Украни
Украни (пољ. Wkrzanie, нем. Ukranen, рус. укране) су средњовековно западнословенско племе које је било део племенског савеза Љутића. Били су насељени на обалама реке Укре (нем. Ucker), на подручју између река Лабе и Зале, југозападно од Шчећинског залива, ово подручје Помераније данас носи име Укермарк (нем. Uckermark).[1] Данас се делом налази на североистоку немачке државе Бранденбург и југоистоку Мекленбург-Западне Помераније, а делом у Полицком повјату на северозападу Пољске.
Историја
[уреди | уреди извор]Украни (лат. Vucrani[2]) су поменути у низу средњевековних извора, један од њих је текст немачког историчара Видукинда Корвејског, који потиче из 934. године. Осим тога, епископ Бранденбурга их помиње 948. године.[2]
Име племена потиче од имена реке Укре, етимолошки произлази из балтословенске речи викру („брзо”).»[3]
Украни су били део племенског савеза Љутића, или Велета.[4] Главни град племена био је Прибислав (нем. Prenzlau[5]), а други значајни градови Пустоволк и Укрушће.[6]
У првој половини 10. века, Украни су, као и остала племена Љутића, потпали под власт немачких феудалаца. Године 954. маркгроф Саксонске источне марке Геро Први Железни, у савезу са Конрадом I (зетом Отона I, цара Светог римског царства), започео је успешан поход за заузимање укранске земље, која је након битке код Лучина (929. године) постала део Саксонске северне марке Светог римског царства.
Након Великог словенског устанка 983. године, у коме су учествовали Љутићи и Бодрићи, Украни су поново постали независни, иако су остали под сталним и јаким војним притиском Пољске и Светог римског царства.
Средином 12. века Украни су ушли у састав Померанског војводства.[7] Као и остали Полапски Словени, који су пали под власт немачких феудалних држава, Украни су асимиловани и потпуно понемчени.
Галерија
[уреди | уреди извор]-
Реконструкција укранског насеља у музеју «Земља Украна» (Немачка) -
Словенска укранска лађа у музеју «Земља Украна» (Немачка) -
Место на коме се налази древна укранска градина на језерском острву Оберукерзе -
-
-
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ Escher F. (1999). „Uckermark”. Lexikon des Mittelalters (LexMA). München: LexMA-Verlag. стр. 1172. ISBN 3-476-01742-7.
- ^ а б Kirsch, Kerstin (2004). Slawen und Deutsche in der Uckermark. Stuttgart: Franz Steiner Verlag. стр. 73.
- ^ Baudisch, Rosemarie (1995). Brandenburgische Geschichte. Berlin: Akademie Verlag. стр. 29. ISBN 3050025085.
- ^ Липовский А. Л. Лютичи // Энциклопедический словарь Брокгауза и Ефрона : в 86 т. (82 т. и 4 доп.). — СПб., 1890—1907.
- ^ Blackie, John Stuart. Geographical etymology. A dictionary of place-names giving their derivations. — London: J. Murray, 1887. — P. 234.
- ^ Encyklopedia Szczecina T. II P-Ż. Szczecin: Uniwersytet Szczeciński, 2000, s. 619. ISBN 8387341452
- ^ Atlas Historyczny Polski. Warszawa: Polskie Przedsiębiorstwo Wydawnictw Kartograficznych, 1993, s. 4. ISBN 8370000169
Литература
[уреди | уреди извор]- Bogusławski W. (1889). Dzieje Słowiańszczyzny północno-zachodniej do połowy XIII w (на језику: пољски). T. 2. Poznań: Dziennik Poznański. стр. 997.
- Enders L. (1992). Die Uckermark: Geschichte einer kurmärkischen Landschaft vom 12. bis zum 18. Jahrhundert (на језику: немачки). Potsdam: Verlag Hermann Bohlaus Nachfolger. стр. 730.
- Kirsch K. (2004). Slawen und Deutsche in der Uckermark (на језику: немачки). Stuttgart: Franz Steiner Verlag. стр. 546.
- Rzetelska-Feleszko E.; Strzelczyk J. (1977). „Wkrzanie”. Słownik starożytności słowiańskich (на језику: пољски). T. 6. Wrocław-Warszawa-Kraków-Gdańsk: PAN. стр. 510—512.
- Wędzki A. (1988). „Wkrzanie”. Mały słownik kultury dawnych Słowian (на језику: пољски). Warszawa: Wiedza Powszechna. стр. 405.