Пређи на садржај

Јерес

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Hereza)
Галилео Галилеи осуђен за јеретика
Спаљивање јеретика

Јерес (грч. αἵρεσις [haíresis], од αἱρέομαι [hairéomai] — „изабрати“) или кривоверје у хришћанству, а посебно у католичкој и православној цркви, означава сва мишљења о верским догмама, која се разликују од званичног учења цркве.[1] У ширем значењу, јерес је учење у филозофији, политици или науци, које се разликује од оног које је опште прихваћено као ауторитет. Лична мишљења о хришћанским догмама, а посебно о Исусу Христу, се називају „христолошке јереси“. Број гледишта која су током историје одликована као јеретичка је поприличан. Јеретика, човека који о верским питањима друкчије мисли, вековима је осуђивала званична црква. Увек се о јеретицима ширила застрашујућа, одбојна представа. Већ се и сама оптужба за јерес у историји цркве показала као ужасно оружје, којим је сваки неугодан противник могао да буде уништен. Црква никада имала благонаклон став према слободи избора у питањима вере. Тертулијан истиче да избор не ваља јер уништава јединство групе. Јеретик је онај који бира. Верници не смеју постављати питања јер „питања чине људе јеретицима“.[2]

У почецима хришћанства су главни јеретици били људи који су читали грчке филозофе. Тертулијан је то прецизно одредио: „филозофи су патријарси јеретика“, а његов став је кроз историју цркве био широко прихваћен. Ј. Мајендорф доказује да су, по оценама првих сабора, „класични филозофи били јересиарси“, односно да су све главне хришћанске јереси исход њиховог утицаја.[3] Јеретик је по правилу човек истрајан у свом уверењу, који се пре окреће против црквене заједнице него што ће се одрећи властитог убеђења. Због смелог и често јуначког залагања за друкчија схватања вере, јеретици се убрајају у велике претече нових идеја. Како је Христово учење одступало од званичног тока јеврејске религије, он је био доживљен као реформатор и, коначно, као јеретик. Јеретик има сличности са пророком, са свецем, jep жртвује све и испуњен је вером. Он је највећа супротност религиозно равнодушном, црквенополитички окренутом човеку. Јеретик одлучно прихвата последице свог делања, а његова унутрашња животност претпоставља постојање изузетно снажног религиозног интересовања, које је код јеретика натпросечно. Архангел Михаило се сматра борцем против јереси.

Јерес се разликује од апостасије, што је изразито одрицање од вере, начела или узрока,[4] и богохуљења, што је безбожна изрека или дело у вези с Богом или светим стварима.[5] Термин јерес се обично користи за кршења важних религиозних техника, али се користи и за ставове који се снажно противе било каквим опште прихваћеним идејама.[6] Користи се посебно у контексту хришћанства, јудаизма, и ислама.[7]

Хришћанство

[уреди | уреди извор]

Тертулијан (око 155–240) је имплицирао да су Јевреји били ти који су највише инспирисали јерес у хришћанству: „Од Јевреја је јеретик прихватио вођство у овој расправи [да Исус није био Христ.“[8]

Иринеј је широко употребио реч јерес у свом трактату Contra Haereses (Против јереси) из 2. века да би описао и дискредитовао своје противнике током раних векова хришћанске заједнице. Он је описао веровања и доктрине заједнице као ортодоксне (од ὀρθός, orthos, „право“ или „тачно“ + δόξα, doxa, „веровање“), а учења гностика као јеретичка. Он се такође позвао на концепт апостолског прејемства да би поткрепио своје аргументе.[9]

Константин Велики, који је заједно са Лицинијем одредио толеранцију хришћанства у Римском царству оним што се обично назива Миланским едиктом,[10] и који је био први крштени римски цар, поставио је преседан за каснију политику. По римском закону, цар је био Понтифекс Макимус, првосвештеник Колегијума понтифика (Collegium Pontificum) свих признатих религија у старом Риму. Да би ставио тачку на доктринарну расправу коју је покренуо Арије, Константин је сазвао први од онога што ће се касније назвати васељенским саборима[11], а затим је царским ауторитетом наметнуо ортодоксију.[12]

Прва позната употреба термина у правном контексту била је 380. године нове ере Солунским едиктом Теодосија I,[13] којим је хришћанство постало државна црква Римског царства. Пре издавања овог едикта, Црква није имала државно спонзирану подршку за било који посебан правни механизам да се супротстави ономе што је сматрала „јересом“. Овим едиктом се власт државе и цркве донекле преклапала. Један од исхода овог замагљивања Цркве и државе било је дељење државних овлашћења за спровођење закона са црквеним властима.

У року од шест година од званичне криминализације јереси од стране цара, први погубљени хришћански јеретик, Прискилијан, осуђен је 386. од стране римских световних званичника због чаробњаштва и погубљен са четири или пет следбеника.[14][15][16] Међутим, његови оптуживачи су екскомуницирани од стране Амвросија Миланског и папе Сириција,[17] који се противио Прискилијановој јереси, и који је „веровао да је смртна казна у најбољем случају неприкладна и обично недвосмислено зла.“[14] Едикт Теодосија II (435) предвиђао је строге казне за оне који су имали или ширили Несторијеве списе.[18] Они који су поседовали Аријеве списе осуђени су на смрт.[19]

У тексту о јереси из 7. века, Свети Јован Дамаскин је ислам назвао христолошком јереси, називајући га „јерес Ишмаелита“ (погледајте средњовековне хришћанске погледе на Мухамеда).[20] Ова позиција је остала популарна у хришћанским круговима све до 20. века, од стране теолога као што су конгрегационалистички свештеник Френк Хју Фостер и римокатолички историчар Хилер Белок, који га је описао као „велику и трајну Мухамедову јерес“.[21][22]

Списак људи који су сматрани јеретицима

[уреди | уреди извор]

Августин је говорио: „Не верујте да неколико малих, случајно залуталих душа могу да створе јерес“. Велики јеретици су религиозни ствараоци, који су оставили неизбрисив траг у историји хришћанства. Они су створили ново и непролазно, и хришћанство их се, упркос почетном саблажњавању, више не може одрећи. Данас се за јеретике који су оснивачи новог учења користи појам јересијарси.

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Heresy | Define Heresy at Dictionary.com”. Dictionary.reference.com. Приступљено 15. 4. 2013. 
  2. ^ Tertulian, Prescriptions Against Heretics
  3. ^ Византијско богословље, 77.
  4. ^ „Apostasy | Learn everything there is to know about Apostasy at”. Reference.com. Архивирано из оригинала 17. 7. 2013. г. Приступљено 15. 4. 2013. 
  5. ^ „Definitions of "blasphemy" at Dictionary.com”. Dictionary.reference.com. Приступљено 27. 11. 2015. 
  6. ^ „heresy - definition of heresy in English from the Oxford dictionary”. oxforddictionaries.com. Архивирано из оригинала 03. 01. 2015. г. Приступљено 31. 05. 2019. 
  7. ^ Glaser, Daryl; Walker, David M. (12. 9. 2007). Twentieth-Century Marxism: A Global Introduction. Routledge. стр. 62. ISBN 978-1-135-97974-4. 
  8. ^ Michael, Robert (2011). A History of Catholic Antisemitism: The Dark Side of the Church (1st Palgrave Macmillan pbk. изд.). New York: Palgrave Macmillan. стр. 28—30. ISBN 978-0230111318. 
  9. ^ W.H.C. Frend (1984). The Rise of Christianity. Chapter 7, The Emergence of Orthodoxy 135–93. ISBN 978-0-8006-1931-2.  Appendices provide a timeline of Councils, Schisms, Heresies and Persecutions in the years 193-604. They are described in the text.
  10. ^ Cross, F.L.; Livingstone, E.A., eds. (1974). "Milan, Edict of". The Oxford Dictionary of the Christian Church (2 ed.). Oxford: Oxford University Press.
  11. ^ Chadwick, Henry. 1967. The Early Christian Church. Pelican. pp. 129–30.
  12. ^ Paul Stephenson (2009). „Chapter 11”. Constantine: Roman Emperor, Christian Victor. Harry N. Abrams. ISBN 978-1-59020-324-8.  The Emperor established and enforced orthodoxy for domestic tranquility and the efficacy of prayers in support of the empire.
  13. ^ Freeman, Charles (2008). A.D. 381 – Heretics, Pagans, and the Dawn of the Monotheistic State. Harry N. Abrams. ISBN 978-1-59020-171-8.  As Christianity placed its stamp upon the Empire, the Emperor shaped the church for political purposes.
  14. ^ а б Bassett, Paul M. (8. 10. 2013). „Priscillian”. Ур.: Ferguson, Everett. Encyclopedia of Early Christianity (2nd изд.). Routledge. стр. 949—50. ISBN 978-1-13661158-2. .
  15. ^ John Anthony McGuckin, The Westminster Handbook to Patristic Theology (Westminster John Knox Press 2004. ISBN 978-0-66422396-0), p. 284
  16. ^ „Priscillian”. Encyclopædia Britannica. 
  17. ^ Chadwick, Henry. The Early Church, Pelican, London, 1967. p.171
  18. ^ Thompson, Jay E. (1. 9. 2009). A Tale of Five Cities: A History of the Five Patriarchal Cities of the Early Church. Wipf and Stock Publishers. стр. 138. ISBN 978-1-4982-7447-0. 
  19. ^ María Victoria Escribano Paño (2010). „Chapter Three. Heretical texts and maleficium in the Codex Theodosianum (CTh. 16.5.34)”. Ур.: Richard Lindsay Gordon; Francisco Marco Simón. Magical Practice in the Latin West: Papers from the International Conference Held at the University of Zaragoza, 30 Sept. – 1st Oct. 2005. BRILL. стр. 135—136. ISBN 978-90-04-17904-2. 
  20. ^ Griffith, Sidney H. (4. 4. 2010). The Church in the Shadow of the Mosque: Christians and Muslims in the World of Islam. Princeton University Press. стр. 41. ISBN 978-0-691-14628-7. 
  21. ^ Wismer, Don (13. 9. 2016). Routledge Revivals: The Islamic Jesus (1977): An Annotated Bibliography of Sources in English and French. Routledge. „The old opinion of John of Damascus continues to persist among Christian orientalists. The author here replies to Frank Hugh Foster (see 233), who said that Islam is in fact heretical Christianity.” 
  22. ^ Murray, Douglas (4. 5. 2017). The Strange Death of Europe: Immigration, Identity, Islam. Bloomsbury Publishing. стр. 131. ISBN 978-1-4729-4222-7. 

Литература

[уреди | уреди извор]

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Јерес&oldid=28825043”