Трка на једну миљу
Трка на једну миљу (1.760 јарди или тачно 1.609.344 метара) је атлетска дисциплина у трчању на средње пруге.
Историја трке на једну миљу почела је у Енглеској, где се трчало за опкладу. Након усвајања метричког система током 1900-их трка на једну миљу је задржала своју популарност, а поготово због изазова да се ова деоница истрчи за брже од четири минута.
Трка на 1500 метара се трчи на светским првенствима и Олимпијским играма али је трка на једну миљу од 1976. године једина дистанца у британском систему мера за коју Светска атлетика води званичне статистике и евиденције светских, регионалних и националних рекорда.
Тренутни светски рекордери у трци на једну миљу су Хишам ел Геруж из Марока са временом 3:43.13 (три минута, 43 секунде и 13 стотинки) и Фејт Кипјегон из Кеније са рекордом у женској конкуренцији од 4:07.64 (четири минута, 7 секунди и 64 стотинки).
Куриозитет је да рекорд за најбржу миљу икада претрчану на било ком терену држи Крејг Вилер, који је 1993. претрчао низбрдо у времену 3:24.[1] Међутим, Вилерово време није званично признато као рекорд због низбрдице низ коју је трчао.
Историјат трке на једну миљу
[уреди | уреди извор]Иако је миља данас дефинисана као дужина од 5.280 стопа, удаљеност енглеске миље добија своју тренутну дефиницију од 1.760 јарди кроз статут енглеског парламента из 1593.[2] Тако је историја трчања на миљу почела у Енглеској и првобитно је нашла употребу у тркама за опкладу у 18. и 19. веку. Таква такмичења би привукла велики број гледалаца и коцкара – толико да су неки тркачи постали професионалци.[3]
Трчање на миљу је било у срцу поделе између професионалног и аматерског спорта крајем 19. века, пошто је трчање почело да добија на популарности у свету спорта. Вођене су одвојене категорије светских рекорда за аматере и професионалце, а професионални тркачи су постизавали бржа времена. Такмичења високог профила између Британаца Вилијама Камингса и Волтера Џорџа донела су велики публицитет овом спорту, као и Џорџове трке против Американца Лона Мајерса. Трчање на миљу је такође било један од најважнијих догађаја на аматерском ААА шампионату.[4] Услед пораста аматеризма и пада професионалног сектора, подела на аматерске и професионалне тркаче у 20. веку постаје ирелевантна.[5]
Трчање на миљу је и даље била популарна дистанца упркос озваничењу трке на метричку миљу (1.500 метара), која је представљена на Олимпијском атлетском програму. Међународна аматерска атлетска федерација формирана је 1912. године и следеће године потврдила је први званично признати светски рекорд у трчању на једну миљу од 4:14.4 минута коју је истрчао Џон Пол Џонс.[6]
Најбољи мушки тркачи на средње стазе наставили су да се такмиче у трчању на миљу у првој половини 1900-их – Паво Нурми, Џек Лавлок и Сидни Вудерсон били су светски рекордери на овој дистанци.[6] Током 1940-их, шведски тркачи Гундер Хег и Арне Андерсон поставили су по три светска рекорда током свог деценију дугог ривалства.[7]
Циљ да се истрчи једна миља испод четири минута први је постигао Енглез Роџер Банистер у мају 1954. године. Његов труд, спроведен уз помоћ тркача Криса Брашера и Криса Четавеја, био је кључни моменат у порасту употребе пејсмејкера (зеца) у тркама на врхунском нивоу – пракса да изабрани тркач или тркачи воде одређени део трке у жељеном ритму пре него што сами одустану пре краја трке – је сада уобичајена пракса на тркама на средњим и дугим стазама на којима је циљ да се истрчи рекордно време.[8] [9]
Шездесетих година прошлог века Американац Џим Рјун поставио је светске рекорде близу границе од 3:50 минута, а његова достигнућа су популарисала технике интервалног вежбања које се и данас у великој мери користе у тренингу трчања на средње и дуге стазе.[7] Од уназад 50 година, афрички тркачи су почели да се појављују, разбијајући углавном белу, западну доминацију на трци на једну миљу; лед је пробио Кенијац Кип Кеино којиј је победио у трци на миљу на Играма Комонвелта 1966.[10]
Филберт Баји из Танзаније постао је први светски рекордер из Африке у трци на једну миљу (1975). Новозеланђанин Џон Вокер је неколико месеци касније оборио Баијев рекорд и постао први човек који је једну миљу истрчао испод 3:50 минута. Осамдесете су биле обележене ривалством између британских тркача Себастијана Коуа и Стива Овета, који су пет пута побољшавали рекорд. Нуредин Морсели из Алжира је вратио рекорд трке на једну миљу у афричке руке 1993. године, а Хишам ел Геруж из Марока је 1999. поставио тренутни светски рекорд од 3:43.13.[6]
Трка од једне миље на друму
[уреди | уреди извор]Британац Елит Гајлс истрчао је у Диселдорфу једну миљу ван стадиона (на друму) за 3:51.3 и тај резултат се води као незванични светски рекорд у трци на једну миљу на друму.[11] Код жена незванични светски рекорд држи Дирибе Велтеџи са 4:20.98.[12]
Рекорди у трчању на једну миљу
[уреди | уреди извор]
_Oregon_2022.jpg)
На отвореном
[уреди | уреди извор]| Подручје | Мушкарци | Жене | ||
|---|---|---|---|---|
| време | Атлетичар | време | Атлетичарка | |
| Свет | 3:43.13 | Хишам ел Геруж (Мароко) | 4:07,64 | Фејт Кипјегон (Кенија) |
| Континентални рекорди | ||||
| Африка | 3:43.13 | Хишам ел Геруж (Мароко) | 4:07,64 | Фејт Кипјегон (Кенија) |
| Азија | 3:47,97 | Дахам Најим Башир (Катар) | 4:17,75 | Марјам Јусуф Јамал (Бахреин) |
| Европа | 3:43.73 | Јакоб Ингебригтсен (Норвешка) | 4:12.33 | Сифан Хасан (Холандија) |
| Северна, Централна Америка и Кариби | 3:43.97 | Јаред Нугус (САД) | 4:16.71 | Мери Слејни (САД) |
| Океанија | 3:47.48 | Оливер Хоар (Аустралија) | 4:15,34 | Џесика Хал (Аустралија) |
| Јужна Америка | 3:51.05 | Хадсон де Соуза (Бразил) | 4:30.05 | Сораја Веира Телес (Бразил) |
| Рекорди Србије | ||||
| Србија | 3:52.24 | Драган Здравковић | 4:31.52 | Марина Мунћан |
У дворани
[уреди | уреди извор]| Подручје | Мушкарци | Жене | ||
|---|---|---|---|---|
| време | Атлетичар | време | Атлетичарка | |
| Свет | 3:47.01 | Јомиф Кејелча (Етиопија) | 4:13.31 | Гензебе Дибаба (Етиопија) |
| Континентални рекорди | ||||
| Африка | 3:47.01 | Јомиф Кејелча (Етиопија) | 4:13.31 | Гензебе Дибаба (Етиопија) |
| Азија | 3:57.05 | Мохамед Сулеиман (Катар) | 4:24.71 | Марјам Јусуф Јамал (Бахреин) |
| Европа | 3:48.87 | Џош Кер (Велика Британија) | 4:17.14 | Дојна Мелинте (Румунија) |
| Северна, Централна Америка и Кариби | 3:47,38 | Јаред Нугус (САД) | 4:16.85 | Ели Пурије (САД) |
| Океанија | 3:50.83 | Оливер Хоар (Аустралија) | 4:24.14 | Ким Смит (Нови Зеланд) |
| Јужна Америка | 3:56.26 | Хадсон де Соуза (Бразил) | 4:42.24 | Валентина Медина (Венецуела) |
| Рекорди Србије | ||||
| Србија | 3:55.90 | Елзан Бибић | 4:31.84 | Марина Мунћан |
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Maniacs stand out a mile”
. The Independent (на језику: енглески). 1997-07-20. Архивирано из оригинала 14. 5. 2022. г. Приступљено 2020-06-13.
- ^ Mile (unit of measurement). Encyclopædia Britannica. Retrieved on 12 June 2011.
- ^ Bryant, John . 3:59.4: The Quest to Break the 4 Minute Mile. Random House. 2005. ISBN 9780099469087..
- ^ Bryant, John . 3:59.4: The Quest to Break the 4 Minute Mile. Random House. 2005. ISBN 9780099469087...
- ^ McMillan, Ken. „Classic weekend notebook: Running for a good cause”. Приступљено 14. 11. 2016.
- ^ а б в 12th IAAF World Championships In Athletics: IAAF Statistics Handbook Архивирано 29 јун 2011 на сајту Wayback Machine (p. 546, 549–50). IAAF. Retrieved on 12 June 2011.
- ^ а б Mile - Introduction. IAAF. Retrieved on 12 June 2011.
- ^ 1954: Bannister breaks four-minute mile. BBC On This Day. Retrieved on 12 June 2011.
- ^ Butcher, Pat (4 May 2004). Completely off pace. The Guardian. Retrieved on 2011-06-12.
- ^ Commonwealth Games Medallists - Men. GBR Athletics. Retrieved on 12 June 2011.
- ^ „Giles breaks world road mile record in Dusseldorf | REPORT | World Athletics”. worldathletics.org. Приступљено 2024-11-01.
- ^ „1 Mile Road - women - senior - all”. worldathletics.org. Приступљено 2024-11-01.
