Пређи на садржај

Dokaz (istina)

С Википедије, слободне енциклопедије

Dokaz je dovoljan dokaz ili dovoljan argument za istinitost neke tvrdnje.[1][2][3][4]

Ovaj koncept se primenjuje u različitim disciplinama,[5] pri čemu priroda dokaza ili opravdanja i kriterijumi dovoljnosti zavise od područja. U oblasti usmene i pismene komunikacije kao što su razgovor, dijalog, retorika itd, dokaz je ubedljiv perlokucioni govorni čin, koji pokazuje istinitost tvrdnje.[6] U bilo kojoj oblasti matematike definisanoj njenim pretpostavkama ili aksiomama, dokaz je argument kojim se uspostavlja teorema te oblasti putem prihvaćenih pravila zaključivanja počevši od tih aksioma i drugih prethodno utvrđenih teorema.[7] Predmet logike, posebno teorija dokaza, formalizuje i proučava pojam formalnog dokaza.[8] U nekim oblastima epistemologije i teologije, pojam opravdanja igra približno ulogu dokaza,[9] dok je u jurisprudenciji odgovarajući termin evidencija,[10] sa „teretom dokazivanja“ kao konceptom zajedničkim filozofiji i pravu.

U većini disciplina, dokazi su potrebni da bi se nešto dokazalo. Dokazi se crpe iz iskustva sveta oko nas, pri čemu nauka dobija svoje dokaze iz prirode,[11] zakon dobija svoje dokaze od svedoka i forenzičke istrage,[12] i tako dalje. Značajan izuzetak je matematika, čiji su dokazi izvučeni iz matematičkog sveta započetog aksiomima i dalje razvijenog i obogaćenim teoremama koje su ranije dokazane.

Tačan dokaz koji je dovoljan da se nešto dokaže je takođe veoma zavisan od područja, obično bez apsolutnog praga dovoljnosti na kojem dokaz postaje dokaz.[13][14] U zakonu, isti dokazi koji mogu da ubede jednu porotu ne mogu ubediti drugu. Formalni dokaz predstavlja glavni izuzetak, gde su kriterijumi dokazivanja čvrsti i nedopustivo je braniti bilo koji korak u obrazloženju kao „očigledan“ (osim neophodne sposobnosti onoga koji dokazuje i onoga kome se dokazuje, da ispravno identifikuje bilo koji simbol koji se koristi u dokazu);[15] da bi se dobro formirana formula kvalifikovala kao deo formalnog dokaza, ona mora biti rezultat primene pravila deduktivnog aparata nekog formalnog sistema na prethodne dobro formirane formule u nizu dokaza.[16]

Dokazi su izvođeni od antike. Aristotel je koristio zapažanje da obrasci prirode nikada ne pokazuju mašinsku uniformnost determinizma kao dokaz da je slučajnost inherentni deo prirode.[17] S druge strane, Toma Akvinski je posmatranje postojanja bogatih obrazaca u prirodi koristio kao dokaz da prirodom ne vlada slučajnost.[18]

Dokazi ne moraju biti verbalni. Pre Kopernika, ljudi su uzimali prividno kretanje Sunca preko neba kao dokaz da je Sunce obišlo Zemlju.[19] Odgovarajući inkriminišući dokazi ostavljeni na mestu zločina mogu poslužiti kao dokaz identiteta izvršioca. Nasuprot tome, verbalni entitet ne mora da tvrdi da bi predstavljao dokaz te propozicije. Na primer, potpis predstavlja direktan dokaz autorstva; manje direktno, analiza rukopisa može se podneti kao dokaz autorstva dokumenta.[20] Privilegovane informacije u dokumentu mogu poslužiti kao dokaz da je autor dokumenta imao pristup toj informaciji; takav pristup bi zauzvrat mogao da utvrdi lokaciju autora u određeno vreme, što bi onda moglo da obezbedi autoru alibi.

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Proof and other dilemmas: mathematics and philosophy by Bonnie Gold, Roger A. Simons 2008 ISBN 0883855674 pages 12–20
  2. ^ Philosophical Papers, Volume 2 by Imre Lakatos, John Worrall, Gregory Currie, ISBN Philosophical Papers, Volume 2 by Imre Lakatos, John Worrall, Gregory Currie 1980 ISBN 0521280303 pages 60–63
  3. ^ Evidence, proof, and facts: a book of sources by Peter Murphy 2003 ISBN 0199261954 pages 1–2
  4. ^ Logic in Theology – And Other Essays by Isaac Taylor 2010 ISBN 1445530139 pages 5–15
  5. ^ Compare 1 Thessalonians 5:21: "Prove all things [...]."
  6. ^ John Langshaw Austin: How to Do Things With Words. Cambridge (Mass.) 1962 – Paperback: Harvard University Press, 2nd edition, 2005, ISBN 0-674-41152-8.
  7. ^ Cupillari, Antonella. The Nuts and Bolts of Proofs. Academic Press, 2001. Page 3.
  8. ^ Alfred Tarski, Introduction to Logic and to the Methodology of the Deductive Sciences (ed. Jan Tarski). 4th Edition. Oxford Logic Guides, No. 24. New York and Oxford: Oxford University Press, 1994, xxiv + 229 pp. ISBN 0-19-504472-X
  9. ^ „Foundationalist Theories of Epistemic Justification”. The Stanford Encyclopedia of Philosophy. Metaphysics Research Lab, Stanford University. 2018. 
  10. ^ „Definition of proof | Dictionary.com”. www.dictionary.com. 
  11. ^ Reference Manual on Scientific Evidence, 2nd Ed. (2000), p. 71. Accessed May 13, 2007.
  12. ^ John Henry Wigmore, A Treatise on the System of Evidence in Trials at Common Law, 2nd ed., Little, Brown, and Co., Boston, 1915
  13. ^ Simon, Rita James; Mahan, Linda. (1971). „Quantifying Burdens of Proof—A View from the Bench, the Jury, and the Classroom”. Law and Society Review. 5 (3): 319—330. JSTOR 3052837. doi:10.2307/3052837. 
  14. ^ Katie Evans; David Osthus; Ryan G. Spurrier. „Distributions of Interest for Quantifying Reasonable Doubt and Their Applications” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2013-03-17. г. Приступљено 2007-01-14. 
  15. ^ A. S. Troelstra, H. Schwichtenberg (1996). Basic Proof Theory. In series Cambridge Tracts in Theoretical Computer Science, Cambridge University Press, ISBN 0-521-77911-1.
  16. ^ Hunter, Geoffrey, Metalogic: An Introduction to the Metatheory of Standard First-Order Logic, University of California Press, 1971
  17. ^ Aristotle's Physics: a Guided Study, Joe Sachs, 1995 ISBN 0813521920 p. 70
  18. ^ The treatise on the divine nature: Summa theologiae I, 1–13, by Saint Thomas Aquinas, Brian J. Shanley, 2006 ISBN 0872208052 p. 198
  19. ^ Thomas S. Kuhn, The Copernican Revolution, pp. 5–20
  20. ^ Trial tactics by Stephen A. Saltzburg, 2007 ISBN 159031767X page 47
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Dokaz_(istina)&oldid=28519699”