Лав III Исавријанац

Лав III Исавријанац
Лав III Исавријанац и његов син Константин V на златнику искованом у Цариграду између 737. и 741. године.
Лични подаци
Датум рођења	675.
Место рођења	Германикеја,
Датум смрти	18. јун 741.
Породица
Супружник	Марија
Потомство	Константин V Копроним, Anna, wife of Artabasdos
Династија	Исавријанска династија
Претходник	Теодосије III
Наследник	Константин V

Лав III Исавријанац (грч.: Λέων Γ' ο Ίσαυρος) (685—741) је био византијски цар од 717. до 741. Успео је да одбрани царство од арапских инвазија и започео је политику иконоборства. Његова владавина означава крај периода нестабилности у погледу сталних преврата на престолу који су потресали Византију од 695. године. Са друге стране, промовисањем иконоборства, Лав је изазвао нову и дугорочну кризу унутар Византије која је завршена тек 843. године са победом иконофила. Сем што је одбранио Цариград од арапске опсаде 717-718, Лав је понајбоље остао упамћен и као оснивач Исавријанске или Сиријске династије која је владала царством до 802. године.

Детињство и младост

Рођен је под именом Конон у Германикеји (Мараш) у сиријској провинцији Комагени. Његово оригинално име је било Конон (грч. Κόνων; лат. Conon или Cononus). Лав је вероватно био јакобитски хришћанин, али би прешао на халкидонску веру када се придружио византијској хијерархији. Лав је течно говорио арапски, Leo was fluent in Arabic, вероватно као матерњи језик, а Теофан га је описао као особу „сараценског ума“.

Његово породица се касније преселила у Тракију, где се придружио војсци цара Јустинијана II, када је овај напредовао према Константинопољу са 15.000 коњаника, које му је 705. ставио на располагање бугарски хан Тервел. Тервел је био богато награђен и добио је највећу титулу после царске, титулу цезара. Након победе Јустинијана II Лав Исавријанац је био у дипломатској мисији у Лазики (данас део Грузије), где је организовао савез против Омејидског халифата. Према Хроници Теофана, Јустинијан је желео да се отараси Конона и узео је назад новац који му је дат да помогне унапређењу византијских интереса, остављајући Конона на цедилу у Аланији. Хроника описује мисију као успешну и Конон се на крају вратио Јустинијану након што је у мају прешао кавкаске планине са крпљама и на путу заузео тврђаву Сидерон (повезану са Цебелдом).

Цар Анастасије II поставио га је као стратега теме Анатоликон. Касније је Лав сковао заверу са стратегом теме Јерменијаникон Артаваздом да свргну новог цара Теодосија III. Око двадесет година (695. до 716.) Византија је променила седам царева. То је било раздобље метежа.

Опсада Цариграда

Лав Исавријанац је 25. марта 717. ушао са војском у Цариград и прислио је цара Теодосија III да абдицира. Лав Исавријанац је тада постао цар као Лав III. Те исте године када се домогао трона Арапи су започели опсаду Цариграда у августу 717. Арапи су искористили период грађанског рата у Византији па су послали 80.000 војника и велику флоту на Цариград. Арапе је предводио војсковођа Маслама, рођак халифа Сулајман ибн Абд ал Малик.

Пажљивим припремама и тврдоглавом одбраном Лав је изморио нападаче. Значајан фактор који је допринео победи Византију је била грчка ватра. Осим тога и бугарска појачања су стигла на време. У то доба Лав је био у савезништву са Бугарима, али хроничар Теофан Исповедник, аутор са почетка 9. века који је најзначајнији извор, није био сигуран да ли је то било под Тервелом или његовим наследником Кормесијем. Арапи нису могли да наставе опсаду, јер нису имали успеха ни пре бугарских напада. Опсаду су прекинули августа 718. након пуних 12 месеци. Током опсаде је халиф Сулајман је преминуо и наследио га је Омар II који није желео да обнови опсаду.

Администрација

Пошто је очувао царство цар Лав Исавријанац се посветио реформисању дотрајале државне администрације. Године анархије су учиниле своје и админстрацију је потонула у дизорганизацију. Током 718. угушио је побуну на Сицилији, а 719. угушио је побуну свргнутога цара Анастасија II. Границе царства осигурава позивајући Словене да населе опустеле области царства. Осим тога реформисао је и ојачао војску, тако да је следеће арапске инвазије лако одбио. Арапске походе 726. и 739. предводио је Хишам ибн Абд ал Малик. Међутим Арапи су били тешко поражени, посебно код Акроинону 740. Склопио је и савезништва са Хазарима и Грузијцима.

Изменио је систем опорезивања тако што је укинуо праксу плаћања пореза унапред који се ослањао на пребогате закупце пореза. Зависни сељаци су уздигнути на ниво слободних закупника ситних земљишних поседа. Такође, Лав је реформисао поморско и породично право. Те мере је објавио 740. у законику познатом као Еклога. Део племства и високи кругови унутар цркве су се опирали тим мерама. Спровео је и мању реорганизацију тема, тако да је у региону Егејског мора створио нове теме.

Иконоборство

Започео је и серију законодавних реформи о религиозним питањима, посебно о иконоборству. Најпре је наводно успео 722. да једним декретом присили Јевреје и монтанисте да се покрсте. После тога издаје серију едиката против поштовања икона (726—729), слика и других представа са представама Христа, Богородице и других светаца и библијских личности. Као необразован ратник, Лав је поштовање икона сматрао за кршење Божије заповести против идолопоклонства. Због тога је Лав Исавријанац добио подршку двора и дела цркве. Међутим већина теолога и сви монаси су се томе супротстављали. У западним деловима царства људи једноставно нису хтели да поштују ту нову уредбу. Избила је побуна у Грчкој, управо због увођења иконоборачке политике, али је царска флота је 727. угушила побуну. Цариградски патријарх Герман I је дао оставку на место патријарха, јер није хтео да потпише царски декрет. Цар Лав III га је заменио патријархом Анастасијем, који је био царев истомишљеник. На тај начин је угушио опозицију у самој византијској престоници Цариграду.

Сукоб са папама

Папе Гргур II и Гргур III нису се обазирали на цареву заповест о иконама. Они су на концилу у Риму 730. и 732. осудили иконоборце и цареву политику. Пошто су папе стале на страну царевих противника, Лав је 732. одлучио да од папске јурисдикције изузме Сицилију, јужну Италију и читаво западно подручје Балкана (некадашњи Илирик) са Солуном, дотадашњом резиденцијом папског викара. Цар је то подручје ставио под контролу цариградског патријарха чиме је отпочео још један црквени раскол између Рима и Константинопоља.

Побуна у Равенском егзархату је избила још 727. Цар је послао снажну флоту која је пострадала у олуји, тако да је Равенски егзархат практично постао независан од царских власти у Константинопољу. У јужној Италији поданици су одбијали да следе царске верске едикте.

Одлука о стављању Илирика под јурисдикцију цариградског патријарха имала је велики дугодосежан значај. Романски утицаји су до 7. века били веома јаки у тим подручјима. До те одлуке цара Лава западни утицај је био јак чак и у Солуну и Коринту, јер су те области биле под јурисдикцијом римског папе. После те одлуке утицај Рима се задржава само уз приморје, а Јужни Словени долазе једним делом под јурисдикцију папе, а једним делом под јурисдикцију цариградског патријарха.

Види још

• Иконоборство
• Иконофилија
• Иконолатрија

Литература

• Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета. 
• Carr, John (2015). Fighting Emperors of Byzantium. Pen and Sword. ISBN 978-1-4738-5626-4. 
• Brandes, W. (2007). „Die Belagerung Konstantinopels 717/718 als apokalyptisches Ereignis. Zu einer Interpolation im griechischen Text der Pseudo-Methodios-Apokalypse”. Ур.: Belke, K. Byzantina Mediterranea: Festschrift für Johannes Koder zum 65. Geburtstag (на језику: немачки). Vienna: Böhlau. стр. 65—91. ISBN 978-3205776086. 
• Brooks, E. W. (1899). „The Campaign of 716–718 from Arabic Sources”. The Journal of Hellenic Studies. The Society for the Promotion of Hellenic Studies. XIX: 19—33. JSTOR 623841. S2CID 163360931. doi:10.2307/623841. 
• Canard, Marius (1926). „Les expéditions des Arabes contre Constantinople dans l'histoire et dans la légende”. Journal Asiatique (на језику: француски) (208): 61—121. ISSN 0021-762X. Архивирано из оригинала 2019-04-17. г. Приступљено 2012-07-12. 
• Crompton, Samuel Willard (1997). 100 Battles That Shaped World History. San Mateo, California: Bluewood Books. ISBN 978-0-912517-27-8. Архивирано из оригинала 2020-07-30. г. Приступљено 2016-07-15. 
• Davis, Paul K. (2001). „Constantinople: August 717–15 August 718”. 100 Decisive Battles: From Ancient Times to the Present. Oxford: Oxford University Press. стр. 99—102. ISBN 0-19-514366-3. Архивирано из оригинала 2019-03-29. г. Приступљено 2016-07-15. 
• Decker, Michael J. (2013). The Byzantine Art of War. Yardley, Pennsylvania: Westholme Publishing. ISBN 978-1-59416-271-8. 
• Eickhoff, Ekkehard (1966). Seekrieg und Seepolitik zwischen Islam und Abendland: das Mittelmeer unter byzantinischer und arabischer Hegemonie (650-1040) (на језику: немачки). De Gruyter. 
• El-Cheikh, Nadia Maria (2004). Byzantium Viewed by the Arabs. Cambridge, Massachusetts: Harvard Center for Middle Eastern Studies. ISBN 0-932885-30-6. Архивирано из оригинала 2014-08-13. г. Приступљено 2016-07-15. 
• Fuller, J. F. C. (1987). A Military History of the Western World, Volume 1: From the Earliest Times to the Battle of Lepanto. New York: Da Capo Press. ISBN 978-0-306-80304-8. Архивирано из оригинала 2019-04-16. г. Приступљено 2016-07-15. 
• Guilland, Rodolphe (1959). „L'Expedition de Maslama contre Constantinople (717–718)”. Études byzantines (на језику: француски). Paris: Publications de la Faculté des Lettres et Sciences Humaines de Paris: 109—133. OCLC 603552986. 
• Haldon, John F. (1990). Byzantium in the Seventh Century: The Transformation of a Culture. Revised Edition. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-31917-1. Архивирано из оригинала 2019-01-28. г. Приступљено 2016-07-15. 
• Hasluck, F. W. (1929). „LVII. The Mosques of the Arabs in Constantinople”. Christianity and Islam Under the Sultans, Volume 2. Oxford: Clarendon Press. стр. 717—735. 
• Hawting, Gerald R. (2000). The First Dynasty of Islam: The Umayyad Caliphate AD 661–750 (Second изд.). London and New York: Routledge. ISBN 0-415-24072-7. 
• Kaegi, Walter E. (2008). „Confronting Islam: Emperors versus Caliphs (641–c. 850)”. Ур.: Shepard, Jonathan. The Cambridge History of the Byzantine Empire c. 500–1492. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 365—394. ISBN 978-0-521-83231-1. Архивирано из оригинала 2020-05-23. г. Приступљено 2016-07-15. 
• Kennedy, Hugh (2001). The Armies of the Caliphs: Military and Society in the Early Islamic State. London and New York: Routledge. ISBN 0-415-25093-5. 
• Lewis, Bernard (2002). The Arabs in History (Sixth изд.). Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-280310-7. 
• Lilie, Ralph-Johannes (1976). Die byzantinische Reaktion auf die Ausbreitung der Araber. Studien zur Strukturwandlung des byzantinischen Staates im 7. und 8. Jhd. (на језику: немачки). Munich: Institut für Byzantinistik und Neugriechische Philologie der Universität München. Архивирано из оригинала 2019-12-25. г. Приступљено 2016-07-15. 
• Mango, Cyril; Scott, Roger (1997). The Chronicle of Theophanes Confessor. Byzantine and Near Eastern History, AD 284–813. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-822568-7. 
• Mordtmann, J. H. (1986). „(al-)Ḳusṭanṭīniyya”. Ур.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Lewis, B.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume V: Khe–Mahi. Leiden: E. J. Brill. стр. 532—534. ISBN 90-04-07819-3. 
• Regan, Geoffrey (2002). Battles That Changed History: Fifty Decisive Battles Spanning over 2,500 Years of Warfare. London: André Deutsch. ISBN 978-0-233-05051-5. Архивирано из оригинала 2020-08-10. г. Приступљено 2016-07-15. 
• Toynbee, Arnold J. (1973). Constantine Porphyrogenitus and His World. Oxford: Oxford University Press. ISBN 0-19-215253-X. Архивирано из оригинала 2020-06-26. г. Приступљено 2016-07-15. 
• Treadgold, Warren (1997). A History of the Byzantine State and Society. Stanford, California: Stanford University Press. ISBN 0-8047-2630-2. 
• Tucker, Spencer C. (2010). Battles That Changed History: An Encyclopedia of World Conflict. Santa Barbara, California: ABC-CLIO. ISBN 978-1-59884-429-0. Архивирано из оригинала 2020-08-02. г. Приступљено 2016-07-15. 

Спољашње везе

• Entry of Leo III in The Oxford Dictionary of Byzantium, ed. Alexander Kazhdan. New York: Oxford University Press, 1991.