Шумска бљувара
Шумска бљувара | |
---|---|
Научна класификација | |
Царство: | |
Дивизија: | |
Класа: | |
Ред: | |
Породица: | |
Род: | |
Врста: | R. emetica
|
Биномно име | |
Russula emetica | |
Синоними[5] | |
Мала бљувара (Russula emetica) је слабије отровна, или пак због љутине и мучна укуса. Успијева на сушим стаништима.[6][7]
Клобук
[уреди | уреди извор]Величине је 2,5-5,5 cm, у младости полулоптаст, касније тек нешто ниже јастучасто испупчен или с јамицом у средини, али и даље с надоле заобљеним рубом; млађи руб гладак, старији понекад и уско ребраст. Кожица љепљива и глатка, сјаји се барем на тјемену, старија бијело замагљена; скида се до 3/4, али, танка пуца. У почетку, а често и трајно, живоцрвена, у тону трешње, у старијих долази до мањег мрљастог или већег облачастог избљеђења - у ружичасто, крем или готово бијело.[6]
Листићи
[уреди | уреди извор]Листићи су равно или мало силазно прирасли, раздалеки иако танки, понекад рачвасти или са ситним жилицама при дну; уз руб, гдје су најшири, широки око 5 mm; оштрица цијела. Бијели, у старијих с плавичастозеленим или лимунским одсјајем. Нису иако ломљиви, не фрцају кад приеђемо преко њих прстом.[6]
Отрусина
[уреди | уреди извор]Отрусина је бијела.
Стручак
[уреди | уреди извор]Величине је 3-6/0,6-1,2 cm ваљкаст или према дну батинасто задебљан. Бијел, од додира и сушењем пожути. Крхко-мекан, лако гњије, често уздуж наборан; пун, старији коморасто или потпуно шупаљ.[6]
Месо
[уреди | уреди извор]Месо је доста дебело, врло дробљиво, бијело и под кожицом. Укус врло љут, мирис на суве крушке.[6]
Хемијске реакције
[уреди | уреди извор]На гвајак и формол ружичаста.
Микроскопија
[уреди | уреди извор]Споре hyaline, ovoidne, са до 1 mi дугим, дјелимично повезаним иглицама, 7,5-10/6-8 mi. Cystide у SV готово црне, с нагло утањеним, али не оштрим врхом.
Станиште и распрострањеност
[уреди | уреди извор]Наша најзаступљенија бљувара, једини варијетет који успијева на сушим стаништима. У храстовим, кестеновим и буковим шумама, било у звјездастој маховини (Polytrichum commune), било на пањевима и у дупљама. Расте у истим крајевима гдје и ружиичаста красница. Russula rosea Quel, нељута и јестива. У црногорици рјеђа. У свим републикама, највише у средишњој Хрватској и на Долењском.[6]
Доба
[уреди | уреди извор]VI-X
Јестивост
[уреди | уреди извор]Слабије отровна, или пак због љутине и мучна укуса само нејестива.
Сличне врсте
[уреди | уреди извор]Прва бљувара, Russula emetica Fr, успијева само на мочварним или веома влажним тлима, те је у нас много рјеђа. Она је већа ( клобук 6-10 cm ), има оштар, а не заобљен руб, те месо под кожицом црвено. - Маиреова бљувара. Russsula rubicunda Pelt, разликује се по дебљим и ломљивим листићима, те мирисом на мед при сушењу. - Далматинска бљувара. масовна у Далмацији и сусједним подручјима, одмах се може разликовати по жутим зрелим листићима и загаситокрем до окер отрусини. Мање љута од осталих бљувара, више горка; ипак нејестива.[6]
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ de Lamarck JBAP. (1783). Encyclopédie Méthodique, Botanique (на језику: French). 1—1. Paris; Liège (France): Panckoucke; Plomteux. стр. 105.
- ^ de Lamarck CJ, De Candolle AP (1805). Flore française (на језику: French). 2 (3 изд.). Paris, France: H. Agasse. стр. 140.
- ^ Fries, EM. (1815). Observationes Mycologicae (на језику: Latin). 1. Copenhagen, Denmark: Gerh. Bonnier. стр. 67.
- ^ Murrill, WA. (1914). „Agaricales (Agaricaceae)”. North American Flora. 10 (1): 1—76(see pp. 22).
- ^ „Russula emetica (Schaeff.) Pers. 1796”. MycoBank. International Mycological Association. Приступљено 15. 10. 2012.
- ^ а б в г д ђ е Ključ za gljive; Ivan Focht; INTRO "Naprijed", Zagrem 1986.
- ^ Мартић, М. Наше гљиве. Легенда: Чачак. 2003. ISBN 978-86-7784-049-5.