Пређи на садржај

Том Џоунс (филм)

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Том Џонс (филм из 1963))
Том Џоунс
Филмски постер
Изворни насловTom Jones
РежијаТон Ричардсон
СценариоЏон Озборн
ПродуцентТон Ричардсон
Темељи се наТом Џоунс, историја једног находа
(Хенри Филдинг)
Главне улогеАлберт Фини
Сузана Јорк
Хју Грифит
Идит Еванс
Џоун Гринвуд
Дајана Силенто
Џорџ Девајн
Дејвид Томлинсон
МузикаЏон Адисон
Директор
фотографије		Волтер Ласали
МонтажаЕнтони Гибс
Продуцентска
кућа		Woodfall Film Productions
СтудиоUnited Artists
Година1963.
Трајање128 минута
Земља Уједињено Краљевство
Језикенглески
Буџет1 милион долара[1][2]
Зарада17 милиона долара (изнајмљивања у САД и Канади)[3]
IMDb веза

Том Џоунс (енгл. Tom Jones) је британски хумористички филм из 1963. године, који представља адаптацију класичног романа Хенрија Филдинга из 1749. Том Џоунс, историја једног находа, са Албертом Финијем у насловној улози. Филм је продуцирао и режирао Тони Ричардсон, а сценарио је адаптирао драматург Џон Озборн. Радња је смештена у Самерсет и Лондон из 18. века и прати младића Тома Џоунса, који постаје један од највећих заводника свог времена.

Филм је био успешан и код критичара и на благајнама. Био је номинован је за десет Оскара, а освојио је четири четири: за најбољи филм, најбољег режисера (Ричардсон), најбољи адаптирани сценарио и најбољу оригиналну музику.[4] Такође је освојио две награде Златни глобус, укључујући ону за најбољи филм − мјузикл или комедија, као и три награде БАФТА, укључујући оне за најбољи филм и најбољи британски филм.

Британски филмски институт га је 1999. године прогласио 51. најбољим британским филмом 20. века.

Радња

[уреди | уреди извор]

Филм почиње секвенцом немог филма, са међутитловима, током које се властелин Олворти враћа на своје имање након дужег боравка у Лондону и открива бебу у свом кревету. Мислећи да су једна од његових слушкиња, Џени Џоунс, и његов берберин, господин Партриџ, зачели ванбрачну бебу из пожуде, Олворти их протера. Новорођенчету даје име Том Џоунс и одлучује да га одгаја као рођеног сина; Том одраста волећи га као оца.

Том постаје живахан младић чији га добар изглед и љубазно срце чине веома популарним међу девојкама и женама. Он истински воли само нежну Софи Вестерн, ћерку његовог комшије властелина, која му узвраћа љубав. Том је стигматизован као „копиле” и не може да се ожени младом дамом из више класе. Софи, такође, мора да сакрије своја осећања док њена тетка и њен отац, властелин Вестерн, покушавају да је приморају да се уда за неког за кога сматрају да је прикладнији, за Блифила, сина Олвортијеве сестре Бриџет. Иако је племенитог порекла и одговарајуће класе, он је зле нарави с пуно лицемерних „врлина”.

Када Бриџит изненада умре, Блифил пресреће писмо које је његова мајка наменила свом брату; садржај писма се открива тек касније у филму. Након сахране своје мајке, Блифил и његова два тутора, господин Твакум и господин Сквер (који су такође подучавали Тома), удружују снаге да убеде Олвортија да Том није достојан да живи међу њима. Олворти оставља Тому значајно наслеђе у готовини (500 фунти) и са жаљењем га шаље у свет да тражи своју срећу.

У својој одисеји, Том бива онесвешћен док је бранио добро име своје вољене Софи и одузимају му заоставштину. Такође бежи од љубоморног Ирца, господина Фицпатрика, који га погрешно оптужује да је имао аферу са његовом женом, Софином рођаком; упуштајући се у смртоносну борбу мачевима, спасава госпођу Вотерс од официра британске војске, а касније је одводи у кревет. Касније, Том упознаје Партриџа, свог наводног биолошког оца, и ангажује га као слугу.

У међувремену, Софи одлази од куће убрзо након што је Том прогнан, како би побегла од пажње омраженог Блифила. Након што су се за длаку мимоишли у гостионици у Аптону, Том и Софи долазе одвојено у Лондон. Ту Том привлачи пажњу леди Беластон, старије племкиње коју привлачи „згодан младић”. Она је богата, лепа и потпуно аморална. Позива Тома на маскенбал у Воксхол Гарденс и заводи га. Том добровољно одлази у њен кревет и за своје услуге је великодушно награђен фином одећом.

Леди Беластон покушава да примора Софи да се уда за знатно старијег лорда Феламара, наговарајући га да је силује, како би имала Џоунса за себе. Софи бива спашена када јој упадне отац. У нади да ће прекинути аферу са леди Беластон, Том јој у писму нуди брак, знајући да ће она одбити понуду и њега. Она то и чини, али такође показује писмо Софи, која прекида сваки контакт са Томом.

Том посећује Софину рођаку, госпођу Фицпатрик, да би је замолио да говори у његово име са Софи. Господин Фицпатрик га види како одлази и, под претпоставком да су његове раније сумње о афери између Тома и госпође Фицпатрик биле истините, започиње двобој са њим. Борба мачевима се завршава рањавањем господина Фицпатрика и присутни људи мисле да га је Том опљачкао. Том завршава у затвору Тајберн, осуђен на вешање због пљачке и убиства.

Партриџ наилази на госпођу Вотерс и препознаје је као бившу Џени Џоунс, Томову наводну мајку. Он јој каже да је човек којег је „упознала” њен наводни син и да чека погубљење. Властелин Олворти је забринут када чује да је Том наизглед био умешан у инцест. Међутим, госпођа Вотерс посећује господина Олвортија и говори му истину: Том није њено дете, већ ванбрачни син његове сестре Бриџит и самим тим Олвортијев нећак. Олворти такође сазнаје за мистериозно писмо које је ово требало да открије. Пошто је Блифил сазнао за писмо, сакрио га је и покушао је да уништи свог полубрата. Олворти му одузима наследство.

Олворти такође сазнаје да се господин Фицпатрик опоравио и повукао оптужбу против Тома. Олворти користи ово сазнање да би добио помиловање за Тома, али оно стиже прекасно: Том је одведен на вешала; омча му је око врата. Властелин Вестерн, који је обавештен о Томовом новом статусу као јединог Олвортијевог наследника, пресече канап док Том виси и одводи га код Софи. Том добија дозволу да запроси Софи уз благослов и властелина Вестерна и његовог ујака. Властелин Вестерн предвиђа да ће њихово дете бити рођено „сутра и за девет месеци”.

Улоге

[уреди | уреди извор]
Глумац Улога
Алберт Фини Том Џоунс
Сузана Јорк Софи Вестерн
Хју Грифит властелин Вестерн
Идит Еванс госпођица Вестерн
Џоун Гринвуд леди Беластон
Дајана Силенто Моли Сигрим
Џорџ Девајн властелин Олворти
Дејвид Томлинсон лорд Феламар
Розалинд Аткинсон госпођа Милар
Вилфрид Лосон Црни Џорџ
Розалинд Најт госпођа Фицпатрик
Џек Макгоран Партриџ
Фреда Џексон госпођа Сигрим
Дејвид Ворнер Блифил
Џојс Редман госпођа Вотерс / Џени Џоунс
Рејчел Кемпсон Бриџит Олворти
Питер Бул Твакум
Анџела Бадели госпођа Вилкинс
Џорџ А. Купер Фицпатрик
Џек Стјуарт Маклохлан
Петси Роуландс Хонор
Џон Мофат Сквер
Лин Редгрејв Сузан
Џулијан Главер Нортерторн

Продукција

[уреди | уреди извор]

Развој

[уреди | уреди извор]

Док је британска продукцијска кућа Bryanston Films оклевала да ли да сними филм у боји, банкротирала је. United Artists се укључио да финансира филм и да га направи у боји.[5]

Продукција се суочила са бројним изазовима, блиским катастрофама и свађама које обично следе када се филмови снимају на локацији по лошем енглеском времену. Филм има необичан комични стил: почетна секвенца има титлове и живахну акцију у стилу немог филма. Касније у филму, ликови понекад разбију четврти зид, често гледајући директно у камеру и обраћајући се публици. У једној сцени лик Тома Џоунса изненада се појављује да примети камеру и покрива сочиво својим шеширом. Још једна необична карактеристика је невидљиви приповедач, коме је глас дао Мајкл Мек Лијамоар. Његови подругљиво-озбиљни коментари између појединих сцена осуђују дела неких ликова, као и слабости људског карактера, и пружа поетски расплет за филм.

Упркос успеху, режисер Тони Ричардсон изјавио је да је незадовољан финалним производом. У својој аутобиографији, Ричардсон је написао да је „осећао да је филм некомплетан и погрешан у великом делу свог извођења. Не желим да постигнем такву врсту успеха – сви би то требало да знају – али кад год ми неко шикне о Тому Џоунсу, увек се мало најежим изунутра”.[6]

Сценарио

[уреди | уреди извор]

Џон Озборн је у адаптацији сценарија према роману Хенрија Филдинга Том Џоунс, историја једног находа (1749), скратио и уклонио значајне епизоде ​​и ликове. Он завршава филм нараторовим цитатом из Хорацијеве Оде Мецени:

„Срећан је човек, и срећан је само,
Онај који данас може назвати својим:
Онај који, сигуран у себи, може рећи,
Сутра учини све најгоре, јер ја сам живео данас.”[7]

Снимање

[уреди | уреди извор]

Касл стрит у Бриџвотеру, Самерсет, коришћена је као локација у неколико сцена. Сниматељ Волтер Ласали је изјавио да сматра да се јединица за локацију веома добро слагала у датим околностима и да је искуство било задовољавајуће. Сматрао је да је Ричардсон поприлично изгубио свој пут у постпродукцији, бесконачно поправљајући оно што није испрва било покварено.[8]

Објављивање

[уреди | уреди извор]

Филм је премијерно приказан 29. септембра 1963. на Филмском фестивалу у Венецији. Поново га је издао The Samuel Goldwyn Company 1989. године. За ово издање, Ричардсон је скратио филм за седам минута.[4] Ова верзија је доступна на издању које је објавио Criterion Collection, упарена са оригиналним филмом.

Пријем

[уреди | уреди извор]

Зарада

[уреди | уреди извор]

Филм је био финансијски успешан при свом првом издању 1963. године. Заузео је треће место те године на британским благајнама[9] и био је четврти најпопуларнији у Сједињеним Државама. Снимљен са буџетом од милион долара, зарадио је преко 17 милиона долара од изнајмљивања биоскопа у Сједињеним Државама и Канади,[3][10] уз још 4 милиона долара на осталим тржиштима.[10] Фини је добио 10% зараде од филма.[11]

Критике

[уреди | уреди извор]

У рецензији часописа Time стоји: „Филм је необично, неуједначено, дивно искуство у биоскопу. То је такође друштвена сатира исписана крвљу секиром. Развратан је као што су Британци били развратни када је девојка морала да носи пет подсукњи да би барикадирала своју врлину”.[12]

Рич Голд из часописа Variety написао је: „Иако је Том Џоунс комад из веома другачијег периода, он има исту пожуду и буран садржај са којим се пројектује звезда. Требало би да се весело пробија кроз бројке на благајнама. Има секс, боју, неке врхунске изведбе и много акције. Тони Ричардсон је са жаром режирао сценарио Џона Озборна, мада се повремено враћа на трикове са камером и монтажу који су збуњујући”.[13]

На сајту Rotten Tomatoes, филм има рејтинг одобравања од 80% на основу 41 рецензената, са просечном оценом 7,5/10. Консензус сајта гласи: „Френична, непоштована адаптација романа, поткрепљена храбрим наступом Алберта Финија и запањујућим визуелним приказима.”[14] На сајту Metacritic има оцену 77 од 100, на основу рецензија 15 критичара, што указује на „генерално повољне критике”.[15]

Награде

[уреди | уреди извор]
Награда[16] Категорија Номиновани Резултат
Оскар Најбољи филм Тони Ричардсон Освојено
Најбољи режисер Освојено
Најбољи глумац Алберт Фини Номинација
Најбољи споредни глумац Хју Грифит Номинација
Најбоља споредна глумица Дајана Силенто Номинација
Идит Еванс Номинација
Џојс Редман Номинација
Најбољи адаптирани сценарио Џон Озборн Освојено
Најбоља сценографија Ралф В. Бринтон, Тед Маршал, Џослин Херберт и Џози Макавин Номинација
Најбоља оригинална музика Џон Адисон Освојено
Награде филмских монтажера Америке Најбоље монтирани дугометражни филм Ентони Гибс Номинација
Награде БАФТА Најбољи филм Освојено
Најбољи британски филм Освојено
Најбољи британски глумац Алберт Фини Номинација
Хју Грифит Номинација
Најбоља британска глумица Идит Еванс Номинација
Најбољи британски сценарио Џон Озборн Освојено
Награде Удружења режисера Америке Најбоље режирани играни филм Тони Ричардсон Освојено
Награде Златни глобус Најбољи филм − мјузикл или комедија Освојено
Најбољи страни филм на енглеском језику Номинација
Најбољи глумац у филму – мјузикл или комедија Алберт Фини Номинација
Најбољи споредни глумац у филму Хју Грифит Номинација
Најбоља споредна глумица у филму Џоун Гринвуд Номинација
Најбољи режисер Тони Ричардсон Номинација
Најбољи новајлија Алберт Фини Освојено[а]
Награде Греми Најбоља оригинална музика из филма или телевизијске серије Џон Адисон Освојено
Награде Ловор Најбоља комедија Освојено
Најбољи глумац Алберт Фини Номинација
Најбољи споредни глумац Хју Грифит Номинација
Најбоља споредна глумица Дајана Силенто Номинација
Награде Националног одбора за рецензију филмова Најбољи филм Освојено
Топ десет филмова Освојено
Најбољи режисер Тони Ричардсон Освојено
Награда Удружења њујоршких филмских критичара Најбољи филм Освојено
Најбољи режисер Тони Ричардсон Освојено
Најбољи глумац Алберт Фини Освојено
Филмски фестивал у Венецији Златни лав Тони Ричардсон Номинација
Најбољи глумац Алберт Фини Освојено
Награде Удружења сценариста Велике Британије Најбољи британски хумористички сценарио Џон Озборн Освојено

Иља Лоперт је у име продуцената примио Оскара за најбољи филм. Након његове смрти, Оскара је на свом имању добио Алберт Фини.

Том Џоунс је једини филм у историји доделе Оскара код кога су три глумице номиноване за Оскара за најбољу споредну глумицу. Маргарет Радерфорд је победила у овој категорији за своју улогу у филму Веома значајне особе.[17]

Пет глумачких номинација и ниједна победа одговара рекорду који је Градић Пејтон поставио 1957. године. Ово је био последњи филм који је достигао овај рекорд.

Напомене

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Изједначен са Статисом Јајелисом за филм Америка Америка и Робертом Вокером Млађим за филм Церемонија.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Film giants step into finance The Observer 19 Apr 1964: 8.
  2. ^ Petrie, Duncan James (2017). „Bryanston Films : An Experiment in Cooperative Independent Production and Distribution” (PDF). Historical Journal of Film, Radio and Television: 13. ISSN 1465-3451. 
  3. ^ а б Cohn, Lawrence (15. 10. 1990). „All Time Film Rental Champs”. Variety. стр. M-190. ISSN 0042-2738. 
  4. ^ а б Bosley Crowther (30. 9. 2003). „Tom Jones”. The New York Times. Архивирано из оригинала 2003-10-01. г. Приступљено 25. 5. 2010. 
  5. ^ Mayer, Geoff (2003). Guide to British Cinema. Greenwood Publishing Group. стр. xiv. 
  6. ^ Richardson, Tony (1993). Long Distance Runner – A memoir. London: Faber & Faber. стр. 136. ISBN 0-571-16852-3. 
  7. ^ „The Project Gutenberg eBook of The Works of John Dryden vol 12, by Walter Scott, page 349”. www.gutenberg.org (на језику: енглески). Приступљено 2018-09-28. 
  8. ^ „Tom Jones: the editing and Tony Richardson's generosity”. www.webofstories.com. 
  9. ^ „Most Popular Films of 1963”. The Times. London, England. 3. 1. 1964. стр. 4. 
  10. ^ а б Balio, Tino (1987). United Artists: The Company That Changed the Film Industry. University of Wisconsin Press. стр. 230, 239–240. 
  11. ^ „Finney's % of 'Tom Jones' Goes Over $1 Million”. Variety. 21. 10. 1964. стр. 1. 
  12. ^ „Cinema: John Bull in His Barnyard”. Time. 18. 10. 1963. Шаблон:Paywall
  13. ^ Variety Staff (22. 12. 1998). „Tom Jones”. Variety. 
  14. ^ „Tom Jones (1963)”. Rotten Tomatoes. Приступљено 10. 5. 2022. 
  15. ^ „Tom Jones”. Metacritic. Приступљено 4. 2. 2020. 
  16. ^ „NY Times: Tom Jones”. Movies & TV Dept. The New York Times. 2012. Архивирано из оригинала 13. 1. 2012. г. Приступљено 25. 12. 2008. 
  17. ^ „Tom Jones”. www.rottentomatoes.com. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Том_Џоунс_(филм)&oldid=28495888”