Пређи на садржај

Тоник (пиће)

С Википедије, слободне енциклопедије
Тоник

Тоник је газирано пиће обогаћено кинином који му даје препознатљив горак укус.

Пиће је добило име по својим медицинским, тоничним ефектима кинина који је додаван у пиће у циљу спречавања појаве маларије. Медицински тоник се првобитно састојао само од газиране воде и великих количина кинина и са намером се правио за коришћење у ендемским маларичним подручјима јужне Азије и Африке. На подручју британске Индије, војници су мешали тоник са џином добијајући џин-тоник који је био укуснији од самог тоника.

Данас, већина тоника садржи медицински безначајне количине кинина који се само користи ради специфичног укуса. Данашњи тоник је мање горак, некад и заслађен. Тоник се често користи за прављење коктела и то најчешће коктела на бази џина.

Историја

[уреди | уреди извор]

Још у 17. веку Шпанци су користили кинин из коре Cinchona дрвета за лечење маларије након што су им указали на лек домородачки народи Перуа, Боливије и Еквадора.[1]

Почетком 19. века у Индији и другим тропским земљама Британске империје, медицински кинин је препоручен британским званичницима и војницима да би спречили маларију,[2] при чему је мешан са содом и шећером да би се прикрио његов горак укус, чиме је формирана тоник вода.

Прва комерцијална тоник вода произведена је 1858. године када ју је патентирао власник предузећа Пит & Ко, Еразмус Бонд.[3][4] Мешано пиће џин тоник такође потиче из Британске колонијалне Индије, када су Британци помешали свој лековити кинин тоник са џином и другим састојцима да би горки лек учинили укуснијим.[5] Војници у Индији су већ добијали оброк џина, тако да је слатка мешавина била лака за припрему.[6] Године 1868, први познати запис о Џин & Тонику био је у „Ориентал спортском магазину” и описан је као освежавајући коктел за гледаоце коњских трка, а не као лек.[7]

Садржај кинина

[уреди | уреди извор]

Лековита тоник вода првобитно је садржавала само газирану воду и велику количину кинина. Већина модерних тоник водa садржи релативно мање кинина и често је појачана аромама цитруса. Као резултат мањег садржаја кинина, тонична вода је мање горка. Такође се обично заслађује, често уз додатак високофруктозног кукурузног сирупа или шећера. Неки произвођачи такође производе дијетну (или „слимлајн”) тоничну воду, која може да садржи вештачке заслађиваче као што је аспартам. Тонична вода у традиционалном стилу са великим количинама кинина и газиране воде је мање уобичајена, али је можда преферирају они који желе горак укус.

У Сједињеним Државама, Америчка агенција за храну и лекове (FDA) ограничава садржај кинина у тоник води на ppm[8] (83mg по литру), док је дневна терапеутска доза кинина у распону од 500–1000 mg,[9] и 10 mg/kg сваких осам сати за ефикасну превенцију маларије (2100 mg дневно за одраслу особу од 70 kg (150 lb).[10] Често се препоручује као олакшање за грчеве у ногама, али медицинска истраживања сугеришу да је потребна пажња у праћењу доза.[11] Због ризика од кинина, FDA упозорава потрошаче да не користе незваничне кининске лекове за лечење грчева у ногама.[12]

Употреба

[уреди | уреди извор]
Џин и тоник са Хендриковим џином и Фентиманс тоник водом

Тоник вода се често користи као миксер за пиће за коктеле, посебно за џин и тоник. Такође је популарна вотка тоник. Тонична вода са додатком сока од лимуна или лимете често је позната као горки лимун или битер лемун. Популаран је због свог препознатљивог горког, али слатког укуса. Друга употреба тоник воде је у кафи. Еспресо & тоник је креиран у Хелсингборгу у Шведској у Копи Ростерсу након забаве особља на којој су помешали тоник воду, сируп и еспресо. Од 2007. године пиће је постало популарно у Скандинавији, Европи и Сједињеним Државама.[13]

Негативни ефекти

[уреди | уреди извор]

Познато је да тонична вода изазива фиксне ерупције, што је врста реакције коже на лекове,[14][15][16] због садржаја кинина. Различити научни часописи су објавили да поновљени унос тоник воде може да изазове фиксиране ерупције различите тежине, при чему један извор извештава о почетку Стевенс-Џонсоновог синдрома.[17][18][19] Случајеви фиксираних ерупција примећени су након што су пацијенти пили тоничну воду, саму или помешану са џином. Неки симптоми фиксираних ерупција укључују пигментиране макуле, високу температуру, еритематозне плакове и булозе.[20][21] Већа је шанса за реакцију ако неко има абнормални срчани ритам или низак ниво шећера у крви, ако је особа трудна или има болести бубрега или јетре.[22]

Флуоресценција

[уреди | уреди извор]

Кинин у тоничној води ће флуоресцирати под ултраљубичастим светлом. Заправо, кинин ће видљиво флуоресцирати на директној сунчевој светлости на тамној позадини.[23] Молекули кинина ослобађају енергију као светлост уместо топлоте, што је чешће. Стање није стабилно и молекули ће се на крају вратити у основно стање и више неће светлети.[24]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Achan, Jane; Talisuna, Ambrose O; Erhart, Annette; Yeka, Adoke; Tibenderana, James K; Baliraine, Frederick N; Rosenthal, Philip J; D'Alessandro, Umberto (2011-05-24). „Quinine, an old anti-malarial drug in a modern world: role in the treatment of malaria”. Malaria Journal. 10: 144. ISSN 1475-2875. PMC 3121651 Слободан приступ. PMID 21609473. doi:10.1186/1475-2875-10-144. 
  2. ^ „The Hidden Ingredient In Tonic Water You Should Know About”. mindbodygreen (на језику: енглески). 2018-07-05. Архивирано из оригинала 02. 06. 2024. г. Приступљено 2022-01-21. 
  3. ^ Raustiala, Kal (28. 8. 2013). „The Imperial Cocktail”. Slate. The Slate Group. Приступљено 30. 8. 2013. 
  4. ^ „Just the tonic: A natural history of tonic water | Kew”. www.kew.org. Приступљено 2022-01-21. 
  5. ^ Tonic water: sweet, bitter medicine. Retrieved 30 December 2009.
  6. ^ Raustiala, Kal (2013-08-28). „Gin and tonic kept the British Empire healthy: The drink's quinine powder was vital for stopping the spread of malaria”. Slate.com. Приступљено 2014-06-25. 
  7. ^ Keel, Toby (2019-10-19). „Curious Questions: Who invented the gin and tonic?”. Country Life (на језику: енглески). Приступљено 2022-02-04. 
  8. ^ „21 CFR §172.575 Quinine.” (PDF). gpo.gov. Приступљено 15. 12. 2008. 
  9. ^ „Quinine”. Tropical Plant Database. Section "Current practical uses": Raintree Nutrition. Приступљено 10. 7. 2011. 
  10. ^ Achan, J (2011). „Quinine, an old anti-malarial drug in a modern world: role in the treatment of malaria”. Malaria Journal. 10 (144): 1—12. PMC 3121651 Слободан приступ. PMID 21609473. doi:10.1186/1475-2875-10-144. 
  11. ^ Brasić, JR (1999). „Should people with nocturnal leg cramps drink tonic water and bitter lemon?”. Psychol Rep. 84 (2): 355—67. PMID 10335049. S2CID 42278918. doi:10.2466/pr0.1999.84.2.355. 
  12. ^ „FDA Orders Unapproved Quinine Drugs from the Market and Cautions Consumers About Off-Label Quinine to Treat Leg Cramps”. United States Food and Drug Administration. 11. 12. 2006. Архивирано из оригинала 13. 1. 2017. г. Приступљено 26. 4. 2017. 
  13. ^ „Espresso&Tonic: The Story of the Famous Coffee Drink”. European Coffee Trip (на језику: енглески). 2018-08-03. Приступљено 2022-02-09. 
  14. ^ Shiohara, Tetsuo. „Fixed Drug Eruption”. Up To Date. Приступљено 2022-01-21. 
  15. ^ James W, Berger T, Elston D (2005). Andrews' Diseases of the Skin: Clinical DermatologyСлободан приступ ограничен дужином пробне верзије, иначе неопходна претплата (10th изд.). Saunders. стр. 127. ISBN 978-0-7216-2921-6. 
  16. ^ Vidal C, Prieto A, Pérez-Carral C, Armisén M (април 1998). „Nonpigmenting fixed drug eruption due to pseudoephedrine”. Annals of Allergy, Asthma & Immunology. 80 (4): 309—310. PMID 9564979. doi:10.1016/S1081-1206(10)62974-2. 
  17. ^ Wada (2021-05-20). „Stevens-Johnson syndrome induced by tonic water”. Journal of the European Academy of Dermatology and Venereology. 35 (10): e662—e663. doi:10.1111/jdv.17368. Приступљено 2022-01-21. 
  18. ^ „Stevens-Johnson syndrome/toxic epidermal necrolysis”. Genetics Home Reference (на језику: енглески). јул 2015. Архивирано из оригинала 27. 4. 2017. г. Приступљено 26. 4. 2017. 
  19. ^ Schwartz, RA; McDonough, PH; Lee, BW (август 2013). „Toxic epidermal necrolysis: Part I. Introduction, history, classification, clinical features, systemic manifestations, etiology, and immunopathogenesis.”. Journal of the American Academy of Dermatology. 69 (2): 173.e1—13; quiz 185—6. PMID 23866878. doi:10.1016/j.jaad.2013.05.003. 
  20. ^ Bel, Blandine (2009-10-12). „Fixed eruption due to quinine contained in tonic water: positive patch-testing”. Contact Dermatitis. 61 (4): 242—244. PMID 19825101. S2CID 673226. doi:10.1111/j.1600-0536.2009.01617.x. Приступљено 2022-01-21. 
  21. ^ Ohira, Aoi (2013-06-03). „Fixed eruption due to quinine in tonic water: A case report with high-performance liquid chromatography and ultraviolet A analysis”. The Journal of Dermatology. 40 (8): 629—631. PMID 23724855. S2CID 21534602. doi:10.1111/1346-8138.12195. Приступљено 2022-01-21. 
  22. ^ „Quinine in Tonic Water: Is It Safe and What Are the Side Effects?”. Healthline (на језику: енглески). 2018-01-03. Приступљено 2022-02-09. 
  23. ^ Fentress, Steve (9. 8. 2011). „The Blue Glow Of Quinine”. indianapublicmedia.org. Приступљено 16. 2. 2020. 
  24. ^ „Shining Science: Explore Glow-in-the-Dark Water!”. Scientific American (на језику: енглески). Приступљено 2022-02-04. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Тоник на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Тоник_(пиће)&oldid=28886290”