Пређи на садржај

Томислав Шиповац

Додај везе
С Википедије, слободне енциклопедије
Томислав Шиповац
Лични подаци
Датум рођења(1936-10-17)17. октобар 1936.
Место рођењаГрабовица, Невесиње, Краљевина Југославија
Датум смрти4. фебруар 2016.(2016-02-04) (79 год.)
Место смртиШабац, Србија
УниверзитетФилозофски факултет Универзитета у Сарајеву

Томислав Шиповац (Грабовица, 17. октобар 1936 — Шабац, 4. фебруар 2016) био је српски књижевник, песник, историчар, оснивач и први директор Завода за уџбенике и наставна средства Републике Српске.[1]

Биографија

[уреди | уреди извор]

Томислав Шиповац је рођен у Грабовици код Невесиња у јесен 1936. године. Школовање је започео у поратним годинама у Грабовици, а завршио у Сарајеву, прешавши мучан и тежак пут одрицања и успињања, од бравара из Жељезничко-индустријске школе „Васо Мискин Црни”, наставника српскохрватског језика и књижевности и историје, да би завршио потом студијe филозофије и социологије на Филозофском факултету у Сарајеву, магистрирао на филозофији и публиковао докторску тезу из естетике.

Осим у Сарајеву, где је живео до пост дејтонске сеобе Срба из Сарајева, 1995. године, радио је у Фочи, Брези, Суботици и на Универзитетима у Лењинграду и Минску.

Био је у првој страначкој влади БиХ до избијања грађанског рата 1992. године, у којој је водио Међународни прес центар Републике Српске, а потом је основао Завод за уџбенике и наставна средства Републике Српске и био његов директор до пензионисања 2001. године.

Библиографија

[уреди | уреди извор]

Књиге песама

[уреди | уреди извор]
  • Интонације, Свјетлост Сарајево, 1959.[2]
  • Ковница магнета, Веселин Маслеша, Сарајево, 1966.
  • Бродарица вила, Веселин Маслеша, Сарајево, 1972.
  • Песме за Ољу, Свјетлост, Сарајево, 1974.
  • На четири ветра, Свјетлост, Сарајево, 1975.
  • Од-говарање смрти, Веселин Маслеша, Сарајево, 1989.
  • Судње поље, РИЗ Просвета, С. Сарајево, 1993.
  • Халејева комета, Унирекс Подгорица, 1994.
  • Разметно огњиште, „Графомарк”, Бањалука, 2004.
  • Песме за Ивану, Завод за уџбенике, Српско Сарајево, 2005.[3]
  • Досањавана јава, Завод за уџбенике, Српско Сарајево, 2005.[4]
  • Врата Арарата, Удружење „Шиповци”, Невесиње, 2014.

Књиге приповедака

[уреди | уреди извор]
  • Мит о Максиму, Свјетлост, Сарајево, 1967.
  • Три Јелене, Графомарк, Бања Лука, 2000.

Романи

[уреди | уреди извор]
  • Невесињска пушка, Веселин Маслеша, 1971, друго издање, 27. јули, Сарајево, 1979, треће издање Виком, Градишка, 1996. и четврто издање Удружење Шиповци Невесиње, 2015.[5][6][7]
  • 1992., Унирекс Подгорица, 1996.

Историјске студије

[уреди | уреди извор]
  • Уклети круг босанских потурица, Контакт, Бијељина, 1997.
  • Бој на Мишару (монографија) Шабац, 2004.
  • Поиесис, докторска теза (студија из естетике) Завод за уџбенике, С. Сарајево, 2002.
  • Ако није васкрснуо, Контакт М, Бијељина, 2010.[8]

Књиге превода

[уреди | уреди извор]
  • Ана Ахматова: Љубавна Русија, (изабране пјесме), Унирекс, 1989. и друго издање, Унирекс, 1995.
  • Владимир Висоцки: Ход по распетом нерву, Другари, Сарајево, 1990.; друго издање Завод за уџбенике[9], С. Сарајево, 2002.
  • Источни Дучић[10]"( монографија) Јоле Станишић, "Задужбина Ј. Дучића" - Требиње, 2002.

Аутор је Букварнице и Буквара.[11]

Објавио је низ фељтона, међу којима су најзапаженији фељтони о Пушкину, Јесењину и Ани Ахматовој, есеја, студија и других текстова из области уметности, филозофије, културе и историје.

Заступљен је у већем броју српских антологија. Радове је објављивао у многим часописима и листовима у Југославији, Русији, Белорусији, Пољској и Румунији.

О његовим делима писали су: Никола Кољевић, Ристо Трифковић, Антун Шољан, Новица Петковић, Дејан Ђуричковић, Љубомир Цвијетић, Радован Вучковић, Милисав Милићевић, Разија Лагумџија, Мирослав Радовановић, Момчило Голијанин, Гедеон Стајић, Сава Ћеклић, Митар Миљановић, Стево Ћосовић, Душан Зуровац, Мирослав Петровић, Радован Ждрале, Миодраг Сибиновић, Милорад Блечић и др.[12]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Слободна, Херцеговина (17. 02. 2016). „Томислав В. Шиповац -Одлазак творца романа "Невесињска пушка"”. 
  2. ^ Шиповац, Томислав (1959). Интонације. Сарајево: Свјетлост. 
  3. ^ Шиповац, Томислав (2004). Песме за Ивану. Завод за уџбенике и наставна средства Источно Сарајево. ISBN 99938-0-437-1. 
  4. ^ Шиповац, Томислав (2005). Досањавана јава. Источно Сарајево: Завод за уџбенике и наставна средства. ISBN 99938-0-539-4. 
  5. ^ Шиповац, Томислав (2015). Невесињска пушка. Невесиње: Удружење Шиповци. ISBN 978-99955-672-5-5. 
  6. ^ Шиповац, Томислав (2015). Невесињска пушка. Невесиње: Удружење Шиповци. стр. 333. Ристо Трифковић, Белешка о аутору. ISBN 978-99955-672-5-5. 
  7. ^ Шиповац, Томислав (2015). Невесињска пушка. Невесиње: Удружење Шиповци. стр. 333. Белешка о аутору. ISBN 978-99955-672-5-5. 
  8. ^ Шиповац, Томислав (2010). Ако није васкрснуо. Бијељина: Контакт М. ISBN 978-999-55-0-517-2. 
  9. ^ Висоцки, Владимир (2002). Ход по распетом нерву. Српско Сарајево: Завод за уџбенике и наставна средства. ISBN 99938-32-45-6. 
  10. ^ Станишич, Јоле (2003). Источни Дучић. Требиње: Књижевна заједница "Јован Дучић" Требиње. ISBN 99938-657-1-0. 
  11. ^ Томислав Шиповац, Вук Милатовић (2019). Буквар за 2. разред основне школе. Источно Ново Сарајево: ЗУНС. ISBN 978-99955-0-918-7. 
  12. ^ Сибиновић, Миодраг (12. 12. 2007). „Руска поезија ХХ века у српској преводној књижевности”. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]



Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Томислав_Шиповац&oldid=28793359”