Ираклије I
Ираклије | |
---|---|
Лични подаци | |
Пуно име | Флавије Ираклије Август |
Датум рођења | око 575. |
Место рођења | Кападокија (данашња Турска), Византија |
Датум смрти | 11. фебруар 641. (65/6 год.) |
Место смрти | Константинопољ, Византија |
Породица | |
Супружник | Фабија Евдокија |
Потомство | Евдокија Епифанија, Константин III Ираклије, Ираклије II, John Athalarichos |
Родитељи | Ираклије Старији Епифанија |
Династија | Ираклијева династија |
Византијски цар | |
Период | 610 — 641. |
Претходник | Фока |
Наследник | Константин III Ираклије |
Ираклије I (грч. Ηράκλειος; 575—641) био је византијски цар, који је владао од 610. до 641. године. Сматра се једним од најзначајнијих владара рановизантијске епохе.
Године 610. ослабљено Византијско царство је преузео цар Ираклије, који је, чим је дошао на власт, збацивши с пријестола свог претходника Фоку, предузео свеобухватне реформе војске и државне управе. Прво је плаћањем годишњег данка Аварима на сјеверу склопио примирје како би се могао мирно посветити ратовању с Персијом на истоку. Потом је у Малој Азији увео посебне области — теме, у којима је војна и цивилна власт била у рукама војних заповједника. У темама је земља давана војницима на трајно коришћење у замјену за војну службу и плаћање пореза. Тиме је Византија смањила трошкове за плаћеничку војску, која се у ранијем раздобљу показала непоузданом. Истовремено су основане слободне сеоске општине које су, као заједница, плаћале порез и имале заједничко власништво над земљом.
У вријеме Ираклија Хрвати[1] и Срби[2] су се населили на Балкану. Побједивши Аваре, Ираклије им је дозволио да населе некадашњу римску провинцију Далмацију.
Биографија
[уреди | уреди извор]Ираклије је био син Ираклија Старијег, картагинског егзарха, који се истакао по својим побједама извојеваним над Персијанцима, а који је потицао од једног другог Ираклија (из Едесе), захваљујући коме је провинција Триполитанија повраћена од Вандала за вријеме владавине Лава I.
Ираклије Млађи рођен је у Кападокији око 575. године. Мало се зна о његовом ранијем животу, али нужно је претпоставити да се показао вриједним својих предака, пошто га је 610. године отац одредио да збаци Фокину неподношљиву тиранију.
Овај владар, убица цара Маврикија, чији је пријесто узурпирао, починио је таква нечувена звјерства и рђаво управљао државом на тако ужасан начин, да су скопчане завјере, у свим провинцијама, у циљу да се он лиши нечасно стечене круне. Главни завјереник био је Крисп, Фокин таст, који је подстицао Ираклија Старијег да се придружи подухвату. Двије године је мудри егзарх одбијао да дигне отворену побуну, али је своје непријатељске намјере испољавао забрањивањем извоза жита из Африке и Египта у Константинопољ. Тако је стварао незадовољство међу житељима пријестонице, који су готово потпуно зависили од љетине из Африке. Затим је царској ризници ускратио од прихода своје провинције и коначно обећао отворену подршку Криспу, који му је понудио царску круну. Њу је, међутим, егзарх одбио, позивајући се на своје поодмакле године. Умјесто да сам пође у подухват, послао је свог сина Ираклија са флотом, а братића Никиту и његовог помоћника Грегорија (или Грегору) са војском, са којом је требало да наставе путем Египта, Сирије и Мале Азије. Кренули су из Картагине јесени 610. године. Постоји чудна прича да онај ко први стигне у Константинопољ треба да постане цар. Али флоти је потребно само двадесет дана или двије недјеље од Африке до Босфора, док ниједа војска не може да стигне од Картагине до Константинопоља за мање од три мјесеца. Када се Ираклије појавио са флотом пред Константинопољем, Крисп је дигао устанак. Ираклије се на силу пробио до Златног рога, а цар, напуштен од својих плаћеника, сакрио се у палату. Када је Фока доведен пред Ираклија, побједник је узвикнуо: „Биједниче, зар на такав начин да управљаш Царством?“ „Управљај њим боље“, био је чврст одговор. У налету вулгарне страсти, Ираклије је царског заробљеника оборио песницом на земљу и изгазио га ногама.
Црквена политика
[уреди | уреди извор]У црквеној политици император Ираклије познат је по томе што је уз помоћ константинопољског патријарха Сергија покушао да превазиђе расцјепканост помјесних Цркава царства, а и оних изван њега, насталу богословским сукобом из доба Халкидонског сабора.
Смисао његових реформи (630. године) био је у налажењу сагласја међу присталицама и противницима Халкедонскога сабора, тј. диофизитима-халкедонитима и миофизитима-антихалкедонитима. У процес су били увучени и диофизити сиро-персијске (несторијанске) традиције Цркве Истока.[3]
По наговору патријарха Сергија, цар је написао исповиједање вјере и назвао га Ектесис тј. Изложење о двије природе у Христу и једној Божанској вољи, познатој као монотелитство и наредио је да сви морају тако вјеровати.
Овој и оваквој вјерској политици и издајству православне вјере успротивио се одлучно свети Максим Исповједник и Софроније, потоњи патријарх јерусалимски (634-638).
У то вријеме умро је патријарх Сергије и на његово мјесто је дошао Пир, такође присталица монотелитске јереси. Он је сазвао сабор да би потврдио царево монотелитско Изложење вјере (Ектесис) и онда га је послаи свима на потпис. На Истоку, то Изложење потписао је Кир Александријски, но на Западу папа Северин (638-640) је одбацио царев Ектесис, а његов насљедник папа Јован IV (640-642) предао је царев Ектесис саборској анатеми. Цар Ираклије, који бијеше већ при крају живота, видећи да многи архијереји и оци одбацују и не примају његово Изложење, па га чак и анатеми предају, осјети се веома постиђен, и разасла на све стране своју посланицу у којој је јављао да Изложење није његово вјероисповиједање него бившег патријарха Сергија, који га је сам написао, а њега приволио да потпише. Убрзо потом, цар Ираклије је умро.
Четири деценије касније (681. године), на Шестом васељенском сабору монотелитство је проглашено јересју. Сходно томе, дохалкедонске цркве (Црква Истока) сматрале су за јерес диотелитство.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Порфирогенит, Константин VII (950е). „[[s:sr:De administrando imperio/глава 31.|глава 31.]]”. De administrando imperio — преко Викизворника.
- ^ Порфирогенит, Константин VII (950е). „[[s:sr:De administrando imperio/глава 32.|глава 32.]]”. De administrando imperio — преко Викизворника.
- ^ Селезнев Н. Н. Ираклий и Ишоʿйав II: Восточный эпизод в истории «экуменического» проекта византийского императора // Символ, Вып. 61. (Париж-Москва, 2012), С.280-300.
Литература
[уреди | уреди извор]- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Alexander, Suzanne Spain (април 1977). „Heraclius, Byzantine Imperial Ideology, and the David Plates”. Medieval Academy of America. 52 (2): 217—237. JSTOR 2850511. S2CID 161886591. doi:10.2307/2850511.
- Baert, Barbara (2008). „Héraclius, l'Exaltation de la Croix et le Mont-Saint-Michel au XIe siècle”. Cahiers de Civilisation médiévale (на језику: француски) (51): 03—20.
- Baynes, Norman H. (1912). „The restoration of the Cross at Jerusalem”. The English Historical Review. 27 (106): 287—299. ISSN 0013-8266. doi:10.1093/ehr/XXVII.CVI.287.
- Beckwith, Christopher (2009). Empires of the Silk Road: A History of Central Eurasia from the Bronze Age to the Present (illustrated изд.). Princeton University Press. ISBN 978-0-691-13589-2.
- Bellinger, Alfred Raymond; Grierson, Philip (1992). Catalogue of the Byzantine coins in the Dumbarton Oaks Collection and in the Whittemore Collection. 2, parts 1–2. Dumbarton Oaks. ISBN 0-88402-024-X.
- Bury, John Bagnell (2005). A history of the later Roman empire from Arcadius to Irene. Adamant Media Corporation. ISBN 1-4021-8368-2.
- Cameron, Averil (1979). „Images of Authority: Elites and Icons in Late Sixth-century Byzantium”. Past and Present. 84: 3. doi:10.1093/past/84.1.3.
- Charles, Robert H. (2007) [1916]. The Chronicle of John, Bishop of Nikiu: Translated from Zotenberg's Ethiopic Text. Merchantville, NJ: Evolution Publishing. ISBN 9781889758879.
- Charanis, Peter (1959). „Ethnic Changes in the Byzantine Empire in the Seventh Century”. Dumbarton Oaks Papers. Trustees for Harvard University. 13 (1): 23—44. ISSN 0070-7546. JSTOR 1291127. doi:10.2307/1291127.
- Collins, Roger (2004). Visigothic Spain, 409–711. Wiley-Blackwell. ISBN 0-631-18185-7.
- Conrad, Lawrence I (2002). Reinink, Gerrit J.; Stolte, Bernard H., ур. Heraclius in early Islamic Kerygma. The reign of Heraclius (610–641): crisis and confrontation. Leuven-Paris-Dudley MA: Peeters. ISBN 978-90-429-1228-1.
- Davis, Leo Donald (1990). The first seven ecumenical councils (325–787): their history and theology. Liturgical Press. ISBN 0-8146-5616-1.
- Deanesly, Margaret (1969). A history of early medieval Europe, 476 to 911. Methuen young books. ISBN 0-416-29970-9.
- De Administrando Imperio. Chapter 32: "[Of the Serbs and of the country they now dwell in]". "the emperor brought elders from Rome and baptized them and taught them fairly to perform the works of piety and expounded to them the faith of the Christians".
- El-Cheikh, Nadia Maria (1999). „Muḥammad and Heraclius: A Study in Legitimacy”. Studia Islamica. Maisonneuve & Larose. 62 (89): 5—21. ISSN 0585-5292. JSTOR 1596083. doi:10.2307/1596083.
- Fidler, Richard (2018). Ghost empire : a journey to the legendary Constantinople. ISBN 978-1-68177-901-0. OCLC 1023526060.
- Foss, Clive (1975). „The Persians in Asia Minor and the End of Antiquity”. The English Historical Review. 90: 721—47. doi:10.1093/ehr/XC.CCCLVII.721.
- Franzius, Enno. „Heraclius”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 11. 2. 2018.
- Frolow, Anatole (1953). „La Vraie Croix et les expéditions d'Héraclius en Perse”. Revue des études byzantines. 11 (11): 88—105. doi:10.3406/rebyz.1953.1075.
- Gibbon, Edward (1994). David Womersley, ур. The History of the Decline and Fall of the Roman Empire. Penguin. ISBN 978-0140433937.
- Gonis, Nikolaos (2003). „Two Hermopolite Leases of the Reign of Heraclius”. Zeitschrift für Papyrologie und Epigraphik. 145: 203—206. JSTOR 20191718.
- Grabar, André (1984). L'Iconoclasme Byzantin: le Dossier Archéologique (на језику: француски). Flammarion. ISBN 2-08-081634-9.
- Greatrex, Geoffrey; Lieu, Samuel N. C. (2002). The Roman Eastern Frontier and the Persian Wars AD 363-628. Routledge. ISBN 978-0-415-46530-4.
- Haykal, Muhammad Husayn (1994). The Life of Muhammad. The Other Press. ISBN 978-983-9154-17-7.
- Haldon, John (1997). Byzantium in the Seventh Century: the Transformation of a Culture. Cambridge. ISBN 0-521-31917-X.
- Kaegi, Walter E. (2003). Heraclius: emperor of Byzantium. Cambridge University Press. ISBN 0-521-81459-6.
- Kouymjian, Dickran (1983). „Ethnic Origins and the 'Armenian' Policy of Emperor Heraclius”. Revue des Études Arméniennes. XVII.
- Kazhdan, Alexander P., ур. (1991). „Cartagena”. The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
- Kazhdan, Alexander P., ур. (1991). „Herakleios”. The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-504652-6.
- Kiilerich, Bente (2018). „The Barletta Colossos revisited”. Acta Ad Archaeologiam et Artium Historiam Pertinentia. 28: 55—72. doi:10.5617/acta.5832 .
- Lewis, Bernard (2002). The Arabs in History. Oxford University Press. ISBN 0-19-280310-7.
- MET: „Drawing of Job and His Family Represented as Heraclius and His Family”. New York: Metropolitan Museum of Art. Приступљено 24. 6. 2021.
- Milani, Abbas (2004). Lost wisdom: rethinking modernity in Iran. Mage Publishers. ISBN 0-934211-89-2.
- Mitchell, Stephen (2007). A history of the later Roman Empire, AD 284–641: the transformation of the ancient world. Wiley-Blackwell. ISBN 1-4051-0857-6.
- Nicephorus (1990). Short history. Превод: Cyril Mango. Dumbarton Oaks. ISBN 0-88402-184-X.
- Olster, David Michael (1993). The politics of usurpation in the seventh century: rhetoric and revolution in Byzantium. A.M. Hakkert.
- Pourshariati, Parvaneh (2017). Decline and fall of the Sasanian empire : the Sasanian-Parthian confederacy and the Arab conquest of Iran. London: I.B. Tauris. ISBN 978-1-78453-747-0. OCLC 953439586.
- Quran: „Surah Al-Rum”. The Noble Quran. 2015. 30:2–4, mouse over the arabic text to see the literal translation quoted here. Архивирано из оригинала 22. 5. 2015. г.
- Sebeos. „Chapter 29”. Sebeos' History: A History of Heraclius. Translated from Old Armenian by Robert Bedrosian. History Workshop. Архивирано из оригинала 9. 12. 2008. г. Приступљено 22. 10. 2009.
- Seleznev, Nicolay (2012). Ираклий и Ишоʿйав II: Восточный эпизод в истории «экуменического» проекта византийского императора [Heraclius and Ishoʿyav II: An Eastern Episode in the History of the 'Ecumenical' Project of the Byzantine Emperor]. Символ [Symbol] (на језику: руски). Paris-Moscow. 61: Syriaca-Arabica-Iranica: 280—300. ISSN 0222-1292.
- Shahbazi, A. Shapur (2005). „Sasanian Dynasty”. Ур.: Yarshater, Ehsan; Ashraf, Ahmad. Encyclopædia Iranica (online изд.). Архивирано из оригинала 28. 9. 2013. г. Приступљено 17. 8. 2013.
- SOAS: Swahili Manuscripts Project. „Item Record (Utenzi wa Hirqal)”. London: School of Oriental and African Studies. Entry "Scope and content" is a summary of the plot of the poem. Архивирано из оригинала 30. 9. 2007. г.
- Souza, Guilherme Queiroz de (2015). „Heraclius, emperor of Byzantium” (PDF). Revista Digital de Iconografía Medieval. 7 (14): 27—38.
- Spatharakis, Iohannis (1976). The portrait in Byzantine illuminated manuscripts. Brill Archive. ISBN 90-04-04783-2.
- Speck, Paul (1984). „Ikonoklasmus und die Anfänge der Makedonischen Renaissance”. Varia 1 (Poikila Byzantina 4). Rudolf Halbelt. стр. 175—210.
- Theophanes the Confessor (1997). The Chronicle of Theophanes Confessor. Превод: Cyril Mango; Roger Scott. Oxford University Press. ISBN 0-19-822568-7.
- Thomson, Robert W.; Howard-Johnston, James; Greenwood, Tim (1999). The Armenian history attributed to Sebeos. Liverpool University Press. ISBN 0-85323-564-3.
- Treadgold, Warren (1997). A History of Byzantine State and Society. University of Stanford Press. ISBN 0-8047-2630-2.
- Weitzmann, Kurt (1979). Age of Spirituality: Late Antique and Early Christian Art, Third to Seventh Century. Metropolitan Museum of Art. ISBN 0-87099-179-5.
- Zuckerman, Constantin (2013). Heraclius and the return of the Holy Cross. Constructing the Seventh Century. Travaux et mémoires. Paris: Association des amis du Centre d'histoire et civilisation de Byzance. стр. 197—218. ISBN 978-2-916716-45-9. Архивирано из оригинала 10. 2. 2018. г. Приступљено 8. 1. 2016.
- Davies, Norman (1996). Europe: A History. Oxford University Press. ISBN 0-19-820171-0.
- El-Cheikh, Nadia Maria (2004). Byzantium viewed by the Arabs. Harvard CMES. ISBN 0-932885-30-6.
- Hovorun, Cyril (2008). Will, Action and Freedom: Christological Controversies in the Seventh Century. Leiden-Boston: Brill. ISBN 978-90-04-16666-0.
- Kazhdan, Alexander, ур. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-504652-8.
- Meyendorff, John (1989). Imperial unity and Christian divisions: The Church 450-680 A.D. The Church in history. 2. Crestwood, NY: St. Vladimir's Seminary Press. ISBN 978-0-88141-055-6.
- Ostrogorsky, George (1956). History of the Byzantine State. Oxford: Basil Blackwell.
- Tarasov, Oleg (2004). Icon and Devotion: Sacred Spaces in Imperial Russia. Reaktion Books. ISBN 1-86189-118-0.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Историјска библиотека: Ираклије
- "Heraclius" at De Imperatoribus Romanis (Archive) – online encyclopedia of Roman Emperors