Хипотеза
Хипотеза (грч. υποθεσις) од подложено, подметање; наслућивање, претпоставка о разлозима, узроцима, силама, законима, односима која служи за решење проблема, за испуњавање празнина искуства, за успостављање веза, за опојмљивање закономерности; хипотезом се назива таква објашњавајућа претпоставка посебно онда када јој се признаје неки вероватносни садржај. Да би хипотеза била научна хипотеза, научни метод захтева да неко може да је тестира. Научници углавном заснивају научне хипотезе на претходним запажањима која се не могу на задовољавајући начин објаснити доступним научним теоријама. Иако се речи „хипотеза” и „теорија” често користе као синоними, научна хипотеза није исто што и научна теорија. Радна хипотеза је привремено прихваћена хипотеза предложена за даља истраживања,[1] у процесу који почиње образованим нагађањем или мишљу.[2]
Начини ли се претпоставка само као покушај, да би се решио неки проблем, говори се о радној хипотези; ако се она не признаје као исправна, али се ипак показује као практично целисходна за обраду неког проблема, тада се говори о фикцији.
Уколико је реч о теоријски недоказивом, али за спровођење неке замисли неопходном наслућивању, тада је на делу постулат, или, у случају да примењене појмове не затичемо, него сами производимо, поставка. Хипотеза треба да се поткрепи (поткрепљивање, верификација).
Хипотеза у математици
[уреди | уреди извор]У математици, хипотеза је математички исказ који изгледа да је вероватно тачан, али његова тачност није формално доказана по правилима математичке логике. Када се нека хипотеза формално докаже, она добија статус теореме, и може се даље користити без ризика у конструкцији других формалних математичких доказа. Све до тада, сваки доказ у коме се користи хипотеза и сам резултује хипотезом све док се не разреши статус хипотезе коришћене у доказу.
Чувена хипотеза је до скора била Велика Фермаова теорема. Она је вековима погрешно називана теоремом, јер је Пјер Ферма тврдио да ју је доказао. Више од три стотине година, доказивање ове теореме је мучило математичаре, док Ендру Вајлс није пронашао доказ крајем 20. века. Још неке познате хипотезе су Риманова хипотеза, П=НП проблем, Колацова хипотеза, Поенкареова хипотеза (доказана) и Појина хипотеза (оповргнута).
Употребе
[уреди | уреди извор]У својој древној употреби, хипотеза се односила на сажетак радње класичне драме. Реч хипотеза потиче од старогрчке речи ὑπόθεσις hypothesis чији је дословни или етимолошки смисао „стављање или стављање испод“ и стога у проширеној употреби има многа друга значења укључујући „претпоставку“.[1][3][4][5]
У Платоновом Менону (86е–87б), Сократ сецира врлину методом коју користе математичари,[6] методом „истраживања из хипотезе“.[7] У том смислу, 'хипотеза' се односи на паметну идеју или на пригодан математички приступ који поједностављује гломазне прорачуне.[8] Кардинал Белармин је дао чувени пример ове употребе у упозорењу које је Галилеју издао почетком 17. века: да кретање Земље не сме да третира као стварност, већ само као хипотезу.[9]
У уобичајеној употреби у 21. веку, хипотеза се односи на провизиону идеју чија вредност захтева процену. За правилну евалуацију, креатор хипотезе треба да дефинише специфичности у оперативном смислу. Хипотеза захтева више рада од истраживача да би је потврдио или оповргнуо. С временом, потврђена хипотеза може постати део теорије или повремено може прерасти да постане сама теорија. Нормално, научне хипотезе имају форму математичког модела.[10] Понекад, али не увек, могу се формулисати и као егзистенцијални искази, наводећи да нека посебна инстанца феномена који се испитује има нека карактеристична и узрочна објашњења, која имају општи облик универзалних исказа, наводећи да свака инстанца феномена има особене карактеристике.
У предузетничкој науци, хипотеза се користи за формулисање привремених идеја унутар пословног окружења. Формулисана хипотеза се затим процењује када се докаже да је хипотеза „тачна“ или „нетачна“ кроз експеримент оријентисан на проверљивост или фалсификат.[11][12][13]
У постављању хипотезе, истражитељ тренутно не сме да зна исход теста или да је у разумној мери у току истрага. Само у таквим случајевима експеримент, тест или студија потенцијално повећавају вероватноћу да се покаже истинитост хипотезе.[14]:pp17,49–50 Ако истраживач већ зна исход, то се рачуна као „последица“ — и истраживач је то већ требало да размотри док је формулисао хипотезу. Ако неко не може да процени предвиђања посматрањем или искуством, хипотезу треба да тестирају други који дају запажања. На пример, нова технологија или теорија могу учинити неопходне експерименте изводљивим.
Научне хипотезе
[уреди | уреди извор]Људи називају пробно решење проблема хипотезом, која се често назива „образована претпоставка“,[15][2] јер даје предложени исход на основу доказа. Међутим, неки научници одбацују термин „образована претпоставка” као нетачан. Експериментатори могу тестирати и одбацити неколико хипотеза пре него што реше проблем.
Према Шику и Вону,[16] истраживачи који одмеравају алтернативне хипотезе могу узети у обзир:
- Могућност тестирања (упоређивање могућности лажирања као што је горе наведено)
- Штедљивост (као у примени „Окамове бритве“, обесхрабрујући постулацију превеликог броја ентитета)
- Обим – очигледна примена хипотезе на више случајева феномена
- Плодност – могућност да хипотеза може објаснити даље појаве у будућности
- Конзервативизам – степен „усклађености“ са постојећим признатим системима знања.
Радне хипотезе
[уреди | уреди извор]Радна хипотеза је хипотеза која је привремено прихваћена као основа за даља истраживања[17] у нади да ће се створити одржива теорија, чак и ако хипотеза на крају не успе.[18] Као и све хипотезе, радна хипотеза се конструише као изјава очекивања, која се може повезати са сврхом експлораторног истраживања у емпиријском истраживању. Радне хипотезе се често користе као концептуални оквир у квалитативним истраживањима.[19][20]
Привремена природа радних хипотеза чини их корисним као средство за организовање у примењеним истраживањима. Овде они делују као користан водич за решавање проблема који су још увек у формативној фази.<ref>Shields, Patricia M.; Rangarajan, Nandhini (15. 10. 2013). A Playbook for Research Methods: Integrating Conceptual Frameworks and Project Management. New Forums Press. ISBN 978-1-58107-247-1.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ а б Hilborn, Ray; Mangel, Marc (1997). The ecological detective: confronting models with data. Princeton University Press. стр. 24. ISBN 978-0-691-03497-3. Приступљено 22. 8. 2011.
- ^ а б "In general we look for a new law by the following process. First we guess it....", —Richard Feynman (1965) The Character of Physical Law pp. 156
- ^ Supposition is itself a Latinate analogue of hypothesis as both are compound words constructed from words meaning respectively "under, below" and "place, placing, putting" in either language, Latin or Greek.
- ^ Harper, Douglas. „hypothesis”. Online Etymology Dictionary.
- ^ ὑπόθεσις. Liddell, Henry George; Scott, Robert; A Greek–English Lexicon at the Perseus Project.
- ^ Wilbur R. Knorr, "Construction as existence proof in ancient geometry", p. 125, as selected by Jean Christianidis (ed.), Classics in the history of Greek mathematics, Kluwer.
- ^ Gregory Vlastos, Myles Burnyeat (1994). Socratic studies. Cambridge: Cambridge University Press. стр. 1. ISBN 0-521-44735-6..
- ^ "Neutral hypotheses, those of which the subject matter can never be directly proved or disproved, are very numerous in all sciences." — Morris Cohen and Ernest Nagel (1934) An introduction to logic and scientific method p. 375. New York: Harcourt, Brace, and Company.
- ^ "Bellarmine (Ital. Bellarmino), Roberto Francesco Romolo", Encyclopædia Britannica, Eleventh Edition.: 'Bellarmine did not proscribe the Copernican system ... all he claimed was that it should be presented as a hypothesis until it should receive scientific demonstration.' Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Hypothesis”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 14 (11 изд.). Cambridge University Press. стр. 208.
- ^ Crease, Robert P. (2008) The Great Equations. ISBN 978-0-393-06204-5, pp. 112 lists the conservation of energy as an example of accounting a constant of motion. Hypothesized by Sadi Carnot, truth demonstrated by James Prescott Joule, proven by Emmy Noether.
- ^ Harvard Business Review (2013) "Why Lean Startup Changes Everything"
- ^ Tristan Kromer 2014 "Success Metric vs. Fail Condition"
- ^ Lean Startup Circle "What is Lean Startup?"
- ^ Popper 1959
- ^ "When it is not clear under which law of nature an effect or class of effect belongs, we try to fill this gap by means of a guess. Such guesses have been given the name conjectures or hypotheses.", Hans Christian Ørsted(1811) "First Introduction to General Physics" ¶18. Selected Scientific Works of Hans Christian Ørsted. стр. 297. ISBN 0-691-04334-5. Текст „year” игнорисан (помоћ)
- ^ Schick, Theodore; Vaughn, Lewis (2002). How to think about weird things: critical thinking for a New Age. Boston: McGraw-Hill Higher Education. ISBN 0-7674-2048-9.
- ^ Oxford Dictionary of Sports Science & Medicine. Eprint via Answers.com.
- ^ See in "hypothesis", Century Dictionary Supplement, v. 1, 1909, New York: The Century Company. Reprinted, v. 11, p. 616 (via Internet Archive) of the Century Dictionary and Cyclopedia, 1911.
- ^ Patricia M. Shields; Hassan Tajalli (2006). „Intermediate Theory: The Missing Link in Successful Student Scholarship”. Journal of Public Affairs Education. 12 (3): 313—334. S2CID 141201197. doi:10.1080/15236803.2006.12001438. Архивирано из оригинала 24. 02. 2021. г. Приступљено 30. 12. 2021.
- ^ Patricia M. Shields (1998). „Pragmatism As a Philosophy of Science: A Tool For Public Administration”. Ур.: Jay D. White. Research in Public Administration. 4. Emerald Group Publishing Limited. стр. 195–225 [211]. ISBN 1-55938-888-9. Архивирано из оригинала 20. 03. 2012. г. Приступљено 30. 12. 2021.
Литература
[уреди | уреди извор]- Popper, Karl R. (1959), The Logic of Scientific Discovery 1934, 1959.
- Lehmann, E.L. „Introduction to Neyman and Pearson (1933) On the Problem of the Most Efficient Tests of Statistical Hypotheses”. Ур.: Kotz, S.; Johnson, N.L. Breakthroughs in Statistics, Volume 1. Springer-Verlag. стр. 1992. ISBN 0-387-94037-5.. (followed by reprinting of the paper)
- Neyman, J.; Pearson, E.S. (1933). „On the Problem of the Most Efficient Tests of Statistical Hypotheses”. Philosophical Transactions of the Royal Society A. 231 (694–706): 289—337. Bibcode:1933RSPTA.231..289N. doi:10.1098/rsta.1933.0009
. - Rice, John A. (2007). Mathematical Statistics and Data Analysis (3rd изд.). Thomson Brooks/Cole. §9.3. ISBN 978-0-534-39942-9.
- Bellhouse, P. (2001), „John Arbuthnot”, in Statisticians of the Centuries by C.C. Heyde and E. Seneta, Springer, стр. 39—42, ISBN 978-0-387-95329-8
- Fisher, R (1955). „Statistical Methods and Scientific Induction” (PDF). Journal of the Royal Statistical Society, Series B. 17 (1): 69—78. doi:10.1111/j.2517-6161.1955.tb00180.x.
- Neyman, J; Pearson, E. S. (1. 1. 1933). „On the Problem of the most Efficient Tests of Statistical Hypotheses”. Philosophical Transactions of the Royal Society A. 231 (694–706): 289—337. Bibcode:1933RSPTA.231..289N. doi:10.1098/rsta.1933.0009 .
- Goodman, S N (15. 6. 1999). „Toward evidence-based medical statistics. 1: The P Value Fallacy”. Ann Intern Med. 130 (12): 995—1004. PMID 10383371. S2CID 7534212. doi:10.7326/0003-4819-130-12-199906150-00008.
- Fisher, R N (1958). „The Nature of Probability” (PDF). Centennial Review. 2: 261—274.
- Lenhard, Johannes (2006). „Models and Statistical Inference: The Controversy between Fisher and Neyman–Pearson”. Br. J. Philos. Sci. 57: 69—91. S2CID 14136146. doi:10.1093/bjps/axi152.
- Neyman, Jerzy (1967). „RA Fisher (1890—1962): An Appreciation.”. Science. 156 (3781): 1456—1460. Bibcode:1967Sci...156.1456N. PMID 17741062. S2CID 44708120. doi:10.1126/science.156.3781.1456.
- Losavich, J. L.; Neyman, J.; Scott, E. L.; Wells, M. A. (1971). „Hypothetical explanations of the negative apparent effects of cloud seeding in the Whitetop Experiment.”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 68 (11): 2643—2646. Bibcode:1971PNAS...68.2643L. PMC 389491 . PMID 16591951. doi:10.1073/pnas.68.11.2643 .
- Halpin, P F; Stam, HJ (зима 2006). „Inductive Inference or Inductive Behavior: Fisher and Neyman: Pearson Approaches to Statistical Testing in Psychological Research (1940–1960)”. The American Journal of Psychology. 119 (4): 625—653. JSTOR 20445367. PMID 17286092. doi:10.2307/20445367.
- Gigerenzer, Gerd; Zeno Swijtink; Theodore Porter; Lorraine Daston; John Beatty; Lorenz Kruger (1989). „Part 3: The Inference Experts”. The Empire of Chance: How Probability Changed Science and Everyday Life. Cambridge University Press. стр. 70—122. ISBN 978-0-521-39838-1.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]
Медији везани за чланак Хипотеза на Викимедијиној остави- "How science works", Understanding Science by the University of California Museum of Paleontology.
- Wilson González, Georgina; Kay Sankaran (10. 9. 1997). „Hypothesis Testing”. Environmental Sampling & Monitoring Primer. Virginia Tech. Архивирано из оригинала 17. 08. 2019. г. Приступљено 30. 12. 2021.
