Glosa

Glosa, na starogrčkom znači “jezik”. Kasnije je ova reč poprimila značenje manje poznate reči i tumačenja nekog termina ili izraza. U postklasičnoj praksi, u pravnim školama od kraja III veka bilo je uobičajeno da se uz dela klasičnih rimskih pravnika na margini teksta prave “glose” - tumačenja i objašnjenja. Prema položaju u tekstu, glose se mogu podeliti na interlinearne i marginalne.

Komentarisanje pravnih tekstova putem glosa bilo je naročito razvijeno u srednjem veku od strane glosatora Bolonjske škole koji su skupljali glose koje se odnose na isto pravno pitanje i grupisali ih u zbirke koje su se zvale Summae sumarum. Prvi glosator koji je čitao i komentarisao Digesta bio je Irnerije (lat. Irnerius). Poznati glosator Akurzije (lat. Accursius), sabrao je glose svojih prethodnika oko 1250. godine i upotpunio je komentar Justinijanove kodifikacije — Glossa ordinaria, što je bilo od značaja kod recepcije rimskog prava u pravne sisteme evropskih država.

Osim u pravnim tekstovima, glose su postojale u brojnim biblijskim rukopisima kao razjašnjenja nejasnih reči.

Literatura

• Meinolf Schumacher: "…der kann den texst und och die gloß. Zum Wortgebrauch von 'Text' und 'Glosse' in deutschen Dichtungen des Spätmittelalters." In 'Textus' im Mittelalter. Komponenten und Situationen des Wortgebrauchs im schriftsemantischen Feld, edited by Ludolf Kuchenbuch and Uta Kleine, 207-27, Göttingen: Vandenhoeck & Ruprecht, 2006.