Пређи на садржај

Теофил Панчић

С Википедије, слободне енциклопедије
Теофил Панчић
Теофил Панчић, 2013. године
Лични подаци
Датум рођења(1965-07-06)6. јул 1965.
Место рођењаСкопље, СФРЈ
Датум смрти3. фебруар 2025.(2025-02-03) (59 год.)
Место смртиНови Сад, Србија
Новинарски рад
НовинеВреме

Теофил Панчић (Скопље, 6. јул 1965 — Нови Сад, 3. фебруар 2025) био је српски новинар, колумниста и критичар. Писао је превасходно за београдски недељник Време. Критичке и аналитичке текстове објављивао је и у бројним листовима и часописима из Србије и других бивших југословенских република, као и у публикацијама из Сједињених Америчких Држава, Русије и више европских земаља. Био је уредник недељника Време и радио као политички коментатор радија Слободна Европа. Добитник је новинске награде Југ Гризељ, 1999. године. Живео је и радио у Земуну и Новом Саду.

Биографија

[уреди | уреди извор]

Од треће до седме године живео је у Пироту, да би се касније преселио у Загреб. Од 1999. године радио је као политички коментатор радија Слободна Европа.

Објављивао је текстове и колумне у низу часописа међу којима су: Наша Борба, Република, Глобус, Дани, Сарајевске свеске, Дневник, Независни, Војводина, Побједа, Монитор итд.

У библиотеци XX век, објављена је његова прва књига Урбани Бушмани — Живот и смрт у српском посткомунизму. Ова књига је збирка новинских есеја и колумни, чија је заједничка тема распад старог система вредности у српском друштву деведесетих година и рађање новог политичког, културног и економског поретка вредности у сенци ратова, репресије и закаснеле транзиције.

Аутор у овим текстовима настоји да покаже како се архаичне идеје и концепти лажне интелектуалне елите погубно одражавају на стварност српског друштва, које Панчић означава као дезоријентисано.

Иста издавачка кућа, 2004. године објављује другу Панчићеву збирку есеја и колумни, под насловом Чувари бенгалске ватре. Ова књига је својеврстан наставак Урбаних Бушмана, на шта указује и њен поднаслов- Живот и смрт у српском посткомунизму II. Овде се Панчић бави периодом који почиње падом Слободана Милошевића, а завршава се убиством Зорана Ђинђића. Аутор овај период назива „временом постдемократске какофоније”[1].

Издавачка кућа Беополис, 2006. године објављује дело Особени знаци, које представља збирку текстова објављених у забаченим рубрикама. Заправо, ово је Панчићева збирка есеја и приповедака, које је писао дозвољавајући да његово приповедачко ЈА узме учешћа у причи.

Исте године изашле су још две Панчићеве књиге, збирка књижевних критика На хартијском задатку и збирка колумни Фамозних 400 километара. Његова последња књига објављена је 2006. године, под насловом Карма Кома, која садржи текстове објављене током 2006. године у истоименој ауторовој колумни у новосадском листу Дневник.

Дана 24. јула 2010. године око 23 часа на станици на Тргу Бранка Радичевића у Земуну, у аутобусу број 83 градског саобраћајног предузећа, Панчића су напала два мушкарца. По извештајима, нападачи су металним шипкама ударали Панчића по глави и телу, што је изазвало контузију лобање и повреде десне руке. Овај напад су осудиле многобројне јавне личности и организације међу којима су и председник Србије Борис Тадић, Председник владе Војводине, Министарство културе, Министар унутрашњих послова Ивица Дачић и удружења новинара.[2]

Био је члан Независног друштва новинара Војводине.

Преминуо је 3. фебруар 2025. године након дуге и тешке болести.[3]

Дела

[уреди | уреди извор]
  • Урбани Бушмани, XX век, Београд 2001. година
  • Чувари бенгалске ватре, XX век, Београд 2004. година
  • Особени знаци, Беополис, Београд 2006. година
  • На хартијском задатку, Дневник, Нови Сад 2006. година
  • Фамозних 400 километара, В. Б. З., Загреб 2006. година
  • Карма Кома, XX век, Београд 2007. година
  • Кроз клисурине, XX век, Београд 2007. година
  • Пешчани спруд, Пешчаник, Београд 2008. година
  • Пепео без баште, Дневник, Нови Сад 2008. година
  • Камен тражи прозор, Ренде, Београд 2009. година
  • Блесава певачица, Дневник, Нови Сад 2010. година
  • Времеплов на ремонту, XX век, Београд 2010. година
  • Страница фантомских возова, КЦНС, Нови Сад 2011. година
  • Плавушина дилема, Цензура, Нови Сад 2011. година
  • Критика ватрене моћи, XX век, Београд 2013. година
  • Привођење Бубе Ердељан, Чаробна књига, Нови Сад 2013. година
  • Носорози са шеширима, Карпос, Београд 2013. година
  • Алеја Виктора Бубња, Наклада Љевак & СНВ, Загреб 2013. година
  • Гост из галаксије, Хена цом, Загреб 2014. година
  • 39 дана јуна, Геопоетика, Београд 2014. година
  • Пилуле против заборава, Време, Београд, 2016.[4]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „KSŽ ImPRESSum. Teofil Pančić”. Приступљено 25. 4. 2013.  „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 02. 08. 2010. г. Приступљено 09. 09. 2010. 
  2. ^ [1] Вест о нападу на Теофила Панчића објављена у блицу 25. јула 2010. године
  3. ^ Vreme (2025-02-04). „Preminuo Teofil Pančić”. Euronews.rs (на језику: српски). Приступљено 2025-02-04. 
  4. ^ Pančić, Teofil; Панчић, Теофил (2016). Pilule protiv zaborava. Beograd: Vreme. ISBN 978-86-88491-12-9. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Теофил_Панчић&oldid=29049956”