Шарл Матје Дусе
| Шарл Матје Дусе | |
|---|---|
 1908. | |
| Лични подаци | |
| Пуно име | Шарл Матје Дусе |
| Датум рођења | 18. фебруар 1864. |
| Место рођења | Avernas-le Bauduin, Белгија |
| Датум смрти | 29. јул 1929. (65 год.) |
| Место смрти | Београд, Краљевина Југославија |
| Спортске информације | |
| Спорт | мачевање |
Шарл Матје Дусе (фр. Charles Mathieu Doucet; Avernas-le Bauduin 18. фебруар 1864 — Београд, 29. јул 1929) је био први западноевропски учитељ мачевања у Србији, истакнути пропагатор мачевања у Краљевини Србији и у Краљевини СХС.[1] Дао је непроцењив допринос развоју спорта, првенствено мачевања [2] и био одличан учитељ, изванредан педагог и велики ентузијаста у свом позиву.[1] Дао је низ значајних дoприноса развоју физичке културе у Србији.[3]
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је у Avernas-le Bauduin у Белгији. Током 1889. је завршио Мачевалачку академију у Бриселу (фр. Cercle d’Escrime Bruxelles[4]), као први у рангу. Исте године, на позив турске владе, отишао је у Истанбул, где је ангажован као учитељ борења на Војној академији.[2]
У Истанбулу се упознао са аташеом Краљевине Србије и генералштабним пуковником Светозаром Нешићем, који му је предложио да пређе у Београд.[2]
На лични позив краља Александра Обреновића, на јесен 1891. је дошао у Београд, где је радио као контрактуални (на уговор), а затим као редовни виши учитељ борења на Нижој школи Војне академије и са тим звањем је пензионисан 1. маја 1923. године.[2]
Сродио се са новом средином и оженио се са Новосађанком Аном Лукачек, пореклом Чехињом,[1] ћерком познатог трговца Николе Лукачека.[2]
Најпре је био наставник борења бајонетом, као основним пешадијским хладним оружјем тог периода, затим учитељ борења сабљом за коњицу, а тек потом и спортског мачевања.[1]
Његов долазак у Београд је представљао преломни тренутак, значајан за повратак правој вештини европског, модерног мачевања у Србију 19. века.[1] До његовог доласка мачевање су предавали по старој методи, немачкој методи.[4] Модернизовао је мачевање на Војној академији увођењем „француске школе", као и рапирне борбе, која није била раније заступљена у Србији.
За веома кратко време успео је да окупи око себе низ врсних официра који су имали талента за мачевање.[1]
Децембра 1894. се обратио Министарству просвете са предлогом да се у бегорадске школе уведе грађанско спортско мачевања.[5] Исте године је примљен за наставника мачевања у Вишем женском заводу, приватној школи, у којој су се мачевању обучавале девојке из отменијих кругова.[1] То је била прва грађанска (цивилна) школа у којој је Дусе држао спортско мачевање.[5]
18/30. јануара 1897. отворена је Школа борења Шарла Душеа. Школа је отворена на Теразијама у згради Авале,[5] у стану где је касније боравио Никола Пашић. За часове мачевања је коришћен цео спрат.[4] Школа је одлично радила и имала је пуно полазника, међу њима београдски лекари, адвокати и људи других професија, ђаци, студенти, као и девојке, углавном из дипломатских кругова.[5]
Он је 1. маја 1897. основао Борачко друштво „Српски мач", прво мачевалачко друштво у Београду. Од тада је започео организован развој мачевалачког спорта у Србији. Први јавни час мачевања друштво је приредило средином маја 1897. године у кафани „Булевар", која се налазила у згради где је данас Биоскоп „Балкан", уз присуство великог броја полазника његове школе. Том приликом Дусе је у борби однео победу над Сантелијем, професором мачевања из Пеште.[1] У друштву се окупио велики број љубитеља мачевања, а он је предавања држао са великом љубављу, муњевитом брзином је решавао најкомпликованије техичке радње.[4] Био прави атлета, ретке издржљивости, доминирао је над својим противником самог почетка борбе.[3] У периоду 1898-1909 друштво је давало најбоље борце у војсци и грађанству.[5] Од 1906. је био члан Лоптачког одсека „Српског мача".[1]
На иницијативу Дусеа је 1. новембра 1900, под патронатом Војне академије, основана је Официрска школа борења, чији је управник био инжињеријски пуковник Дамјан Поповић. У њој се мачевање вежбало веома интензивно, свакога дана од 8 до 12 часова, у сали Војне академије. Дусе је држао часове са помоћницима, пешадијским поручницима Драгољубом Бајаловићем и Александром Јосифовићем. У школи се по завршетку двогодишњег течаја полагао завршни испит пред комисијом.[1]
Био је задужен за одржавање часова мачевања у целој војсци, како на академији, тако и у нижим и вишим војним школама.[5]
За потребе Војне Академије 1898. године изао је књигу: „Упутство за борење ножем (бајонетом)”, на 32 стране и са 25 фотографија. Вероватно су постојали слични приручници за борбу сабљом и рапиром, али они нису сачувани услед ратних разарања.[1]
Конструисао је нови модел дршке за сабљу, који је усвојен на Конгресу Међународне мачевалачке федерације (ФИЕ), а користио се већ на мачевалачким академијама у Бечу и Будимпешти.[1]
Војна академија је активно помагала и цивилно мачевање у грађанским школама, како опремом тако и повременим уступањем простора за мачевалачке активности.[1]
Војна академија је била затворена од септембра 1912. до октобра 1913. године и од јула 1914. до октобра 1919. године. Када је поново отпочела са радом 1. октобра 1919. године. Предмет борења (мачевање) поново је предавао Шарл Дусе, са звањем вишег наставника борења.[1]
Захваљујући њему у војсци се по први пут појавило и спортско мачевање. Дусе је официре учио борби спортском сабљом, флоретом и мачем. Официри су више вежбали технику спортског него борбеног мачевања, који је готово сасвим изгубило гимнастичко-егзерцирни карактер. Као борбену вештину, у редовном програму обуке, мачевање се учило само у коњици. У осталим родовима се борбено мачевање изучавало по избору.[1]
Са својим најбољим ђацима наступао на међународним мачевалачким академијама у Будимпешти, Бечу, Паризу, Софији, Загребу, Београду и другим градовима.[1]
Након Мајског преврата 1903. ангажован је као лични инструктор принчева Ђорђа и Александра Карађорђевића.[2] Због часова је долазио два пута недељно у двор.[1]
Године 1907, заједно са Ербом и Милутином Крњајићем и официрима војске је активно учествовао у раду Борачког друштва „Душан Силни”, којег је такође представљао на многим турнирима и академијама.[1]
Од 1906. године, Министарство просвете је покренуло иницијативу за отварање „Гимнастичке школе“ у Београду са циљем школовања наставника гимнастике за рад у основним и средњим школама Краљевине Србије. Крајем новембра 1907. године донета је одлука о отварању школе. Први курс је организован у мају 1908. године. За учитеља борења је ангажован Шарл Дусе, а за гимнастику Франтишек Хофман.[6] Настава се давала у два тромесечна циклуса. Дусе је држао је по четири часа мачевања недељно.[1] „Гимнастичка школа“ је била претеча данашњег Факултета спорта и физичког васпитања.[6]
Под покровитељством краља Петра I Карађорђевића у Београду је 21. фебруара 1908. године одржана мачевалачка академија, прва позната мачевалачка манифестација.[1]
За свој дугогодишњи и веома успешан рад, као врсни учитељ мачевања у Војној академији, на предлог Министарства војске и морнарице Краљевине СХС, 12. јула 1920. године је одликован Орденом Светог Саве II реда. Две недеље пре пензионисања, 17. априла 1923. године је одликован Орденом Белог орла I реда. Након пензионисања, на његово место, од 21. октобра 1923. године постављан је пешадијски пуковник Богољуб Динић.[1]
Умро је 29. јула 1929. године у Београду. Сахранио га је његов таст Никола Лукачек, на Новом гробљу.[1]
Остале активности
[уреди | уреди извор]Бавио се моторциклизмом и бициклизмом. Учествовао је у „Велосипедској трци Ниш-Београд", на стази дугој 250 километара, одражаној 20. маја 1898. Од 1900. је био члан Управе Првог српског Велосипедског друштва.[1] Године 1910. је отворио приватно заступништво „Фабрик Насионала“ у Београду, под називом „Белгијска индустријска агенција“, с тежњом да се бави првенствено увозом бицикала, моторцикала и аутомобила.[2] Године 1911. је купио свој први аутомобил, такође од исте фабрике, поставши тако један од првих власника аутомобила у Србији. Аутомобил је у Београду носио регистарски број 16,[1] и могао је да развије брзину од 60 km/h. Дусе је био власник и једне од првих такси фирми у Београду. На почетку Првог светског рата постављен је за командира Аутомобилског одељења Врховне команде.[3]
По избијању Првог балканског рата, због потражње официра за личним оружјем, увезао је прву количину пиштоља марке ФН-Браунинг М 1910 у калибру 7,65 mm.[2] Показао се као способан и далековид трговац, поставши један од првих купаца овог оружја, а трговином оружја се бавио до смрти. [7] Увидом у регистре продаје оружја у фабрици,[2] као и преписе изворног истражног материјала против Гаврила Принципа и других, установљено је да су четири пиштоља, модела ФН-Браунинг М 1910, калибра 9х17 мм и серијских бројева 19074, 19075, 19120 и 19126[8] које су користили сарајевски атентатори, набављени из Белгије, управо преко његове агенције. Гаврило Принцип је користио пиштољ који је носио серијски број 19075. У току истраге Сарајевског атентата истражни органи, нису покушавали да открију порекло оружја и задвољили су се сазнањем о томе да су оружје за атентаторе обезбедили Војислав Танкосић и Милан Цигановић.[9] Осим тога, Драгиша Стојадиновић је тврдио да је јануара 1914, на старом Београдском стрелишту код Вајфертове пиваре, заједно са Војиславом Танкосићем обучавао Гаврила Принципа и Трифка Грабежа. За обуку гађањем су користили два Браунинг пиштоља, као и већа количина муниције, које је Танкосић добио на поклон од Дусеа.[8]
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р с т ћ у Станковић 2014.
- ^ а б в г д ђ е ж з Богдановић 2014, стр. 18.
- ^ а б в Гавриловић 2016, стр. 35.
- ^ а б в г Гавриловић 2016, стр. 34.
- ^ а б в г д ђ Станковић & 2014-III.
- ^ а б Гавриловић 2016, стр. 58.
- ^ Богдановић 2014, стр. 19.
- ^ а б Богдановић 2014, стр. 17.
- ^ Богдановић 2014, стр. 14.
Литература
[уреди | уреди извор]- Богдановић, Бранко (2014). Кустурица, Емир, ур. „Оружје сарајевских атентатора” (PDF). Историјске свеске. Вишеград - Андрићград: Андрићев Институт. 6. ISSN 2303-5293. Архивирано из оригинала (PDF) 20. 06. 2016. г. Приступљено 24. 9. 2017.
- Станковић, Александар (2014). Војно мачевање у Србији 1804 - 2004 (2014) (PDF). Београд: Школа мачевања Свети Ђорђе. Приступљено 25. 9. 2017.
- Станковић, Александар (2014). Историја мачевања у Београду и Србији - Витешко, дворско и грађанско мачевање - епоха школа 1284-1941 (PDF). Београд: Школа мачевања Свети Ђорђе. Приступљено 26. 9. 2017.
- Гавриловић, Дејан (2016). Физичко вежбање и војска Краљевине Србије - докторска дисертација. Београд: Универзитет у Београду, Факултет спорта и физичког васпитања. Приступљено 27. 9. 2017.
