ксенија Филантропина, што га је спасило од потпуне пропасти. После Ксенијине смрти, манастир је прешао под покровитељство њене ћерке Евгеније Кантакузине Филантропине, у вези са чијом смрћу 1402. године се последњи пут помиње.[12]
Reference
[уреди | уреди извор]- ^ Thomas & Hero 2000, стр. 1512.
- ^ Guilland 1967, pp. 505; Polemis 1968, pp. 161(no. 149); с.179 (no. 193).
- ^ Polemis 1968, pp. 161, (no. 149).
- ^ Polemis 1968, pp. 161, (no. 149).
- ^ Thomas & Hero 2000, стр. 1512.
- ^ Polemis 1968, pp. 181, (no. 198).
- ^ Polemis 1968, pp. 179– 180, (no. 193).
- ^ Guilland 1967, стр. 505
- ^ Thomas & Hero 2000, стр. 1512.
- ^ Thomas & Hero 2000, стр. 1512–1513.
- ^ ODB, стр. 275 Bebaias Elpidos Nunnery (Alice-Mary Talbot & Anthony Cutler).
- ^ Thomas & Hero 2000, стр. 1512.
Литература
[уреди | уреди извор]- Polemis, Demetrios I (1968), The Doukai: A Contribution to Byzantine Prosopography (на језику: енглески), London: The Athlone Press
- Guilland, Rodolphe (1967), Recherches sur les Institutions Byzantines, Tome I (на језику: француски), Berlin: Akademie-Verlag
- Kazhdan, Alexander, ур. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-504652-8.
- Thomas, J; Hero, A.C., ур. (2000), „Typikon of Theodora Synadene for the Convent of the Mother of God Bebaia Elpis in Constantinople (trans. Alice-Mary Talbot)”, Byzantine Monastic Foundation Documents: A Complete Translation of the Surviving Founder's Typika and Testaments (на језику: енглески), Volume I, Washington D.C.: Dumbarton Oaks Research Library and Collection, стр. 1512 — 1578, ISBN 0-88402-232-3, Архивирано из оригинала 2009-02-16. г.
