Пређи на садржај

Беовулф

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Beowulf)
За друга значења, погледајте страницу Беовулф (вишезначна одредница).
Прва страна рукописа[1]

Беовулф (енгл. Beowulf) је епска песма на староенглеском језику, која припада традицији германских херојских легенди и састоји се од 3.182 алитеративна стиха. Ово је једно од најважнијих и најчешће превођених дела староенглеске књижевности. Датум настанка ове песме је предмет расправе међу стручњацима; једино што је сигурно јесте датум настанка рукописа, који је настао између 975. и 1025. године.[2] Прича је смештена у паганску Скандинавију у 5. или 6. веку. Беовулф, јунак Геата, долази у помоћ Хротгару, данском краљу, чију гозбену дворану Хеорот већ дванаест година напада чудовиште Грендел. Након што га Беовулф убије, Гренделова мајка се свети, али је и она поражена. Победоносни Беовулф се враћа кући у земљу Геата и постаје њихов краљ. Пет деценија касније, Беовулф побеђује змаја, али бива смртно рањен у бици. Након његове смрти, његови пратиоци спаљују његово тело и подижу хумку на врху брега у његову част.

Проучаваоци су расправљали о томе да ли је Беовулф испрва преношен усмено, што би утицало на његову интерпретацију: ако је састављен рано, у паганско доба, онда је паганизам централна тема, а хришћански елементи су додати касније; ако је, међутим, песма настала касније, у писаној форми, од стране хришћанског аутора, пагански елементи могу бити декоративна архаизација. Беовулф је углавном написан касним западносаксонским дијалектом староенглеског језика, али су присутни и облици других дијалеката, што указује на дугу и сложену историју преношења кроз различите дијалекталне области Енглеске.

Дуго се истраживала сличност Беовулфа са другим традицијама и причама, укључујући исландску Сагу о Гретиру Снажном, нордијску причу о Хролфу Кракију и његовом слуги Бодвару Бјаркију, вишенационалну бајку Прича о медведовом сину и ирску бајку Рука и дете. Неки су наговестили паралеле песме са Хомеровом Одисејом или Вергилијевом Енеидом. Јасније паралеле постоје у Библији, са очигледним алузијама на књиге Постања, Изласка и Пророка Данила.

Песма је сачувана у једном једином примерку, у рукопису познатом као „Новелов кодекс”. У оригиналном рукопису песма нема наслов, али је постала позната под именом њеног протагонисте.[3] Године 1731. рукопис је оштећен у пожару; преживео је, али су маргине угљенисане, а неки делови текста изгубљени.[4] „Новелов кодекс” се данас чува у Британској библиотеци. Песма је први пут преписана 1786. године; неки стихови су први пут преведени на савремени енглески 1805. године, а током 19. века начињено је девет целокупних превода, укључујући оне Џона Мичела Кембла и Вилијама Мориса. Након 1900. године, настале су стотине превода у прози, римованим или алитеративним стиховима – неки су релативно верни, неки архаизовани, а неки покушавају да приближе дело савременом читаоцу. Тешкоће превођења Беовулфа истраживали су књижевници попут Џ. Р. Р. Толкина, који је радио и на стихованом и на прозном преводу. Беовулфа је на српском језику у прозној форми објавила издавачка кућа Народна књига 1982. године, у преводу Иванке Ковачевић.[5]

Историјска позадина

[уреди | уреди извор]
Племена поменута у Беовулфу, Беовулфово путовање до Хеорота и могућа локација настанка песме у Сафоку, где су се населили Англи.[6]

Догађаји у песми одвијају се током 5. или 6. века и углавном приказују неенглеске ликове. Неки научници сугеришу да је песма Беовулф првобитно настала у 7. веку у Рендлшаму у Источној Англији, пошто археолошко налазиште Сатон Ху показује блиске везе са Скандинавијом, а Вулфинзи, краљевска династија Источне Англије, можда су потомци геатског клана Вулфинга.[7][6] Други повезују песму са двором краља Алфреда Великог или двором краља Кнута Великог.[8]

Песма спаја фиктивне, легендарне, митске и историјске елементе. Иако се сам Беовулф не помиње ни у једном другом староенглеском рукопису,[9] многи други ликови наведени у Беовулфу појављују се у скандинавским изворима.[10] То се не односи само на појединце (нпр. Халфдан, Хротгар, Халга, Хротулф, Еадгилс и Отер), већ и на кланове (нпр. Скилдинге, Скилфинге и Вулфинге) и одређене догађаје (нпр. битку између Еадгилса и Онеле). Ратни поход краља Хигелака на Фризију помиње Гргур Турски у својој Историји Франака и може се отприлике датирати на 521. годину.[11]

Превладавајуће мишљење је да су ликови попут краља Хротгара и Скилдинга у Беовулфу засновани на историјским личностима из Скандинавије 6. века. Као и Финесбуршки фрагмент и неколико краћих сачуваних песама, Беовулф се користи као извор информација о скандинавским личностима као што су Еадгилс и Хигелак, али и о континенталним германским личностима као што је Офа, краљ континенталних Англа.[12] Међутим, један научник, Рој Лиуца, сматра да је песма „фрустрирајуће двосмислена”, ни мит ни народна прича, већ смештена у „сложену позадину легендарне историје... на грубо препознатљивој мапи Скандинавије”. Такође истиче да Геати из песме могу одговарати Готарима (са подручја савременог Јеталанда).[13]

Ископавања западне хумке (лево) Гамла Упсале потврђују одређене делове Беовулфа и саги.[14]

Археолошки докази из 19. века могу потврдити одређене елементе приче из Беовулфа. Еадгилс је, према Снорију Стурлусону, сахрањен у Упсали (Гамла Упсала, Шведска). Када је западна хумка ископана 1874. године, налази су показали да је моћан човек сахрањен у великој хумци око 575. године, на медвеђој кожи, са два пса и богатим гробним прилозима. Источна хумка је ископана 1854. и садржавала је посмртне остатке жене, или жене и младића. Средња хумка није ископана.[15][14]

У Данској, новија археолошка ископавања (1986–88, 2004–05)[16] у Лејреу, где је према скандинавској традицији било седиште Скилдинга, Хеорот, открила су да је једна дворана изграђена средином 6. века, што одговара периоду описаном у Беовулфу, неколико векова пре него што је песма састављена.[17] Током ископавања пронађене су три дворане, од којих је свака била око 50 метара дуга.[17]

Резиме

[уреди | уреди извор]

Протагониста Беовулф, херој Геата, долази у помоћ данском краљу Хротгару, чију гозбену дворану, Хеорот, напада чудовиште Грендел. Беовулф убија Грендела голим рукама, а затим убија Гренделову мајку мачем џинова који је нашао у њеној јазбини.

Касније у животу, Беовулф постаје краљ Геата, а његову земљу почиње да терорише змај, жељан освете након што је један роб украо златни пехар из његове јазбине. Беовулф се са својим теновима суочава са змајем, али безуспешно. Он одлучује да прати змаја до његове јазбине на Еарнанесу, али само његов млади шведски рођак Виглаф, чије име значи „остатак храбрости”, довољно је храбар да му се придружи.[18][19] Беовулф на крају убија змаја, али је смртно рањен у борби. Кремиран је, а на обали мора је подигнута гробна хумка.

Беовулф се сматра епском песмом јер главни јунак путује далеко како би доказао своју снагу у немогућим условима против натприродних демона и звери. Поема почиње in medias res („усред ствари”), што је карактеристика античког епа. Иако песма почиње Беовулфовим доласком, Грендел је већ дуго нападао Хеорот. Описује се разрађена историја ликова и њихових родова, као и њихова међусобна интеракција, дугови који су били враћени и учињена храбра дела. Ратници чине братство повезано лојалношћу према свом господару. Песма почиње и завршава се сахранама: на почетку песме за Скилда Скифинга[20] и на крају за Беовулфа.[21]

Поема је чврсто структурисана. Е. Кариган показује симетрију њеног обликовања на моделу њених главних компоненти, као што је, на пример, опис убиства Грендела који одговара опису убиства змаја, слава Данаца која одговара описима дворова Данаца и Геата.[22] Друга тумачења су такође могућа; Гејл Овен-Крокер, на пример, види песму као структурирану кроз четири сахране које описује.[23] За Џ. Р. Р. Толкина, главна подела у песми била је између младог и старог Беовулфа.[24]

Прва битка: Грендел

[уреди | уреди извор]
Грендел; илустрација Џ. Р. Скелтона из 1908.

Беовулф почиње причом о данском краљу Хротгару, који је изградио велику гозбену дворану, Хеорот, за себе и своје ратнике. У њој, он, његова жена Велтео и његови ратници проводе време певајући и славећи. Гренделу, монструозном бићу налик тролу, који се сматра потомком библијског Каина, тешко пада да слуша звуке радости.[25] Он напада дворану и убија многе од Хротгарових ратника на спавању. Хротгар и његов народ, беспомоћни против Грендела, напуштају Хеорот.

Беовулф, млади ратник из Геатланда, чује о Хротгаровим невољама и са дозволом свог краља напушта своју домовину како би помогао Хротгару.[26]

Беовулф и његови људи проводе ноћ у Хеороту. Он одбија да се бори са било каквим оружјем или оклопом, пошто их ни Грендел не користи.[27] Када Грендел уђе у дворану и убије једног од Беовулфових људи, Беовулф, који се претварао да спава, скаче на непријатеља.[28] Грендел и Беовулф се жестоко боре.[29] Беовулфови људи извлаче своје мачеве и журе да му помогну, али они нису способни да пробију Гренделову кожу.[30] На крају, Беовулф кида Гренделову руку заједно са раменом. Смртно рањен, Грендел бежи у свој дом у мочварама, где умире.[31] Беовулф показује Гренделову руку свима у Хеороту, где је обешена са високог стропа. Овај „трофеј” ће подстаћи Гренделову мајку да се освети.[32]

Друга битка: Гренделова мајка

[уреди | уреди извор]
Гренделова мајка; илустрација Џ. Р. Скелтона из 1908.

Следеће ноћи, након прослављања победе над Гренделом, Хротгар и његови људи спавају у Хеороту. Гренделова мајка, бесна због синовљеве смрти, одлучује да се освети. „Беовулф није био присутан јер му је раније, пре дељења поклона, одређено друго боравиште”.[33] Гренделова мајка убија Ашера, Хротгаровог најпоузданијег саветника, и бежи, касније остављајући његову главу испред своје пећине.

Хротгар, Беовулф и њихови људи прате Гренделову мајку до њене пећине испод једног језера. Унферт, ратник који га је раније изазвао, даје Беовулфу свој мач Хрунтинг. Након што одреди неке услове Хротгару у случају своје смрти (укључујући прихватање његових сродника и Унфертово наслеђивање Беовулфовог имања), Беовулф скаче у језеро и, иако га узнемиравају водене звери, стиже на дно, где проналази пећину. Гренделова мајка га повлачи унутра, а она и Беовулф се упуштају у жестоку борбу.

На почетку, Гренделова мајка има предност, а Хрунтинг се показује неспособним да је повреди; она баца Беовулфа на земљу и покушава да га убије кратким мачем, али Беовулфа спасава његов оклоп. Беовулф примећује други мач, који виси на зиду и који изгледа као да је направљен за џинове, и помоћи њега је обезглављује. Путујући дубље у пећину Гренделове мајке, Беовулф открива Гренделово тело и одсеца му главу са мачем. Његова оштрица се топи због „вреле крви” чудовишта, остављајући само балчак. Беовулф плива назад до обале језера где га чекају његови људи. Носећи балчак и Гренделову главу, он их представља Хротгару по повратку у Хеорот. Хротгар даје Беовулфу многе дарове, укључујући мач Неглинг, породичну реликвију. Ови догађаји изазивају дугу краљеву беседу, која се понекад назива „Хротгарова проповед”, у којој саветује Беовулфа да буде опрезан у погледу поноса и да награди своје тенове.[34]

Последња битка: Змај

[уреди | уреди извор]
Беовулф се бори са змајем; илустрација Џ. Р. Скелтона из 1908.

Беовулф се враћа у домовину и касније постаје краљ свог народа. Једног дана, педесет година након Беовулфове борбе са Гренделовом мајком, један роб украде златни пехар из змајеве јазбине на Еарнанесу. Када змај види да је пехар украден, излази из јазбине бесан, спаљујући све што му се нађе на путу. Беовулф и његови ратници долазе да се боре са змајем, али краљ им каже да ће се он сам суочити са змајем и да треба да чекају на каменој хумки. Беовулф одлази да се суочи са змајем, али схвата да је превише слаб за њега. Његови људи, видећи то и бојећи се за своје животе, повлаче се у шуму. Међутим, један од њих, Виглаф, у великом јаду због Беовулфове невоље, долази да му помогне. Њих двојица убијају змаја, али Беовулф бива смртно рањен. Након што Беовулф умре, Виглаф остаје поред њега, обузет тугом. Када се остали људи коначно врате, Виглаф их грди, оптужујући њихов кукавичлук за Беовулфову смрт. Беовулф је ритуално спаљен на великој ломачи у Геатланду, док његов народ плаче и тугује за њим, бојећи се да ће без њега Геати остати беспомоћни пред нападима околних племена. Након тога, у његову част, подигнута је гробна хумка видљива са мора.[35][36]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Hanna, Ralph (2013). Introducing English Medieval Book History: Manuscripts, their Producers and their Readers. Liverpool University Press. ISBN 978-0859898713. 
  2. ^ Stanley 1981, стр. 9–22.
  3. ^ Robinson 2002, стр. 143.
  4. ^ Mitchell & Robinson 1998, стр. 6.
  5. ^ Beovulf : staroengleski junački spev i odlomci iz junačkih pesama. Beograd: Narodna knjiga. 1982. 
  6. ^ а б Newton, Sam (1993). The Origins of Beowulf and the Pre-Viking Kingdom of East Anglia. Woodbridge, Suffolk, England: Boydell & Brewer. ISBN 978-0-85991-361-4. 
  7. ^ Chickering, Howell D. (1977). Beowulf (dual-language изд.). New York: Doubleday. 
  8. ^ Waugh, Robin (1997). „Literacy, Royal Power, and King-Poet Relations in Old English and Old Norse Compositions”. Comparative Literature. 49 (4): 289—315. ISSN 0010-4124. JSTOR 1771534. doi:10.2307/1771534. 
  9. ^ Grigsby, John (2005). Beowulf & Grendel : the truth behind England's oldest myth. Watkins. стр. 12. ISBN 978-1-84293-153-0. OCLC 61177107. 
  10. ^ Shippey, Tom A. (лето 2001). „Wicked Queens and Cousin Strategies in Beowulf and Elsewhere, Notes and Bibliography”. The Heroic Age (5). 
  11. ^ Carruthers, Leo M. (1998). Beowulf. Didier Erudition. стр. 37. ISBN 978-2864603474. 
  12. ^ Anderson, Carl Edlund (1999). „Formation and Resolution of Ideological Contrast in the Early History of Scandinavia” (PDF) (PhD thesis). University of Cambridge, Department of Anglo-Saxon, Norse & Celtic (Faculty of English). стр. 115. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 1. 2017. г. Приступљено 1. 10. 2007. 
  13. ^ Liuzza 2013, стр. 14–15.
  14. ^ а б Nerman, Birger (1925). Det svenska rikets uppkomst [The Rise of the Swedish Realm]. Stockholm. 
  15. ^ Klingmark, Elisabeth. Gamla Uppsala, Svenska kulturminnen 59 (на језику: шведски). Riksantikvarieämbetet. 
  16. ^ Niles, John D., "Beowulf's Great Hall", History Today, October 2006, 56 (10), pp. 40–44
  17. ^ а б Niles, John D. (октобар 2006). „Beowulf's Great Hall”. History Today. 56 (10): 40—44. 
  18. ^ „Wíg”. Bosworth-Toller Anglo-Saxon Dictionary. Приступљено 23. 10. 2014. 
  19. ^ „Láf”. Bosworth-Toller Anglo-Saxon Dictionary. Приступљено 23. 10. 2014. 
  20. ^ Beowulf, 26–45
  21. ^ Beowulf, 3140–3170
  22. ^ Carrigan, E. (1967). „Structure and Thematic Development in "Beowulf"”. Proceedings of the Royal Irish Academy: Archaeology, Culture, History, Literature. 66: 1—51. JSTOR 25505137. 
  23. ^ Shippey, Thomas A. (2003). „Reviewed Work: The Four Funerals in "Beowulf": And the Structure of the Poem by Gale R. Owen-Crocker”. The Journal of English and Germanic Philology. 102 (1): 134—36. JSTOR 27712316. 
  24. ^ Tolkien 1997, стр. 20.
  25. ^ Beowulf, 87–98
  26. ^ Beowulf, 199–203
  27. ^ Beowulf, 675–687
  28. ^ Beowulf, 757–765
  29. ^ Beowulf, 766–789
  30. ^ Beowulf, 793–804
  31. ^ Beowulf, 808–823
  32. ^ Simpson, James (2012). The Norton Anthology of English Literature vol. A. New York: W. W. Norton & Company. стр. 58. 
  33. ^ Simpson, James (2012). The Norton Anthology of English Literature vol. A. New York: W. W. Norton & Company. стр. 70. 
  34. ^ Hansen, E. T. (2008). „Hrothgar's 'sermon' in Beowulf as parental wisdom”. Anglo-Saxon England. 10: 53—67. doi:10.1017/S0263675100003203. 
  35. ^ Beowulf lines 2712–3182
  36. ^ „Beowulf” (PDF). South Africa: MU. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 3. 2014. г. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Беовулф на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Беовулф&oldid=28955399”