Пређи на садржај

Carcharhinus falciformis

С Википедије, слободне енциклопедије

Carcharhinus falciformis
A slim, streamlined gray shark with a long snout, swimming in open water
Научна класификација уреди
Домен: Eukaryota
Царство: Animalia
Тип: Chordata
Класа: Chondrichthyes
Ред: Carcharhiniformes
Породица: Carcharhinidae
Род: Carcharhinus
Врста:
C. falciformis
Биномно име
Carcharhinus falciformis
World map with large areas in the tropics of all oceans colored dark blue, and the spaces in between colored light blue to form a continuous global band
Confirmed (dark blue) and suspected (light blue) range of the silky shark[2]
Синоними
  • Carcharias falciformis Müller & Henle, 1839
  • Carcharhinus falciformes (Müller & Henle, 1839)
  • Carcharius falcipinnis Lowe, 1839
  • Carcharias falcipinnis Lowe, 1839
  • Carcharias menisorrah Müller & Henle, 1839
  • Carcharhinus menisorrah (Müller & Henle, 1839)
  • Eulamia menisorrah (Müller & Henle, 1839)
  • Carcharhinus menisorrah (Müller & Henle, 1839)
  • Carcharins menisorrah Müller & Henle, 1839
  • Carcharius menisorrah Müller & Henle, 1839
  • Squalus tiburo Poey, 1860
  • Prionodon tiburo (Poey, 1860 )
  • Gymnorhinus pharaonis Hemprich & Ehrenberg, 1899
  • Aprionodon sitankaiensis Herre, 1934
  • Carcharhinus floridanus Bigelow, Schroeder & Springer, 1943
  • Eulamia malpeloensis Fowler, 1944
  • Carcharhinus atrodorsus Deng, Xiong & Zhan, 1981 [3]

Carcharhinus falciformis је врста морског пса из породице Carcharhinidae, а добила је назив због глатке текстуре коже. Ова врста је једна од најзаступљенијих морских паса у пелагијалској зони, а може се наћи широм света у тропским водама.[2] Овај морски пас веома је покретљив и налази се до 50 м преко континенталног прага. Има танко и пространо тело, а обично нарасте дужине до 2,5 м. Од осталих врста морских паса разликује се по малим перајима са закривљеним задњим рубом и дугим слободним задњим врхом. Carcharhinus falciformis прилично је радознао упоран ловац, а храни се углавном кошљорибама и главоношцима, као и тунама које су му омиљен плен.

Слух ове врсте је изузетно акутан и омогућава му да чује ниске фреквенције буке које производе друге врсте. Врста је живахна, а њено разножавање извршава се током целе године, осим у Мексичком заливу, где је циклус парења сезонски. Женке рађају легла са 16 риба, а прве месеце проводе у заклонима гребена, знатно растући пре него што се преселе у океан.

Carcharhinus falciformis поседује велики број оштрих зуба, што је чини опасном, а агресивно се понаша и према рониоцима. Међутим, људе напада изузетно ретко, јер мали број њих улази у њено станиште. Ову врсту људи вреднују због пераја, а у мањој мери због свог меса, коже, јетре и вилице. Због њиховог великог броја, оне представљају главну компоненту комеријалног и занатлијског риболова у многим државама. Иако се споро размножава широко је распрострањена, али њен број опада широм света, па ју је Међународна унија за заштиту природе сврстала у рањиве врсте 2017. године.

Таксономија

[уреди | уреди извор]

Научни опис ове врсте први су објавили немачки биолози Џонс Милер и Јакоб Хенле у њиховим записима 1839. године. Каснији аутори су ову врсту сврстали у род Carcharhinus.[4][5] Будући да су у то време Милер и Хенле описали женку ове врсте дугачку 53 cm, коју су видели у водама Кубе, одрасли примерци ове врсте нису били препознати и описани су тада као посебне врсте, од стране Хенрија Биглова, Вилијама Шродера и Стјуарта Спрингера 1943. године. Џек Герик, Ричард Бакус и Роберт Џибс назвали су ову врсту C. falciformis, 1964. године.[6] Њено име на латинском језику означава леђна и грудња пераја.[2] Име је добила због фине и глатке коже у поређењу са другим морским псима.[7]

Филогенија и еволуција

[уреди | уреди извор]
 
 
 

Carcharhinus altimus

 
 

Carcharhinus plumbeus

 
 
 
 

Carcharhinus falciformis

 
 
 

Carcharhinus perezi

 
 
 

Carcharhinus galapagensis

 
 

Carcharhinus obscurus

 
 

Carcharhinus longimanus

 
 

Prionace glauca

 
 
 
 
 
Филогенетски односи засновани на алонимним секвенцама[8]

Фосилизовани зуби који припадају овој врсти пронађени су у водама Северне Каролине, а један од њих потиче из периода плеистоцена-холоцена, а други из периода касног плиоцена, пре око 3,5 милиона година.[9][10] Фосилни зуби ове врсте такође су пронађени у каменолому у Тоскани.[11][12]

Carcharhinus elongatus, ранији представник ове врсте живео је у периоду олигоцена на простору Вирџиније и Јужне Каролине. У Египту су такође описани зуби из периода еоцена који наликују зубима ове врсте.[10] Почетни напори да се разреше еволутивни односи ове врсте нису били успешни. Морфолог Џек Герика 1892. године истакао је да је овој врсти најближи рођак C. sealei.[13].[14] Године 1992. анализа Гејвин Нејлора заоснована на подацима о секвенцина алозима, открила је да је ова врста део групе морских паса који имају грбу између леђних пераја.[8][15]

Распрострањеност и станиште

[уреди | уреди извор]

Carcharhinus falciformis настањује топле морске воде, топлије од 23 °C. У Атлантском океану ова врста настањује простор од Масачусетса до Шпаније на северу, а од јужног дела Бразила до севера Анголе, укључујући Средоземно море, Мексички залив и Карипско море.[16][17] Такође је присутна широм Индијског океана све до југа Мозамбика и западног дела Аустралије, укључујући Црвено море и Персијски залив. У Тихом океану, опсег ове врсте је од јужних делова Кине и Јапана до Доње Калифорније и Калифорнијског залива, док је јужни опсег од Сиднеја у Аустралији до севера Новог Зеленад и Чилеа.[2][4][18]

На основу разлика у животној историји у океанским басенима широм света идентификоване су четири различите врсте која настањују северозападни Атлантик, западни и средњи Тихи океан, источни Тихи океан и Индијски океан.[2] Живи најчешће на дубини од 200 м, а понекада је и на 500 метара дубине или више.[4] На основу студија проучавања ове врсте у Пацифику и Мексичком заливу, откривено је да Carcharhinus falciformis проводе 99% свог времена на 50 м дубине, а 80—85% времена у води која је температуре од 26 до 30 °C.[2][19][20] Опсег ове врсте се константно шири даље на север и југ дуж континенталних маргина у океанским водама. Понекад се може упутити у плитке воде, до 18 м.[21] Carcharhinus falciformis је врло покретна врста, често мигрира, мада су њена кретања мало позната. Подаци бележе да поједине јединке дневно пређу до 60 км.[22][22]

Опис

[уреди | уреди извор]

Carcharhinus falciformis има прилично дугу и заобљену њушку, кружне очи са заштитним мембранама и три пара капака.[4][7] У устима ове врсте налазе се бразде, четрнаест до шеснаест зуба са обе стране вилице.[4][23] Горњи зуби су оштри и троугласти, а са стране више коси. Доњи зуби су ситнији, усправни и глатких ивица.[4][23][24] Леђна и прстенаста пераја помажу у разликовању ове врсте од других морских паса.[6][7] Прво леђно пераје је релативно мало и има заобљени врх, док је друго ситније. Каудална пераја ове врсте прилично су велика и добро развијена.[4][23] Кожа ове врсте прекривена је ситним оштрицама које су водоравне и расту како расте и јединка. Леђа су златне и смеђе боје, до тамно сиве, а трбух је бео, док се на боку налазе пруге.[25] Пераје (изузев првог леђног) је тамно на врховима, највише код младих примерака ове врсте.[26] Након смрти, ова врста поцрни или посиви. Carcharhinus falciformis један је од највећих у својој породици, обично дужине до 2,5 м, а највећи забележени имао је 3,5 м и 346 килограма. Женке нарасту веће од мужјака.[7][27]

Биологија и исхрана

[уреди | уреди извор]

Carcharhinus elongatus једна је од три најчешће ајкуле из пелагичног периода и спада међу најбројније велике животиње у океанима, са популацијом од најмање десет милиона примерака.[1][4][28][29] У поређењу са другим пелагичним врстама, ова се налази у приобалним водама где се храни. Carcharhinus elongatus је активан, радознао и агресиван.[30][31] Познато је да се ова врста окупља у више јединки како би се организовали и одбранили од предатора.[7][16][32] Током миграција може се окупити преко хиљаду јединки, а у групама су оне раздвојене по величини, а у Тихом океану и по полу.[12][33] Потенцијални предатор који напада ову врсту је кит убица и већи морски пси, укључујући врсте Kroeyerina cortezensis, Gnathia trimaculata и Phyllobothrium.[34][35][36]

Carcharhinus elongatus храни се углавном са врстама риба као што су сардине, ципле, Decapterus, Ariidae, Anguilliformes, косторошац и друге. Такође, могу се хранити лигњама, и раковима.[2][4][9] Студије спроведене на обалама Флориде и Бахама показале су да је ова врста осетљива на звук и да чује фреквенције од 10 до 20 херца, што им помаже да нађу друге рибље врсте како би се прехранили.[12][31][34] Сматра се да се ова врста размножава током целе године, док се парење у Мексичком заливу одвија касно у пролеће или почетком лета, од маја до августа.[21][32] Женке рађају младунце после 12 месеци, а легло се креће од 16 јединки, док се млади роде у гребенима где постоје велике залихе хране и ту су заштићени од великих предатора.[2][2][12][32]

Животни параметри врсте Carcharhinus falciformis
Регија Дужуна при рођењу Дужина мужјака у зрелости Дужина женке у зрелости
Северозападни Атлантик 68—84 cm (27—33 in)[2] 2,15—2,25 m (7,1—7,4 ft)[28] 2,32—2,46 m (7,6—8,1 ft)[28]
Источни Атлантик ? 2,20 m (7,2 ft)[37] 2,38—250 m (7,8—820,2 ft)[26][37]
Индијски океан 56—87 cm (22—34 in)[2] 2,39—2,40 m (7,8—7,9 ft)[2][38] 2,16—2,60 m (7,1—8,5 ft)[2][38]
Западни Пацифик ? 2,10—2,14 m (6,9—7,0 ft)[39][40] 2,02—2,20 m (6,6—7,2 ft)[39][41]
Централни Пацифик 65—81 cm (26—32 in)[41] 1,86 m (6,1 ft)[42] 2,00—2,18 m (6,56—7,15 ft)[16][42]
Источни Пафицик 70 cm (28 in)[2] 1,80—1,82 m (5,9—6,0 ft)[1][2] 1,80—1,82 m (5,9—6,0 ft)[1][2]

Carcharhinus falciformis су углавном већи од у северозападном делу Атлантског океана, од оних у средњем делу Тихом океана у свим добима, док је иста врста у источном делу Пафицика мања од других у другим деловима.[2] Carcharhinus falciformis у источном делу Атлантског и Индијског океана већи су него они у другим обласима, али се бројке заснивају на релативно малом броју пописаних јединки. Истраживање је показало да женке расту много спорије од мужјака, али то истраживање није обухватило резултате великог броја примерака. Највећа стопа раста примећена је у Мексичком заливу, а најмања у североистичном делу Тајвана.[28] Мужјаци достижу сексуалну зрелост када имају 6 до 10 година, а женке у доби од 6 до 12 и више година.[21][43][44] Carcharhinus falciformis из умерено топлих вода могу сазревати спорије од оних који живе у топлијим водама. Животни век ове врсте је више од 22 године.[2][41]

С обзиром на величину, ова врста сматра се потенцијално опасном по људе.[7] Међутим од ретко долази у котантк са људима, али је радознала па често прилази рониоцима, који могу да буду у опасности ако се нађу у близини хране. Carcharhinus falciformis доста је агресивнији у близини гребена него на отвореним водама. Забележени су случајеви да ова врста ронице тера из воде из страха како би могли да их угрозе.[45][46] До маја 2009. године потврђена су три напада ове врсте на човека, а ни уједној није било смртних исхода.[2][47][48] Велики број примерака ове врсте уловљен је од стране рибара који долазе са подручја Мексика, Сједињених Државе, Костарике, Салвадора, из Португала, Шпаније, Шри Ланке, Јемена, Малдива и Обале Слоноваче.[4] Још већи број случајно је уловљен током масовног риболова мрежама. Пераје ове врсте се у неким кухињама сматра деликатесом и од њега се прави супа, док се остатак тела одбацује, укључујући кухињу Хонг Конга.[1][2] Такође, месо ове врсте продаје се свеже или сушено, као и кожа, јетра и вилица.[7][12]

Као једна од најзастпљенијих и најраспрострањенијих врста, сматрало се да Carcharhinus falciformis није угрожена упркос риболову. Само 1989. године уловљено је око 900.000 јединки у јужном и централном делу Тихог океана. Подаци о овој врсти често су непотпуни и сматра се да она није довољно истражена и добро пописана. Ипак, постоје велики докази да је број ове врсте широм свота опао, што је последица риболова, а и скромне репродукције. Укупни пријављени годишњи улов Организацији за храну и пољопривреду падао је са 11.680 тона 2000. године на 4.358 тона, 2004. године.[49][50][51] По неким проценама ове врсте има око 90% мање у Тихом океану, а просечно мање 80% у другим деловима које настањују.[1] Године 2017. ова врста клафикована је као рањиви таксон од стране Међународне уније за заштиту природе.[17]

Галерија

[уреди | уреди извор]

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в г д ђ Rigby, C.L., Sherman, C.S., Chin, A. & Simpfendorfer, C. 2017. Carcharhinus falciformis. The IUCN Red List of Threatened Species 2017: e.T39370A117721799. https://dx.doi.org/10.2305/IUCN.UK.2017-3.RLTS.T39370A117721799.en. Downloaded on 10 January 2019.
  2. ^ а б в г д ђ е ж з и ј к л љ м н њ о п р Bonfil, R. (2008). „The Biology and Ecology of the Silky Shark, Carcharhinus falciformis”. Ур.: Camhi, M.; Pikitch, E. K.; Babcock, E. A. Sharks of the Open Ocean: Biology, Fisheries and Conservation. Blackwell Science. стр. 114–127. ISBN 978-0-632-05995-9. 
  3. ^ Synonyms of Carcharhinus falciformis (Müller & Henle, 1839). fishbase.org
  4. ^ а б в г д ђ е ж з и Compagno, L. J. V. (1984). Sharks of the World: An Annotated and Illustrated Catalogue of Shark Species Known to Date. Food and Agriculture Organization. стр. 470—472. ISBN 978-92-5-101384-7. 
  5. ^ Müller, J. & Henle, F. G. J. (1839). Systematische Beschreibung der Plagiostomen (volume 2). Veit und Comp. стр. 47. 
  6. ^ а б Garrick, J. A. F.; Backus, R. H. & Gibbs, R. H. (Jr.) (30. 6. 1964). „Carcharhinus floridanus, the Silky Shark, a Synonym of C. falciformis”. Copeia. 1964 (2): 369—375. JSTOR 1441029. doi:10.2307/1441029. 
  7. ^ а б в г д ђ е Knickle, C. Biological Profiles: Silky Shark Архивирано на сајту Wayback Machine (18. октобар 2014). Florida Museum of Natural History Ichthyology Department. Retrieved on August 12, 2009.
  8. ^ а б Naylor, G. J. P. (1992). „The phylogenetic relationships among requiem and hammerhead sharks: inferring phylogeny when thousands of equally most parsimonious trees result” (PDF). Cladistics. 8 (4): 295—318. doi:10.1111/j.1096-0031.1992.tb00073.x. hdl:2027.42/73088. 
  9. ^ а б Cicimurri, D. J. & Knight, J. L. (2009). „Two Shark-bitten Whale Skeletons from Coastal Plain Deposits of South Carolina”. Southeastern Naturalist. 8 (1): 71—82. doi:10.1656/058.008.0107. 
  10. ^ а б Bourdon, J. (May 2009). Fossil Genera: Carcharhinus. The Life and Times of Long Dead Sharks. Retrieved on April 18, 2010.
  11. ^ Carnevale, G.; Marsili, S.; Caputo, D. & Egisti, L. (децембар 2006). „The Silky Shark, Carcharhinus falciformis (Bibron, 1841), in the Pliocene of Cava Serredi (Fine Basin, Italy)”. Neues Jahrbuch für Geologie und Paläontologie, Abhandlungen. 242 (2–3): 357—370. doi:10.1127/njgpa/242/2006/357. 
  12. ^ а б в г д Martin, R. A. Open Ocean: Silky Shark. ReefQuest Centre for Shark Research. Retrieved on September 12, 2009.
  13. ^ Compagno, L. J. V. (1988). Sharks of the Order Carcharhiniformes. Princeton University Press. стр. 319–320. ISBN 978-0-691-08453-4. 
  14. ^ Garrick, J. A .F. (1982). "Sharks of the genus Carcharhinus". NOAA Technical Report, NMFS Circ. 445: 1–194.
  15. ^ Dosay-Akbulut, M. (2008). „The phylogenetic relationship within the genus Carcharhinus”. Comptes Rendus Biologies. 331 (7): 500—509. PMID 18558373. doi:10.1016/j.crvi.2008.04.001. 
  16. ^ а б в Strasburg, D. W. (1958). „Distribution, abundance, and habits of pelagic sharks in the central Pacific Ocean” (PDF). Fishery Bulletin. 58: 335—361. 
  17. ^ а б Watson, J. T.; Essington, T. E.; Lennert-Cody, C. E. & Hall, M. A. (2009). „Trade-Offs in the Design of Fishery Closures: Management of Silky Shark Bycatch in the Eastern Pacific Ocean Tuna Fishery”. Conservation Biology. 23 (3): 626—635. PMID 19040650. doi:10.1111/j.1523-1739.2008.01121.x. 
  18. ^ Deets, G. B. (1987). „Phylogenetic analysis and revision of Kroeyerina Wilson, 1932 (Siphonostomatoida: Kroyeriidae), copepods parasitic on chondrichthyans, with descriptions of four new species and the erection of a new genus, Prokroyeria”. Canadian Journal of Zoology. 65 (9): 2121—2148. doi:10.1139/z87-327. 
  19. ^ Kohin, S.; Arauz, R.; Holts D. & Vetter, R. (2006). „Preliminary Results: Behavior and habitat preferences of silky sharks (Carcharhinus falciformis) and a big eye thresher shark (Alopias superciliosus) tagged in the Eastern Tropical Pacific”. Ур.: Rojas M.; R. Zanella & I. Zanella. Primer Seminario-Taller del Estado del Conocimiento de la Condrictiofauna de Costa Rica. INBIO. стр. 17—19. 
  20. ^ Hoffmayer, E. R., Franks, J. S., Driggers, W. B. (III) and Grace, M. A. (March 26, 2009). "Movements and Habitat Preferences of Dusky (Carcharhinus obscurus) and Silky (Carcharhinus falciformis) Sharks in the Northern Gulf of Mexico: Preliminary Results". 2009 MTI Bird and Fish Tracking Conference Proceedings.
  21. ^ а б в Bonfil, R., Mena R. and de Anda, D. (September 1993). Biological parameters of commercially exploited silky sharks, Carcharhinus falciformis, from the Campeche Bank, Mexico. NOAA Technical Report NMFS 115:73–86.
  22. ^ а б Kohler, N. E.; Casey, J. G. & Turner, P. A. (1998). „NMFS Cooperative Shark Tagging Program 1962–63: An atlas of shark tag and recapture data” (PDF). Marine Fisheries Review. 60 (2): 1—87. Архивирано из оригинала (PDF) 9. 4. 2016. г. Приступљено 1. 3. 2016. 
  23. ^ а б в McEachran, J.D. & Fechhelm, J.D. (1998). Fishes of the Gulf of Mexico: Myxiniformes to Gasterosteiformes. University of Texas Press. стр. 77. ISBN 978-0-292-75206-1. 
  24. ^ Randall, J. E. & Hoover, J. P. (1995). Coastal Fishes of Oman. University of Hawaii Press. стр. 30—31. ISBN 978-0-8248-1808-1. 
  25. ^ Acevedo-Gutiérrez, A. (2002). „Interactions between marine predators: dolphin food intake is related to number of sharks”. Marine Ecology Progress Series. 240: 267—271. Bibcode:2002MEPS..240..267A. doi:10.3354/meps240267 Слободан приступ. 
  26. ^ а б Bane, G. W. (Jr.) (21. 6. 1966). „Observations on the Silky shark, Carcharhinus falciformis, in the Gulf of Guinea”. Copeia. 1966 (2): 354—356. JSTOR 1441150. doi:10.2307/1441150. 
  27. ^ Evans, W. R. and P. W. Gilbert. (1971). "The force of bites by the Silky Shark (Carcharhinus falciformis) measured under field conditions". Naval Undersea Research and Development Center, San Diego. pp. 1–12.
  28. ^ а б в г Fowler, S. L.; et al. (2005). Sharks, Rays and Chimaeras: The Status of the Chondrichthyan Fishes. International Union for Conservation of Nature and Natural Resources. стр. 288—290. ISBN 978-2-8317-0700-6. 
  29. ^ Villegas, B. & L. Sesana (2007). Colombia Natural Parks. Villegas Asociados. стр. 335. ISBN 978-958-8156-87-3. 
  30. ^ Perrine, D. (2002). SharksНеопходна слободна регистрација. Voyager Press. стр. 67. ISBN 978-0-89658-604-8. 
  31. ^ а б Myrberg, A. A. (Jr.); Ha, S. J.; Walewski, S. & Banbury, J. C. (октобар 1972). „Effectiveness of Acoustic Signals in Attracting Epipelagic Sharks to an Underwater Sound Source”. Bulletin of Marine Science. 22 (4): 926—949. 
  32. ^ а б в Branstetter, S. (јул 1987). „Age, growth and reproductive biology of the silky shark, Carcharhinus falciformis, and the scalloped hammerhead, Sphyrna lewini, from the northwestern Gulf of Mexico”. Environmental Biology of Fishes. 19 (3): 161—173. doi:10.1007/BF00005346. 
  33. ^ Martin, R. A. (март 2007). „A review of shark agonistic displays: comparison of display features and implications for shark-human interactions”. Marine and Freshwater Behaviour and Physiology. 40 (1): 3—34. doi:10.1080/10236240601154872 Слободан приступ. 
  34. ^ а б Myrberg, A. A. (Jr.) (фебруар 2001). „The Acoustical Biology of Elasmobranchs”. Environmental Biology of Fishes. 60 (1–3): 31—46. doi:10.1023/A:1007647021634. 
  35. ^ Beveridge, I. & Campbell, R. A. (фебруар 1993). „A revision of Dasyrhynchus Pintner (Cestoda: Trypanorhyncha), parasitic in elasmobranch and teleost fishes”. Systematic Parasitology. 24 (2): 129—157. doi:10.1007/BF00009597. 
  36. ^ Whittaker, F. H.; Apkarian, R. P.; Curless, B. & Carvajal, G. J. (1985). „Scanning electron microscopy of the scolices of the cestodes Parachristianella monomegacantha Kruse 1959 (Trypanorhyncha) and Phyllobothrium sp. Beneden 1849 (Tetraphyllidea)”. Journal of Parasitology. 71 (3): 376—381. JSTOR 3282025. doi:10.2307/3282025. 
  37. ^ а б Cadenat, J. & Blache, J. (1981). „Requins de Méditerranée et d'Atlantique (plus particulièrement de la côte occidentale d'Afrique)”. ORSTOM. 21: 1—330. 
  38. ^ а б Stevens, J. D. (1984). „Life-history and ecology of sharks at Aldabra Atoll, Indian Ocean”. Proceedings of the Royal Society of London B. 222 (1226): 79—106. Bibcode:1984RSPSB.222...79S. JSTOR 36039. doi:10.1098/rspb.1984.0050. 
  39. ^ а б Stevens, J. D. (1984). „Biological observations on sharks caught by sport fishermen off New South Wales”. Australian Journal of Marine and Freshwater Research. 35 (5): 573—590. doi:10.1071/MF9840573. 
  40. ^ Stevens, J. D. & McLouhlin, K. J. (1991). „Distribution, size and sex composition, reproductive biology and diet of sharks from northern Australia”. Australian Journal of Marine and Freshwater Research. 42 (2): 151—199. doi:10.1071/MF9910151. 
  41. ^ а б в Joung, S. J., Chen, C. T.; Lee H. H. & Liu, K. M. (април 2008). „Age, growth, and reproduction of silky sharks, Carcharhinus falciformis in northeastern Taiwan waters”. Fisheries Research. 90 (1–3): 78—85. doi:10.1016/j.fishres.2007.09.025. 
  42. ^ а б Oshitani, S.; Nakano, S. & Tanaka, S. (2003). „Age and growth of the silky shark Carcharhinus falciformis from the Pacific Ocean”. Fisheries Science. 69 (3): 456—464. doi:10.1046/j.1444-2906.2003.00645.x. 
  43. ^ Gilbert, P. W. & Schlernitzauer, D. A. (7. 9. 1966). „The Placenta and Gravid Uterus of Carcharhinus falciformis”. Copeia. 1966 (3): 451—457. JSTOR 1441064. doi:10.2307/1441064. 
  44. ^ Ota, Y. & Euichi, H. (22. 5. 2009). „Description of Gnathia maculosa and a new record of Gnathia trimaculata (Crustacea, Isopoda, Gnathiidae), ectoparasites of elasmobranchs from Okinawan coastal waters” (PDF). Zootaxa. 2114: 50—60. doi:10.11646/zootaxa.2114.1.2. 
  45. ^ Stafford-Deitsch, J. (1999). Red Sea Sharks. Trident Press. стр. 24, 34, 49. ISBN 978-1-900724-28-9. 
  46. ^ Stafford-Deitsch, J. (2000). Sharks of Florida, the Bahamas, the Caribbean and the Gulf of Mexico. Trident Press. стр. 72. ISBN 978-1-900724-45-6. 
  47. ^ ISAF Statistics on Attacking Species of Shark. International Shark Attack File. Florida Museum of Natural History, University of Florida. Retrieved on September 12, 2009. Архивирано 2012-08-31 на сајту Wayback Machine
  48. ^ Camhi, M. D., Valenti, S. V.; Fordham, S. V.; Fowler, S. L. & Gibson, C. (2009). The Conservation Status of Pelagic Sharks and Rays: Report of the IUCN Shark Specialist Group Pelagic Shark Red List Workshop. Newbury: IUCN Species Survival Commission Shark Specialist Group. стр. 24—25, 55—56. ISBN 978-0-9561063-1-5. 
  49. ^ Burgess, G. H.; et al. (октобар 2005). „Is the collapse of shark populations in the Northwest Atlantic Ocean and Gulf of Mexico real?”. Fisheries. 30 (10): 19—26. doi:10.1577/1548-8446(2005)30[19:ITCOSP]2.0.CO;2. 
  50. ^ Baum, J. K.; Kehler, R. A. & Myers, R. A. (2005). „Robust estimates of decline for pelagic shark populations in the northwest Atlantic and Gulf of Mexico” (PDF). Fisheries. 30 (10): 27—30. 
  51. ^ Burgess, G. H.; et al. (октобар 2005). „Reply to 'Robust estimates of decline for pelagic shark populations in the Northwest Atlantic and Gulf of Mexico'” (PDF). Fisheries. 30 (10): 30—31. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Silliman, William R.; Gruber, S.H. (1999). „Behavioral Biology of the Spotted Eagle Ray, Aetobatus narinari (Euphrasen, 1790), in Bimini, Bahamas; an Interim Report”. Архивирано из оригинала (pdf) 31. 07. 2013. г. Приступљено 31. 10. 2011. 
  • Tee-Van, John (1953). „Family Myliobatidae, Genus Aetobatus”. Fishes of the western North Atlantic, part two. New Haven,Sears Foundation for Marine Research, Yale Univ. стр. 253–263. Приступљено 27. 10. 2011. 
  • Jonsson, G. (1992). Islenskir fiskar. Fiolvi, Reykjavik, 568 pp.
  • Kinzer, J. (1983) Aquarium Kiel: Beschreibungen zur Biologie der ausgestellten Tierarten. Institut für Meereskunde an der Universität Kiel. pag. var.
  • Koli, L. (1990) Suomen kalat. [Fishes of Finland] Werner Söderström Osakeyhtiö. Helsinki. 357 p. (in Finnish).
  • Laffaille, P., E. Feunteun and J.C. Lefeuvre (2000) Composition of fish communities in a European macrotidal salt marsh (the Mont Saint-Michel Bay, France) Estuar. Coast. Shelf Sci. 51(4):429-438.
  • Landbrugs -og Fiskeriministeriet. (1995). Fiskeriårbogen 1996 Årbog for den danske fiskerflåde Fiskeriårbogens Forlag ved Iver C. Weilbach & Co A/S, Toldbodgade 35, Postbox 1560, DK-1253 København K, Denmark. p 333–338, 388, 389 (in Danish).
  • Linnaeus, C. (1758) Systema Naturae per Regna Tria Naturae secundum Classes, Ordinus, Genera, Species cum Characteribus, Differentiis Synonymis, Locis 10th ed., Vol. 1. Holmiae Salvii. 824 p.
  • Collette, BB (2010) "Reproduction and development in epipelagic fishes" In: Kathleen S Cole, Reproduction and Sexuality in Marine Fishes: Patterns and Processes, pp. 21–64, University of California Press. ISBN 978-0-520-26433-5.
  • Freon, Pierre (1998) Dynamics of Pelagic Fish Distribution and Behaviour: Effects on Fisheries and Stock Assessment, Wiley-Blackwell. ISBN 978-0-85238-241-7.
  • {{cite journal | last1 = Johnsen | first1 = S | year = 2003 | title = Lifting the Cloak of Invisibility: The Effects of Changing Optical Conditions on Pelagic Crypsis1 | journal =
  • Kinzer, J. (1983) Aquarium Kiel: Beschreibungen zur Biologie der ausgestellten Tierarten. Institut für Meereskunde an der Universität Kiel. pag. var.
  • Koli, L. (1990) Suomen kalat. [Fishes of Finland] Werner Söderström Osakeyhtiö. Helsinki. (in Finnish).
  • Laffaille, P., E. Feunteun and J.C. Lefeuvre (2000) Composition of fish communities in a European macrotidal salt marsh (the Mont Saint-Michel Bay, France) Estuar. Coast. Shelf Sci. 51(4):429-438.
  • Landbrugs -og Fiskeriministeriet. (1995). Fiskeriårbogen 1996 Årbog for den danske fiskerflåde Fiskeriårbogens Forlag ved Iver C. Weilbach & Co A/S, Toldbodgade 35, Postbox 1560, DK-1253 København K, Denmark. p 333–338, 388, 389 (in Danish).
  • Linnaeus, C. (1758) Systema Naturae per Regna Tria Naturae secundum Classes, Ordinus, Genera, Species cum Characteribus, Differentiis Synonymis, Locis 10th ed., Vol. 1. Holmiae Salvii.
  • Munroe, Thomas, A. / Collette, Bruce B., and Grace Klein-MacPhee, eds. 2002 Herrings: Family Clupeidae. Bigelow and Schroeder's Fishes of the Gulf of Maine, Third Edition. Smithsonian Institution Press. Washington, DC, USA. 111–160. ISBN 1-56098-951-3.
  • Muus, B., F. Salomonsen and C. Vibe (1990) Grønlands fauna (Fisk, Fugle, Pattedyr) Gyldendalske Boghandel, Nordisk Forlag A/S København, (in Danish).
  • Muus, B.J. and J.G. Nielsen (1999) Sea fish. Scandinavian Fishing Year Book Hedehusene, Denmark.
  • Muus, B.J. and P. Dahlström (1974) Collins guide to the sea fishes of Britain and North-Western Europe Collins, London, UK.
  • Reid RN, Cargnelli LM, Griesbach SJ, Packer DB, Johnson DL, Zetlin CA, Morse WW and Berrien PL (1999) Atlantic Herring, Clupea harengus, Life History and Habitat Characteristics NOAA Technical Memorandum NMFS-NE-126, NOAA.
  • Robins, Richard C., Reeve M. Bailey, Carl E. Bond, James R. Brooker, Ernest A. Lachner, et al. 1991 Common and Scientific Names of Fishes from the United States and Canada, Fifth Edition. American Fisheries Society Special Publication, no. 20. American Fisheries Society. Bethesda, Maryland, USA. 183. ISBN 0-913235-70-9.
  • Makris, N; Ratilal, P; Jagannathan, S; Gong, Z; Andrews, M; Bertsatos, I; Godo, OR; Nero, RW; Jech, JM (2009). „Critical Population Density Triggers Rapid Formation of Vast Oceanic Fish Shoals”. Science. 323 (5922): 1734—1737. Bibcode:2009Sci...323.1734M. PMID 19325116. doi:10.1126/science.1169441. 
  • Pepperell J (2011) Fishes of the Open Ocean: A Natural History and Illustrated Guide University of New South Wales Press, ISBN 978-1-74223-267-6.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Silky shark на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Carcharhinus_falciformis&oldid=27676734”