Урош Марковић
| Урош Марковић | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 1883. |
| Место рођења | Прањани, Краљевина Србија |
| Датум смрти | 1963. (79/80 год.) |
| Место смрти | Прањани, СФР Југославија |
| Уметнички рад | |
| Поље | Клесарство |
| Правац | Каменорезаштво западне Србије |
| Потпис | .jpg) |
Урош Марковић био је каменорезац из Прањана (Општина Горњи Милановац), активан 50 година на простору између Каблара, Маљена, Гојне Горе и Коњевића.[1]
Живот
[уреди | уреди извор]
Син Филипа ковача који се у Прањане доселио из Планинице. Оставши рано без оца, са само два завршена разреда основне школе, још као дете почео је да се обучава каменорезу код знаменитог мајстора Јосифа Симића Теочинца.[1] Учитељ и ученик заједно су се потписали 1907. на споменику у Миоковцима, годину дана пред Јосифову смрт.[1]
Урош је започео самостално да клесари пред Балканске ратове. Ускоро је и сам кренуо у рат и прешао Албанију. Велики број надгробника и кенотафа израдио је управо својим саборцима. Био је тражен мајстор. Клесарио је све до пар година пред смрт − пуних пет деценија. Три пута се женио.[1]
Дело
[уреди | уреди извор]Надгробнике је клесао од беличастог „кабларца” и жућкастог тоцилњака из Струганика[1] најпре у форми стуба са „капом”, а касније и најчешће у облику вертикалне плоче углављене у масивно постоље, са архитектонски украшеном предњом страном и елегантно изрезаним тролисним крстом у врху. Понекад је израђивао масивне надгробне плоче, као и мање споменике са заобљеним или пирамидалним врхом.[1]
Потез длета му је сигуран и вешт, поготово у резању типографски разноврсних слова, арабескних линија и биљне орнаментике. Препознатљив је по приказима двоглавих орлова и гроздовима барељефно изведеним у централном делу крста. Од религиозних симбола приказивао је по неко Распеће или кадионицу. Био је религиозан, па гроб именује „земаљским домом, где почива тело рајске душе”.[1]
Рукопис Уроша Марковића допадљив је и читак. На споменицима се потписивао са: Каменорезац Урош Марковић, Радијо Урош Марковић из Прањана, Изради Урош Марковић Прањани, Каменорезац Урош Прањанац.[1]
Људске фигуре ретко је приказивао − тек по неког војника или девојачки лик. Све одлике Марковићевог мајсторства у портретисању могу се видети на споменику шеснаестогодишње Зорке Чутовић (†1911) из Прањана:
- Округличаста и танковрата шеснаестогодишња Зорка је с лицем ћутљиве женске смерности, скупљеним устима и малим поразмакнутим очима. Разведених обрва „изниклих” из корена носа, па су с њим једноделне, подсећа на фигуре из староегипатске уметности. Преко широког и ниског чела премотала кику, а о ушима обоци од два „зрнца”. Преко кошуље с две унакрсне траке на пршњаку извезене „кукицама” и са зарукављима решмасто украшеним, оденут је јелек гајтанима опшивених скутова и спучан ситним дугметима. По набораној сукњи пружила се правоугаона прежина - и једна и друга су при дну окрајчене нашивеним уским везеним тракама испод којих повирују шпицасте ципеле са штиклама. У десној руци кишобран заковрчене рукунице, у левој - гранчица с три цвета.[1]
Галерија
[уреди | уреди извор]
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Епитафи
[уреди | уреди извор]Епитафи одишу „шкртим реализмом”.[1] Тек понекад срећу се поетски узлети и то углавном деци и млађим особама.
Крајпуташ Животи Ј. Мирковићу (+1916) (Коштунићи)
- ЖИВОТА Ј. МИРКОВИЋ.
- војник 3. чете 1. бат. 12. пука
- 11. новембра 1916. г.[а]
- на Соколцу пао као јунак
- за краља и милу отаџбину
- младост своју дао.
- Збогом мили родитељи.
- Спомен подиже отац
- Јеврем Д. Мирковић,
- мати Драгина и брат Десимир
- 1922.
- Писа Урош Марковић Прањани.[2]
Крајпуташи браћи Лукић - Вукоману (+1915) и Драгојлу (+1917) (Леушићи)
- ВУКОМАН ЛУКИЋ
- из Леушића
- болничар Шумадинске дивизије
- пао за своју отаџбину
- у 21. г.
- 13. I 1915. г.
- Приђи мили путниче
- нашој прошлости.
- Ожалошћени отац Теодор
- мати Драгина
- браћа Веселин Милић
- сестре Аница Софија Ђурђија
- мила снајка Иванка
- Бог вам душицу опрости
- мили девери.
- ДРАГОЈЛЕ ЛУКИЋ
- из Леушића
- војник 4. чете I батаљона 11. пука
- пао за отаџбину у 28. г.
- у 1917. г.
- Прочитајте тужну нашу младос.
- Тугујући ваш отац Теодор
- мати Драгина
- браћа Веселин Милић
- сестре Аница Софија Ђука
- и мила сна Иванка
- Каменорезац Урош Марковић
- из Прањана.[2]
Споменик Миленки Матијевић (+1939) (Гојна Гора, Трнавско гробље)
- Овде вене моја дична младос
- МИЛЕНКЕ
- ћерке Николе Матијевића
- из Гојне Горе
- Живела 20 год.
- а предаде Богу
- Рајску душу
- 15. октомбра 1939. год.
- Зора руди
- сунце пусти здрака
- мене мила мајко
- сад покрива густи мрак.
- Спомен подигоше
- отац Никола
- мати Загорка
- мили брат Милун
- и сестра Војислава Матијевић
- у 1940. г.
- Урош Марковић
- Прањани:[б]
Напомене
[уреди | уреди извор]Извори
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Радичевић, Бранко В. (1961). Плава линија живота: српски сеоски споменици и крајпуташи. Београд: Савремена школа.
- Радичевић, Бранко В. (1965). Сеоски надгробни споменици и крајпуташи у Србији. Београд: "Југославија".
- Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе; Просвета. ISBN 978-86-80879-07-9.* Дудић, Никола (1995). Стара гробља и надгробни белези у Србији. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе; Просвета. ISBN 978-86-80879-07-9.
- Николић, Радојко (1998). Каменоресци народног образа: каменорезаштво и каменоресци западне Србије. Чачак: „Литопапир”.
- Савовић, Саша (2009). Срце у камену: крајпуташи и усамљени надгробници рудничко-таковског краја. Београд: Службени гласник. ISBN 978-86-519-0181-5.
- Крстановић, Божидар; Радоњић Живков, Естела; Кесић-Ристић, Сања (2012). Народно градитељство општине Горњи Милановац. Београд: Републички завод за заштиту споменика културе - Београд. ISBN 978-86-6299-006-8.
- Николић, Радојко (2018). Камена књига предака : о натписима са надгробних споменика западне Србије (2, допуњено изд.). Чачак: Народни музеј. ISBN 978-86-84067-63-2.