Пређи на садржај

Emilije Papinijan

С Википедије, слободне енциклопедије
Emilije Papinijan
Papinijanova statua u Palati pravde u Rimu.
Лични подаци
Датум рођења142
Мјесто рођењаHoms, Sirija, Rimsko carstvo
Датум смрти212
Мјесто смртиRim, Rimsko carstvo
Узрок смртиAtentat
Војна каријера
Служба205 - 212
ВојскаPretorijanska garda
ЧинPretorijanski prefekt

Emilije Papinijan (lat. Aemillius Papinianus) 142-212 n.e. je bio slavni rimski pravnik, pravobranilac (advocatus fisci)[1] a kasnije i pretorijanski prefekt.

Poreklom je iz Sirije.[2] Pripadao je tzv. Senatu mrtvih koji su pored njega činili još Paul, Gaj, Modestin i Ulpijan. Smatra se najvećim pravnikom i „ocem svih pravnika“. Njegovi učenici bili su Ulpijan i Paul.[3][4][5]

Život

[уреди | уреди извор]

O Papinijanu se malo zna. Bio je sirijskog porijekla i rodom iz Emese,[6] jer se kaže da je bio drugi rođak žene Seprimija Severa, Julije Domne, koja je bila član dinastije Emesene.

Jedan izvor ga prikazuje kao sljedbenika kazuistike Kvinta Svervidija Scevole,[7] dok drugi pokazuje da je bio njegov učenik.[8][9] Podudaran (ali sumnjiv) odlomak u Avgustovoj istoriji tvrdi da je studirao pravo sa Severom pod Scevolom.

Papinijan je bio blizak prijatelj cara Severa i pratio ga je u Britaniju tokom 207. godine gdje je služio u forumu Jorka[10] kao odgovor na škotske pobunjenike.[11] On je u jednom trenutku promovisan u pravobranilac (advocatus fisci), majstor peticija i magister libellorum od strane Severa.[7] Takođe je služio kao blagajnik i pretorijanski prefekt.[8]

Djela

[уреди | уреди извор]

Veliki dio njegovog rada je izgubljen, jer ono što je sačuvano malo u poređenju sa drugim pravnicima kao što su Ulpijan i Paul. Glavna njegova djela su: Questiones u 37 knjiga, Responsa u 19 knjiga[12], Definitiones u 2 knjige[12][13], De Adulteris i ostala djela, od kojih je najkraća Αστυνόμικος koja je bila priručnik o dužnostima povjerenika za ulice i mostove.[13]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Smith W., ured., Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, London 1870, v. 3, pp. 117.
  2. ^ Hitti 2004, стр. 326 harvnb грешка: више циљева (2×): CITEREFHitti2004 (help)
  3. ^ Definition of causistry from Brosnahan, T. (1908). Casuistry. In The New Advent Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company., Приступљено 8. 4. 2012.
  4. ^ Charles Phineas Sherman. Roman law in the modern world, Volume 1. New Haven Law Book Co., 1922. Приступљено 8. 4. 2012. 
  5. ^ Smith, William. Dictionary of Greek and Roman biography and mythology, Volume 3. C. C. Little and J. Brown; [etc., etc.], 1849. Приступљено 8. 4. 2012. 
  6. ^ Hitti, Philip K. (2004). History of Syria: including Lebanon and Palestine. Gorgias Press LLC. стр. 326. ISBN 1-59333-119-3. 
  7. ^ а б Charles Phineas Sherman (1922). Roman law in the modern world, Volume 1. New Haven Law Book Co., 1922. Приступљено 2012-04-08. 
  8. ^ а б Patrick Mac Chombaich de Colquhoun (1849). A summary of the Roman civil law: illustrated by commentaries on and parallels from the Mosaic, Canon, Mohammedan, English and foreign law, with an appendix, map, and general index, Volume 1. V. and R. Stevens and Sons, 1849. Приступљено 2012-04-08. 
  9. ^ William Smith (1849). Dictionary of Greek and Roman biography and mythology, Volume 3. C. C. Little and J. Brown, 1849. Приступљено 2012-04-08. 
  10. ^ George Spence; Henry Maddock (1846). The equitable jurisdiction of the Court of Chancery: comprising its rise, progress and final establishment; to which is prefixed, with a view to the elucidation of the main subject, a concise account of the leading doctrines of the common law in regard to civil rights; with an attempt to trace them to their sources; and in which the various alterations made by the legislature down to the present day are noticed, Volume 1. Lea and Blanchard, 1846. Приступљено 2012-04-08. 
  11. ^ Joseph J. Reed (1862). Outlines of universal history: in three parts; with a copious index to each part, showing the correct mode of pronouncing every name mentioned ... J.B. Lippincott & Co., 1862. Приступљено 2012-04-08. 
  12. ^ а б William Alexander Hunter, Gaius (1803). A systematic and historical exposition of Roman law in the order of a code. Sweet & Maxwell, 1803. Приступљено 8. 4. 2012.  Translated by John Ashton Cross (title-subject sourced originally in Pollock & Maitland - The History of English Law, Volume 1)
  13. ^ а б Charles Sumner Lobingier (1987). The Evolution of the Roman Law: From Before the Twelve Tables to the Corpus Juris. Wm. S. Hein Publishing, 1923. ISBN 9780837724096. Приступљено 2012-04-08. 

Literatura

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Emilije_Papinijan&oldid=28520217”