Пређи на садржај

Biosinteza pirimidina

С Википедије, слободне енциклопедије

Biosinteza pirimidina je biohemijski proces čiji krajnji proizvodi su purin i urična kiselina, koja je indikator sveukupnog purinskog metabolizma.[1] Kod urikotelnih organizama, pirimidinska biosinteza je glavni put ekstrakcije azota.[2][3][4]

De novo biosinteza of pirimidina

[уреди | уреди извор]

Za razliku od purina, pirimidini su formirani pre njihovog vezivanja za 5-fosforibozil-1-pirofosfat (PRPP).[5]

UMP sinteza.
Boje su korišćene na sledeći način: enzimi, koenzimi, supstrati, neorganiski molekuli
Enzim Proizvod Opis
karbamoil fosfat sintetaza II[6] karbamoil fosfat Ovo je regulisani korak biosinteze pirimidina.
aspartična transkarbamoliaza (aspartat karbamoil transferaza)[6] karbamoil aspartična kiselina -
dihidroorotaza[6] dihidroorotat Dehidracija
dihidroorotat dehidrogenaza[7] (mitohondrijski enzim) orotat Dihidroorotat onda ulazi u mitohondrije gde je oksidisan putem odstranjivanja vodonika. To je jedini mitohondrijski korak u biosintezi nukleotidnog prstena.
orotat fosforiboziltransferaza[8] OMP PRPP je korišćen.
OMP dekarboksilaza[8] UMP Dekarboksilacija
uridin-citidin kinaza 2[9] UDP Fosforilacija. ATP je korišćen.
nukleozid difosfat kinaza UTP Fosforilacija. ATP je korišćen.
CTP sintetaza CTP Glutamin i ATP su korišćeni.

Prva tre enzima su kodirana istim genom kod Metazoa (CAD). Kod gljiva postoji sličan protein ali mu nedostaje dihidroorotazna funkcija, jedan drugi protein katalizuje drugi korak.

Kod drugih organizama (Bakterija, Archaea i drugih Eukariota), prva tri koraka izvode tri različita enzima.

Katabolizam pirimidina

[уреди | уреди извор]

Pirimidini su na kraju degradirani do CO2, H2O, i ureje. Citozin može biti razložen u uracil koji se dalje razlaže do N-karbamoil-β-alanina. Timin se degradira do β-aminoizobutirata koji se može dalje razložiti u intermedijare koji konačno vode do ciklusa limunske kiselina.[1]

β-aminoizobutirat služi kao grubi indikator stope DNK prometa.[10]

Farmakoterapija

[уреди | уреди извор]

Farmakološka modulacija metabolizma pirimidina ima terapeutsku upotrebu.[11][12]

Inhibitori pirimidin sinteze se koriste u tretmanu umerenog do teškog reumatoidnog artritisa i psoriatskog artritisa. Primeri uključuju leflunomid i teriflunomid.[13][14][15]

Vidi još

[уреди | уреди извор]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б Donald Voet; Judith G. Voet (2005). „Chapter 28. Nucleotide metabolism”. Biochemistry (3 изд.). Wiley. ISBN 9780471193500. 
  2. ^ Smith, Lloyd H. (1973). „Pyrimidine Metabolism in Man”. N Engl J Med. 288: 764-771. 
  3. ^ O'Donovan, Gerard A.; Jan Neuhard (1970). „Pyrimidine Metabolism in Microorganisms” (PDF). Bacteriological Reviews. 34 (3): 278—343. 
  4. ^ Levine, Rodnez L.; Hoogenraad, Nicholas J; Kretchmer, Norma (1974). „A Review: Biological and Clinical Aspects of Pyrimidine Metabolism”. Pediatric Research. 8 (7). 
  5. ^ David L. Nelson; Michael M. Cox (2005). Principles of Biochemistry (IV изд.). New York: W. H. Freeman. ISBN 0-7167-4339-6. 
  6. ^ а б в „Entrez Gene: CAD carbamoyl-phosphate synthetase 2, aspartate transcarbamylase, and dihydroorotase”. 
  7. ^ „Entrez Gene: DHODH dihydroorotate dehydrogenase”. 
  8. ^ а б „Entrez Gene: UMPS uridine monophosphate synthetase”. 
  9. ^ „Entrez Gene: UCK2 uridine-cytidine kinase 2”. 
  10. ^ RistNielsen, Henrik; Kaare Nyhoim; Knud-ErikSjøIin (1974). „Relationship between Urinary 3Aminoisobutyric Acid and Transfer RNA Turnover in Cancer Patients'” (PDF). Cancer Research. 34: 3428—32. 
  11. ^ WL, Nyhan (2005). „Disorders of purine and pyrimidine metabolism”. Mol. Genet. Metab. 86 (1-2): 25—33. PMID 16176880. doi:10.1016/j.ymgme.2005.07.027. 
  12. ^ A, Jurecka (2009). „Inborn errors of purine and pyrimidine metabolism”. J. Inherit. Metab. Dis. 32 (2): 247—63. PMID 19291420. doi:10.1007/s10545-009-1094-z. 
  13. ^ Keith Parker; Laurence Brunton; Goodman, Louis Sanford; Lazo, John S.; Gilman, Alfred (2006). „Chapter 52. Immunosuppressants, tolerogens, and immunostimulants; Immunostimulation”. Goodman & Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (11. изд.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0071422803. 
  14. ^ Frieling U, Luger TA (2002). „Mycophenolate mofetil and leflunomide: promising compounds for the treatment of skin diseases”. Clin. Exp. Dermatol. 27 (7): 562—70. PMID 12464151. 
  15. ^ Thomas L. Lemke; David A. Williams, ур. (2002). Foye's Principles of Medicinal Chemistry (5. изд.). Baltimore: Lippincott Willams & Wilkins. стр. 785—786. ISBN 0781744431. 

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Biosinteza_pirimidina&oldid=26730840”