Функционални стилови српског књижевног језика

Функционални стилови српског књижевног језика су различити начини употребе језика којим се она остварује у различитим околностима и са различитом наменом. Они су једна од облика нормирање свих језика, укључујући и српски језик.^[1] Функционални стилови су заправо „типичне употребе језика у типичним ситуацијама”, јер се језик у србистици од друге половине 20. века почео посматрати пре свега с обзиром на функције које врши у језичкој или друштвеној заједници.^[2] Међуоднос српског књижевног језика и језика српске књижевности нужно је започет ставовима Вука Стефановића Караџића, током читавог периода његове борбе за превођење српског народног у српски књижевни језик. У овом контексту језик књижевности изгубио је статус синонима књижевног језика, и постао само један од функционалних стилова.^[3]

Теоријска разматрања класификације функционалних стилова

Свака комуникација међу људима одвија се између онога ко шаље поруку (говорника) и онога који прима поруку. На основу тога да се језик којим говоримо мења се у зависности од тога ко говори коме, коме говори и која је тема разговора, односно језик се мења у зависности од функције у којој се користи — функционално се раслојава. Тим процесом стандардни језик условљен је говорним ситуацијама у којима говорно лице (усмено или писмено) општи са присутним или с претпостављеним лицем (слушаоцем или читаоцем). Раслојавање се врши према намени поруке (функцији коју језик врши у процесу комуникације и избору изражајних средстава). Тако су настали функционални стилови језика, а са њима и посебна наука која се бави функционалним стиловима — Функционална стилистика.^[4]^[5]

Подела функционалних стилова

Почетком друге половине 20. века у србистици заживеле су идеје Прашке лингвистичке школе о функционалностилској раслојености књижевног језика, тако да се језик све више почео посматрати с обзиром на функције које врши у језичкој или друштвеној заједници.^[6]

„

Тако је и начело „Пиши онако како добри писци пишу” изгубило своју вредност, а језик књижевности престао бити узор нормативном књижевном језику. Уместо језиком књижевности, по мишљењу М. Ивића, норма „језичке данашњице мора бити представљана оним што је најмање специфично, а највише просечно, стандардно”.^[3]

”

У том смислу у српској литератури данас се могу наћи предлози следећих класификације функционалних стилова, или раслојавања српског књижевног језика:

Прва класификација

По Радовановићу (1986), функционално раслојавање језика повезано са доменом, ситуацијом и тематиком саопштавања одређују главне врсте стилова:

Професионалне (дисциплинарне)
Ситуационе
Тематске.^[1]

Друга класификација

По Ранку Бугарском (2003), Функционални стилови се дела у зависности од:

Појединих домена употребе језика
Односа међу саговорницима
Медијума језичког израза — говора или писања.^[1]

Трећа класификација

Ова класификација је данас највише прихваћена, а разрадио је Тошовић (1988—2004). По њему се функционалним раслојавање језика стварају следећи стилови:

научни,
књижевноуметнички,
публицистички (новинарски),
административни и
разговорни стил.^[1]

Функционални стилови српског књижевног језика

Научни стил

Научним стилом пишу се дела из различитих научних области, уџбеници, есеји, студије итд. Одликују га примена стручних израза (нпр едем уместо оток) и минимално коришћење стилски обликованих реченица.^[7]

Примери функционалних стилова.^[8]
Научни стил У историјском развоју друштва уочавају се већи временски периоди којима је заједничко одређено друштвено уређење. Водеће друштвено уређење периода који се у историји назива стари век било је робовласничко друштво које је подразумевало раслојеност становништва на две чврсто одељене групе, односно на робовласнике и робове. У феудалном друштвеном уређењу, које је настало након старог века, расподела друштвених добара је таква да феудалац поседује апсолутно власништво над средствима за производњу, а да су они који раде на феудалчевом имању људи који производе за власника, потчињени његовим економским нормама, законима и захтевима скоро у свакој области живота.
Књижевноуметнички стил . Ја врло жалим Тису што је била планинска река и после отишла из планина. Она се код Сланкамена улива у Дунав, и то је крај, Дунав је прогута као ништа, нема више онда Тисе која извире у шумама испод Карпата, баш испод планине која се зове Черна гора. Када се увече шетам поред ове мирне реке чују се разноразни звукови. Шумови су чудесни и разноврсни. Зујање и цилик инсеката који болест сеју, дуги меланхолични крици барских птица, пуцкетање отровних мехура на устајалој води и мртви ропац Тисиних тромих таласа који муљаву обалу полако једу. Од Тисе сам научио да не будем усплахирен, да немам ону узаврелу, плаху амбицију која једнако мери и рачуна.
Публицистички (новинарски) стил Царинарница Шапца која обухвата испоставе Сремска Митровица, Рача, Бадовинци, Трбушница, Лозница, Љубовија, Ваљево и Шабац јуче је званично почела да ради. У току је комплетирање стручних служби. Служба царине у Шапцу имаће две стотине запослених, од чега ће њих 25 радити у дирекцији смештеној у самом граду Шапцу. Очекује се знатно бржи проток роба, свих врста царињења, као и свих провера робе која захтева хемијску анализу приликом увоза у нашу земљу.
Административни стил На основу Одлуке Управног одбора Железничке стамбене задруге „15. април”, Београд, расписује се конкурс за избор и именовање директора задруге. Услови: да има високу стручну спрему; да није извршио кривична дела; да има минимум десет година радног искуства. Документа за пријаву на конкурс треба послати на адресу предузећа, најкасније до 20. јун 2017.
Разговорни стил Е, јуче сам био у Београду, па сам свратио и до биоскопа! Стварно?! Баш супер. Шта си гледао? Ма гледао сам Терминатора, тројку. Филм је страва! Јој, екстра, једва чекам да га и ја видим. Нећеш се покајати, веруј ми. ОК, идем сада…журим на час, знаш да онај из српског мрзи када неко уђе после њега. Ма знам, човек је смор… хајде, пали!

Главне одлике научног стила су:

обавезна употреба стандардног језика;
употреба речи у правом значењу;
употреба тачних, утврђених ознака, термина;
уопштавање, студија, расправа;
логичност, концизност и систематичност у излагању;
употреба фуснота — напомена испод текста;
јасноћа, одмереност и прецизност;
изношење чињеница, података, табела.
лишен субјективности, емоционалности и експресивности.

Једна од најбитнијих одлика научних текстова је употреба речи у основном, а не у пренесеном значењу. Тежи се што прецизнијем значењу речи — реч треба да одреди неку ствар што прецизније могуће, јер је текст намењен стручњацима који се користе одређеним терминима. Не могу различити аутори користити различите термине. То би „направило пометњу” у научном свету. Како се може десити да двојица научника користе исти термин за различите ствари, или да различите ствари зову различитим именом, научници теже што већој прецизности и зато употребљавају термине.

И када је један текст намењен ученицима, како је прецизност битна јер онај који нешто учи требало би да градиво савлада што тачније и јасније, пожељно је користити научни стил.

Књижевноуметнички стил

Књижевним или литералним стилом пишу се књижевна дела (лирске песме, епске народне песме, приповетке, романи, бајке итд.). Он се испољава у делима лепе књижевности у којима је препознатљив по субјективности, оригиналности и стилским фигурама (метафорама, епитетима…). У последње време често се налази и у новинама.

Одлике књижевноуметничког стила су:

обавезна употреба стандардног језика;
пренесена значења;
сликовитост, емоционалност, фигуративност, ритмичност, пуноћа језика;
недостатак објективности.

Субјективност у књижевноуметничком стилу јако је изражена јер писац нуди свој поглед на свет и своје схватање света који га окружује. Користећи овај стил он није дужан да се држи „устаљених истина” и може да обликује свет како је „њему воља” (нпр бајке, фантастична књижевност). Из тог разлога објективност није одлика овог функционалног стила.

Публицистички (новинарски) стил

Новинарским стилом пишу се вести, интервјуи, репортаже, коментари и слично објављене у штампаним и другим медијима. Овим стилом пишу се текстови, које одликује тачно изношење чињеница.

Одлике новинарског стила су:

обавезна употреба стандардног језика;
језгровитост и сажетост у казивању;
истицање јавне поруке, обавештења;
мешање елемената других стилова;
масовност комуницирања.

Објективност новинарског стила зависи од врсте текста и вести коју он преноси. Користећи овај стил новинар мора да тежи тачности и објективности (нпр. најновије вести морају бити пренете верно и истинито). У том смислу новинар који пише вест (нпр о догађајима у земљи и свету) мора да тежи томе да буде објективан и да у текст не уноси своје личне ставове.

Са друге стране, новинарска репортажа је субјективнији жанр и она дозвољава уплив веровања и мишљења које поседује новинар.

Административни стил

Административним или бирократским стилом пишу се молбе, жалбе, тужбе, записници, закони, извештаји, дописи, обрасци, рачуни, али и писања о истој теми која се понављају. Одликује га шаблонско писање (нпр. у формалним члановима различитих закона се разликују само неке речи) и потпуно избегавање двосмислених и стилски обликованих речи и израза.

Одлике административног стила су:

обавезна употреба стандардног језика;
прецизност, јасност, безличност;
објективност;
устаљене форме;
званичност у обраћању;
употреба стручних термина.

Често се у административном стилу комуникација одвија између институције (државе, општине) и појединца. Административни стил је формалан — у њему се морају поштовати одређена правила. Језик администрације је „језик у тамним, строгим оделима”, док је разговорни језик „језик са кратким рукавима и разбарушеном косом”. Као што у неку установу не можемо ући непристојно обучени, не можемо користити неприкладан језик.

Разговорни стил

Разговорни стил, или усмени језик свакодневне комуникације, употребљава се у свакодневној усменој комуникацији, а разликује се од других претежно писаних функционалних стилова по томе што може бити мање или више формалан или више неформалан и да садржи елементе нестандардних варијетета (дијалеката и жаргона).^[9]^[10]^[11]

Главне одлике разговорног стила су:

неформална употреба језика
употреба жаргона;
не захтева обавезну употребу стандардног језика;
у великој мери је имплицитан — недовршених и атипичних реченица
краткоћа смисаоних целина.

Извори

^ ^а ^б ^в ^г Klikovac, D.B. (2002) Iz problematike funkcionalnih stilova u srpskom jeziku. Književnost i jezik, vol. 49, br. 1-2, str. 9-26
^ Tošović, B. (2002) Funkcionalni stilovi. Beograd: Beogradska knjiga
^ ^а ^б Ковачевић, Др Милош. „Српски књижевни језик и језик књижевности”. Политика Београд, 10.10.2016. Приступљено 4. 5. 2017.
^ Simić, R., Jovanović, J. (2002) Osnovi teorije funkcionalnih stilova. Beograd: Naučno društvo za negovanje i proučavanje srpskog jezika
^ Luković, M. (1996) Specijalni stilovi. u: Radovanović Milorad [ur.] Srpski jezik na kraju veka, Beograd: Institut za srpski jezik SANU, str. 143-157
^ Клајн, Иван (1996). Лексика. У: Српски језик на крају века. Београд: Институт за српски језик САНУ — Службени гласник.
^ Klikovac, D.B. (2004) O naučnom funkcionalnom stilu - s analizom teksta. Književnost i jezik, vol. 51, br. 1-2, str. 23-38
^ „Књижевни језик”. Ковачица: Гимназија „Михајло Пупин“. Архивирано из оригинала 31. 10. 2018. г. Приступљено 21. 2. 2013.
^ Андрић, Драгослав (1976). Двосмерни речник српског жаргона и жаргону сродних речи и израза. Београд: БИГЗ.
^ Бугарски, Ранко (2001): „Неки аспекти жаргонизације у нашем данашњем језику”. У: Лица језика-социолингвистичке теме. Београд: Библиотека XX век, 57 — 81.
^ Бугарски, Ранко (2003): Жаргон. Београд: Књижара круг. Герзић, Боривој (2002): Речник савременог београдског жаргона. Београд: Истар.

Литература

Jedinstvo nauka danas — interdisciplinarni pristup saznanju. Banja Luka: Filozofski fakultet (2003)
Dimković-Telebaković, G. (1998) Kultura jezika struke i nauke. Zbornik Matice srpske za filologiju i lingvistiku, vol. 41, br. 1, str. 129-134
Novakov, P. (2003) Lingvistika i interdisciplinarnost. u: Zbornik radova sa naučnog skupa, Banja Luka, 6.-8. 11., 137-142

Спољашње везе

Функционални стилови

[Киловац-1] а ^б ^в ^г Klikovac, D.B. (2002) Iz problematike funkcionalnih stilova u srpskom jeziku. Književnost i jezik, vol. 49, br. 1-2, str. 9-26

[2] Tošović, B. (2002) Funkcionalni stilovi. Beograd: Beogradska knjiga

[Милош-3] а ^б Ковачевић, Др Милош. „Српски књижевни језик и језик књижевности”. Политика Београд, 10.10.2016. Приступљено 4. 5. 2017.

[4] Simić, R., Jovanović, J. (2002) Osnovi teorije funkcionalnih stilova. Beograd: Naučno društvo za negovanje i proučavanje srpskog jezika

[5] Luković, M. (1996) Specijalni stilovi. u: Radovanović Milorad [ur.] Srpski jezik na kraju veka, Beograd: Institut za srpski jezik SANU, str. 143-157

[6] Клајн, Иван (1996). Лексика. У: Српски језик на крају века. Београд: Институт за српски језик САНУ — Службени гласник.

[7] Klikovac, D.B. (2004) O naučnom funkcionalnom stilu - s analizom teksta. Književnost i jezik, vol. 51, br. 1-2, str. 23-38

[8] „Књижевни језик”. Ковачица: Гимназија „Михајло Пупин“. Архивирано из оригинала 31. 10. 2018. г. Приступљено 21. 2. 2013.

[9] Андрић, Драгослав (1976). Двосмерни речник српског жаргона и жаргону сродних речи и израза. Београд: БИГЗ.

[10] Бугарски, Ранко (2001): „Неки аспекти жаргонизације у нашем данашњем језику”. У: Лица језика-социолингвистичке теме. Београд: Библиотека XX век, 57 — 81.

[11] Бугарски, Ранко (2003): Жаргон. Београд: Књижара круг. Герзић, Боривој (2002): Речник савременог београдског жаргона. Београд: Истар.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]

[10]

[11]