Хајдук (књижевни лик Градимира Стојковића)
| Глигорије Пецикоза Хајдук | |
|---|---|
| Основне информације | |
| Надимак | Хајдук |
| Супружник | Настасја |
| Деца | Василије и Асја |
| Рођаци | кум Драгиша Животић, Хималаја |
| Занимање | наставник, новинар, писац |
| Пребивалиште | Београд |
| Подаци о лику | |
| Род | мушки |
| Подаци о креацији | |
| Прво прик. | Хајдук у Београду (роман за децу) (1985) |
| Измислио | Градимир Стојковић |
Хајдук (право име Глигорије Пецикоза Хајдук) је култни јунак популарних тинејџерских романа писца Градимира Стојковића у серијалу о Хајдуку.
Романи објављени у серијалу
[уреди | уреди извор]Хајдук у Београду
[уреди | уреди извор]У овом роману се први пут појављује лик Глигорија Пецикозе Хајдука (Хајдук је, по речима самог јунака, "део презимена"), овде као дечака који се са родитељима досељава из провинције у Београд. Овај роман о одрастању и уклапању у нову средину освојио је награду „Политикиног забавника” за најбоље књижевно дело намењено младима у 1985. години. Роман је доживео бројна издања, тираж од неколико стотина хиљада примерака и био више од петнаест година најчитанија књига за младе по библиотекама широм земље.[1] (1985, "Вук Караџић", Београд).
Хајдук против ветрењача
[уреди | уреди извор]Наставак претходног романа, који говори о проблемима и авантурама једног гимназијалца. (1989, "Вук Караџић", Београд)
Хајдук са друге стране
[уреди | уреди извор]Роман који враћа Хајдука у основну школу, али овога пута у улози наставника биологије. Роман је добио награду „Невен” за најбоље књижевно дело за децу у 1991. години. (1991, Култура, Београд)
Хајдук на Дунаву
[уреди | уреди извор]Роман који, после 7 година паузе, враћа писца Хајдуку, а Хајдука у детињство и једно узбудљиво лето. Роман је добио награду дечјег жирија „Доситејево перо” за 1999. годину. (1998, Calamus, Београд)
Хајдук чува домовину
[уреди | уреди извор]Роман у коме је Хајдук поново наставник, али и војник. Добио је награду „Доситеј” за 2000. годину. (2000, Народна књига-Алфа, Београд)
Хајдук остаје Хајдук
[уреди | уреди извор]Роман о великом и малом Хајдуку, о оцу Глигорију и сину Василију-Васји. Радња се одиграва у време НАТО бомбардовања. Хајдук у једном тренутку бива мобилисан у војску, а Васја остаје сам са мајком и сестром у њиховим Чворковцу. Роман је добио награду „Доситеј” за 2001. годину. (2001, Народна књига-Алфа, Београд)
Хајдук у четири слике
[уреди | уреди извор]Роман у коме читаоци упознају Хајдука и као писца. Добио је награду дечјег жирија „Доситејево перо” за 2002. годину. (2002, Народна књига-Алфа, Београд)
Хајдук из Београда
[уреди | уреди извор]Хајдук, поново као дечак, проводи лето у родном селу које се, као уосталом и он сам, много изменило од када је отишао. Добио је награду дечјег жирија „Доситејево перо” за 2003. годину. (2003, Народна књига-Алфа, Београд)
Хајдук по Хималаји
[уреди | уреди извор]Прича о Хајдуку, онако како ју је видео његов кум Драгиша Животић, звани Хималаја. (2005, Народна књига-Алфа, Београд)[2]
Лик Хајдука
[уреди | уреди извор]Сви романи у серијалу, осим романа „Хајдук остаје Хајдук”, прате судбину истог лика, Глигорија Пецикозе Хајдука. У овом последњем главни лик је његов син Василије Пецикоза Хајдук, звани Васја. Према речима самог писца, Хајдук у стварности не постоји. Он је комбинација ликова и судбина све оне деце која су тих година из унутрашњости долазила у Београд, у коме је важило правило: „Пливај сине, или се удави!" Глигорије је онај који је испливао. Може се рећи да је Хајдук једним делом литерарни портрет Градимира Стојковића и да се његов лик, као и многи његови доживљаји, подударају са пишчевим.[1][3]
Хајдук - феномен српске књижевности за децу
[уреди | уреди извор]Од тренутка када се појавио и када су га деца прихватила, а критичари му доделили највећу награду у тадашњој Социјалистичкој федеративној републици Југославији, Хајдук је наговестио прекретницу у роману намењеном деци и младима.[4] Уз њега су одрастале генерације младих, а многима су оне значиле сам почетак читања књига.[2] Није ретка појава да се многи читаоци, као већ одрасли људи, поново враћају Хајдуку и његовим пустоловинама. Али га читају и њихова деца, и њихови родитељи и родитељи њихових родитеља.[3]
Писац Марко Видојковић у „Политикином забавнику” у рубрици „Десет књига које су ми промениле свет”, каже за серијал књига о Хајдуку: „Ево књиге која је говорила о животу какав је био у социјалистичкој Југославији, где је најстрашнија ствар која је могла да ти се деси у школском дворишту неко старији ко ти лупа чврге. Идилично обојена, ова књига у ствари описује једно заиста идилично време, а онда су кренули наставци, такође описујући исто то идилично време... Нама, који смо имали срећу да ту књигу читамо у правом тренутку, остаје само да се надамо како ће исто тако лепо одшљакати неку будућу децу у нека будућа времена.”[5]
Хајдук у савременој култури
[уреди | уреди извор]- Од 2010. године, када је премијерно изведена, у Позоришту лутака у Нишу изводи се представа „Хајдук у Београду“, по тексту Градимира Стојковића, а у режији Милана Мађарева. У представи играју глумци Позоришта лутака.[6]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Стојковић, Градимир. „Градимир Стојковић - биографија (24. јул 2011)”. Приступљено 27. 6. 2016.
- ^ а б Живковић, Бранкица. „Прича о хајдуку из Мраморка”. www.bastabalkana.com. Башта Балкана. Приступљено 28. 6. 2016.
- ^ а б Debeljački, Tatjana (12. 5. 2012). „Intervju - Tatjana Debeljački vs Gradimir Stojković”. DIOGEN pro kultura. Приступљено 1. 7. 2016.
- ^ „BIBLIOTEKARI STVARAOCI - GRADIMIR Stojković”. Biblioteke Vašeg okruženja. Архивирано из оригинала 12. 04. 2012. г. Приступљено 2. 7. 2016.
- ^ Видојковић, Марко (25. 9. 2015). „ОД КУНИЋА ДО САТАНЕ”. Политикин забавник. 3320. Приступљено 2. 7. 2016.
- ^ S., Lj. „"Hajduk u Beogradu" u Pozorištu lutaka”. Južne vesti. Приступљено 3. 7. 2016.
Види још
[уреди | уреди извор]Литература
[уреди | уреди извор]- Georgijevski, Hristo (1992). „Градимир Стојаковић: Хајдук са друге стране, Београд, 1991”. Detinjstvo : časopis o književnosti za decu: 11—17.
- Гикић-Петровић, Радмила (2001). „Градимир Стојковић: Хајдук остаје хајдук "Народна књига", "Алфа", Београд, 2001.”. Neven : list za decu: 13.
