Чаробна фрула
| Чаробна фрула | |
|---|---|
 Долазак краљице ноћи. Позорницу је поставио Карл Фридрих Шинкел за продукцију 1815. године. | |
| Изворни назив | Die Zauberflöte |
| Либрето | Емануел Шиканедер |
| Језик | Немачки |
| Премијера | 30. септембар 1791. Позориште на Видену, Беч |
Чаробна фрула (нем. Die Zauberflöte, K. 620) је опера Волфганга Амадеуса Моцарта у два чина из 1791.[1] Либрето за ову оперу написао је Емануел Шиканедер у форми музичке игре (Singspiel) које су биле популарне крајем 18. века. Дело је у форми Зингшпила, популарне форме у време када је написано, која је укључивала и певање и говорне дијалоге.[н. 1] Дело је премијерно изведено 30. септембра 1791. у Шиканедеровом позоришту, Фрајхаус-театар на Видену у Бечу, само два месеца пре композиторове преране смрти. Она је и даље главна компонента оперског репертоара,[3] њена популарност се огледа у два непосредна наставка, Питер Винтеров Лавиринт или битка са елементима. Други део Чаробне фруле(1798) и фрагментарни либрето Јохана Волфганга фон Гетеа под називом Чаробна фрула други део.
Композиција
[уреди | уреди извор]
Опера је била кулминација периода све већег Моцартовог ангажмана са Шиканедеровом позоришном трупом, која је од 1789. била резидентна компанија Позоришта на Видену. Моцарт је био близак пријатељ једног од певача-композитора трупе, тенора Бенедикта Шака (први Тамино), и дао је допринос у композицијама трупе, које су често писане колаборативно. Моцартово учешће се повећало његовим доприносима колаборативној опери Der Stein der Weisen (Камен филозофа) из 1790. године, укључујући и дует („Nun liebes Weibchen“, К. 625/592а) између осталих пасуса. Као и Чаробна фрула, Камен филозофа је била опера изведена из бајке и може се сматрати неком врстом претече; они је користили је скоро исту глумачку екипу у сличним улогама.[4]
Научници сматрају да је либрето за Чаробну фрулу, који је написао Шиканедер, заснован на многим изворима. Нека књижевна дела актуелна у Бечу у Шиканедерово време која су можда послужила као извори укључују средњовековну романсу Ивен од Кретјена де Троа, роман Сетосов живот Жана Терасона и есеј „О мистеријама Египћана“ Игназа фон Борна. Либрето је такође природни наставак серије на бајкама базираних опера које је у то време продуковала Шиканедерова трупа, укључујући Софи Сејлерову адаптацију Сингспиловог Оберона као и Der Stein der Weisen.[5] Посебно за улогу Папагена, либрето се ослања на Хансвурстску традицију бечког популарног позоришта. Многи научници такође признају утицај масонерије.[н. 2]
Сматра се да су у овој опери укључене две референце на музику Антонија Салијерија. Први је да је дует Папагено–Папагена сличан Кукази каватини у Салијеријевој Prima la musica e poi le parole. Обе су усредсређена на музичко-текстуалну разиграност са шаљивим птичјим изговорима псеудоиталијанских речи.[6] Чаробна фрула такође одражава Салијеријеву музику у којој је Папагенова звиждаљка заснована на мотиву позајмљеном из Салијеријевог Концерта за клавичембало у Б-дуру.[7]
Премијера и пријем
[уреди | уреди извор]_-_Archivio_Storico_Ricordi_ICON012437.jpg)
Опера је премијерно изведена у Бечу 30. септембра 1791. у предском позоришту Фрајхаус на Видену.[8] Оркестром је дириговао Моцарт,[н. 3] Шиканедер је глумио Папагена, док је улогу Краљице ноћи певала Моцартова снаја Јозефа Хофер.
О пријему опере, проучавалац Моцарта Мејнард Соломон пише:
Иако није било рецензија првих представа,[10] одмах је било очигледно да су Моцарт и Шиканедер постигли велики успех, да је опера привукла огромну публику и достигла стотине извођења током 1790-их.[11]
Праизведба
[уреди | уреди извор]30. септембар 1791. Беч (Freihaus-Theater auf der Wieden)
Праизведба у Србији
[уреди | уреди извор]Улоге
[уреди | уреди извор]| улога | гласовни фах | |
|---|---|---|
| Тамино | тенор | |
| Папагено | баритон | |
| Памина | сопран | |
| Краљица ноћи (Astrifiammante) | сопран | |
| Сарастро | бас | |
| три даме | 2 сопрана и мецосопран | |
| Моностат | тенор | |
| три дечака | дечачки сопран, алт, мецосопран | |
| проповедник у храму | бас-баритон | |
| три свештеника | тенор и 2 баса | |
| Папагена | сопран | |
| два оклопника | тенор, бас | |
| три роба | 2 тенора и бас | |
| свештеници, жене, људи, робови, хор | ||
Радња
[уреди | уреди извор]Опера Чаробна фрула је позната по својим масонским елементима. Шиканедер и Моцарт су били масони и припадали су истој ложи. На оперу је утицала филозофија епохе просветитељства, и она се може схватити као апологија просвећеног апсолутизма. Краљица ноћи симболизује мрачњаштво или, по неким интерпретацијама, Католичку цркву. Њен противник Сарастро симболизује просвећеног суверена који влада по принципима разума, мудрости и природе. Прича је алегорија о просвежењу човечанства, од хаоса, преко религијског сујеверја, до рационалног образовања. Коначан циљ ликова у опери је Земља претворена у рајско краљевство, где су смртници и богови једнаки (Dann ist die Erd' ein Himmelreich, und Sterbliche den Göttern gleich). Овај стих се понавља у финалу оба чина.
Арије из опере Чаробна фрула
[уреди | уреди извор]- Der Vogelfänger bin ich ja (Ја сам ловац на птице) – Папагено, сцена прва
- O zittre nicht, mein lieber Sohn (О, не дрхти, мој драги сине) – Краљица ноћи, сцена прва
- Dies Bildnis ist bezaubernd schön (Ова слика је чудесно лепа) – Тамино, сцена прва
- Wie stark ist nicht dein Zauberton (Како је снажан твој чудесни тон) – Тамино, финале
- O Isis und Osiris (О, Изис и Озирисе) – Сарастро, сцена прва
- Alles fühlt der Liebe Freuden (Сви осећају радости љубави) – Моностат, сцена трећа
- Der Hölle Rache kocht in meinem Herzen (Паклена освета кува у мом срцу) – Краљица ноћи, сцена трећа
- In diesen heil'gen Hallen (У овим светим собама) – Сарастро, сцена трећа
- Ach, ich fühl's, es ist verschwunden (Ах, осећам, нестаде) – Памина, сцена четврта
- Ein Mädchen oder Weibchen (Девојка или женица) – Папагено, сцена пета
- Pa–, pa–, pa– – Папагено и Папагена, сцена десета
Филмска верзија
[уреди | уреди извор]- Чаробна фрула (швед. Trollflöjten), шведски филм Ингмара Бергмана из 1975.
Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ The genre of the work is hard to specify. The programme at the premiere performance announced it as Eine grosse oper (A grand opera). Mozart entered the work in his personal catalog as a "German opera", and the first printed libretto called it a Singspiel.[2]
- ^ For detailed discussion of sources see Branscombe 1991, as well as Libretto of The Magic Flute.
- ^ Ово је познато из сведочења Игназа фон Зајфрида (1776–1841), композитора који је касније (1798) постао музички директор у истом позоришту. Према Сејфридовим сећањима (која је објавио у Neue Zeitschrift für Musik, vol. 12, 5 June 1840, p. 184), „[Моцарт] је тамо лично режирао премијеру 30. септембра 1791. године, на којој је Сисмајр, верни Пиладес, седео с његове десне стране, марљиво прелиставајући странице партитуре“. Опис имплицира да је Моцарт седео за клавијатурним инструментом, свирајући уз оркестар, уместо да је стајао на подијуму са палицом; ово је била прилично стандардна пракса за диригенте у Моцартово време.[9] Моцарт је дириговао само прва два наступа, након чега је дириговање преузео редовни вођа оркестра Јохан Баптист Хенеберг. (Abert 2007, 1246).
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „ЧАРОБНА ФРУЛА”. Енциклопедија Српског народног позоришта. Приступљено 22. 1. 2024.
- ^ Foil, David; Berger, William (2007). The Magic Flute – Wolfgang Amadeus Mozart, Emanuel Schikaneder, Carl Ludwig Giesecke (на језику: енглески). Black Dog & Leventhal Pub. : Distributed by Workman Pub. Co. ISBN 9781579127596. OCLC 145431789.
- ^ „Top 50 Operas”. The Guardian. 19. 8. 2011.
- ^ Buch, David J. (1997). „Mozart and the Theater auf der Wieden: New attributions and perspectives1”. Cambridge Opera Journal. 9 (3): 195—232. ISSN 1474-0621. doi:10.1017/S0954586700004808.
- ^ Branscombe 1991, ch. 2.
- ^ Shaked, Guy (2015). „Mozart's Competition with Antonio Salieri and The Magic Flute”. The Opera Journal. National Opera Association. 48 (2): 3—20.
- ^ Litai-Jacoby, Ruth (2008). Mozart ve'Acherim: Hatsagat Dmut Ha'acher 'Umashma'uta Ba'operot Hakomiot shel Mozart [Mozart and Others: Representing the Image of the Other and Its Meaning in Mozart's Comic Operas] (PhD). Bar-Ilan University. стр. 247.
- ^ Anon. 2014.
- ^ Buch, David J. (2005). „Three Posthumous Reports Concerning Mozart in His Late Viennese Years”. Eighteenth-Century Music. 2 (1): 125—29. ISSN 1478-5714. S2CID 162890801. doi:10.1017/S147857060500028X.
- ^ „Documents – Mozart Documents”.
- ^ Solomon 1995, стр. 487.
- ^ „Blog posvećen STANISLAVU BINIČKOM”. Приступљено 30. 4. 2013.
Литература
[уреди | уреди извор]- Abert, Hermann (2007). Cliff Eisen, ур. W. A. Mozart. Превод: Stewart Spencer. New Haven: Yale University Press; with supplementary footnotes by Cliff Eisen.
- Anon. (25. 10. 2014). „Die Zauberflöte” (PDF) (Program notes). Metropolitan Opera. стр. 41. Архивирано из оригинала (PDF) 2015-11-25. г. Приступљено 2015-11-24.
- Boldrey, Richard (1994). Guide to Operatic Roles & Arias. Dallas: Pst Inc. ISBN 978-1877761645.
- Branscombe, Peter (1991). Die Zauberflöte. New York: Cambridge University Press. ISBN 9780521319164.
- Deutsch, Otto Erich (1966) [1965]. Mozart: a documentary biography. Translated by Eric Blom, Peter Branscombe and Jeremy Noble (2nd изд.). Stanford, California: Stanford University Press. ISBN 9780804702331.
- Heartz, Daniel (2009). Mozart, Haydn and early Beethoven, 1781–1802. New York: W. W. Norton. ISBN 978-0-393-06634-0.
- Melitz, Leo (1913). The Opera Goers' Complete Guide: Comprising Two Hundred and Sixty-Eight Opera Plots with Musical Numbers and Casts. Превод: Richard Salinger. New York: Dodd, Mead & Co. ISBN 9781297599934.
- Rosen, Charles (1997). The Classical Style: Haydn, Mozart, Beethoven
. New York: W. W. Norton. ISBN 0-393-31712-9. OCLC 1029266214. - Solomon, Maynard (1995). Mozart: A Life. New York: Harper Collins. ISBN 9780060190460.
- Batley, E. M. (1967). „Textual Unity in Die Zauberflöte”. The Music Review. 28: 81—92.
- Besack, Michael (2002). Which Craft?: W.A. Mozart and The Magic Flute. Berkeley, California: Regent Press. ISBN 978-1587900136.
- Buch, David J. (2004). „Die Zauberflöte, Masonic Opera, and Other Fairy Tales”. Acta Musicologica. 76 (2): 193—219.
- Chailley, Jacques (1992). The Magic Flute unveiled: esoteric symbolism in Mozart's masonic opera. An interpretation of the libretto and the music. Rochester, Vermont: Inner Traditions International. ISBN 9780892813582.
- Schikaneder, Emanuel; von Winter, Peter (1992). Jahrmärker, Manuela; Waidelich, Till Gerrit, ур. Der Zauberflöte zweyter Theil unter dem Titel: Das Labyrinth oder der Kampf mit den Elementen. Eine große heroisch-komische Oper in zwey Aufzügen von Emanuel Schikaneder. In Musik gesetzt von Herrn Peter Winter, Kapellmeister in Churpfalz-bayrischen Diensten. Vollständiges Textbuch. Erstveröffentlichung nach den zeitgenössischen Quellen und mit einem Nachwort. ISBN 9783795206949. see also Das Labyrinth
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
- Die Zauberflöte Факсимил Моцартовог потписа
- Види овде Der Vogelfänger bin ich ja пева Детлев Рот
- Види овде Der Hölle Rache пева Дијана Дамрау
- Види овде Pa-pa-pa-pa певају Чечилија Бартоли и Брин Терфел
- Опера Чаробна фрула Архивирано на сајту Wayback Machine (15. март 2012)
- Libretto, critical editions, diplomatic editions, source evaluation (German only), links to online DME recordings; Digital Mozart Edition
- Die Zauberflöte. Facsimile of Mozart's autograph
- Die Zauberflöte: Песме на сајту IMSLP (језик: енглески)
- Opera Guide, Synopsis, libretto, highlights
- Opera in a nutshell" Soundfiles (MIDI)
- Libretto and English translation from Aria-Database.com
- Frontispiece of the first edition libretto
- Brief programme notes from 2006 Opera Gold production, Goldsmiths, University of London
- San Diego OperaTalk! with Nick Reveles: Mozart's The Magic Flute, UC-TV and San Diego Opera
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
| Остале | |
