Homing endonukleaza
Homing endonukleaze su tip restrikcionih enzima. Oni deluju na ćelijsku DNK ćelije koja ih je sintetisala, u suprotnom alelu od onog na kome je gena koji ih kodira.
Poreklo i mehanizam
[уреди | уреди извор]Poreklo i funkcija homing endonukleaza se još uvek istražuju. Po jednoj od hipoteza one su sebični genetički elementi,[1] slično transpozonima, jer one olakšavaju održavanje genetičkih elemenata koji ih kodiraju.
Sekvenca prepoznavanja homing endonukleaza je dovoljno duga da se randomno javi samo sa veoma niskom verovatnoćom (približno svakih 7 x 1010 bp),[2] i normalno se nalazi samo jednom u genomu. Generalno, gen koji kodira endonukleazu (HEG) je lociran unutar sekvence prepoznavanja koju enzim preseca.
Pre transmisije, jedan alel nosi gen (HEG+), dok drugi ne nosi (HEG–), i stoga je podložan presecanju ovim enzimom. Nakon sinteze enzima, on preseca hromozom u HEG- alelu, inicirajući respons ćelijskog sistema popravke DNK. Oštećenje se popravlja putem rekombinacije, koristeći obrazac suprotnog, neoštećenog DNK alela, HEG+, koji sadrži gen endonukleaze. Na taj način gen se kopira na alel koji ga inicijalno nije imao, i on se zatim prenosi u narednim generacijama. Ovaj proces se naziva „homing“.[3]
Reference
[уреди | уреди извор]- ^ Edgell DR (2009). „Selfish DNA: homing endonucleases find a home”. Curr Biol. 19 (3): R115—R117. PMID 19211047. doi:10.1016/j.cub.2008.12.019.
- ^ Jasin M (1996). „Genetic manipulation of genomonth with rare-cutting endonucleases”. Trends Genet. 12 (6): 224—8. PMID 8928227. doi:10.1016/0168-9525(96)10019-6.
- ^ Burt A, Koufopanou V (2004). „Homing endonuclease genes: the rise and fall and rise again of a selfish element”. Curr Opin Genet Dev. 14 (6): 609—15. PMID 15531154. doi:10.1016/j.gde.2004.09.010.