Шаблон:ИЧ-Протеазом

Proteazom. Aktivna mesta su unutar cevi (plavo). Kape (crveno; u ovom slučaju, 11S regulatorni molekuli) na krajevima regulišu ulaz u komoru za destrukciju, u kojoj dolazi do razgradnje proteina

Протеазоми су протеински комплекси присутни код свих еукариота и археја, и код неких бактерија. Код еукариота, они се налазе у једру и цитоплазми. Главна функција протеазома је разградња непотребних или оштећених протеина путем протеолизе, хемијске реакције којом се разлажу пептидне везе. Ензими који изводе ову реакције се зову протеазе. Протеазоми су део великог механизма којим ћелије регулишу концентрацију појединих протеина и разграђују неправилно савијене протеине. Процес деградације производи пептиде са око седам до осам аминокиселина, који се затим даље разрађују у аминокиселине и користе у синтези нових протеина. Протеини се обележавају за деградацију малим протеином званим убиквитин. Реакција обележавања је катализована ензимима убиквитинским лигазама. Везивање једног убиквитина на протеин је сигнал другим лигазама да вежу додатне молекуле убиквитина. Резултат је полиубиквитински ланац за који се везује протеазом, чиме се омогућава деградација циљног протеина.

Пут протеазомске разградње је важан за многе ћелијске процесе, укључујући ћелијски циклус, регулацију експресије гена и респонсе на оксидативни стрес. Важност протеолитичке разградње унутар ћелија и улоге убиквитина у протеолитичким путевима била је наглашена додељивањем Нобелове награде за хемију 2004. године Арону Чихановеру, Авраму Хершку и Ирвину Роузу.