Пређи на садржај

Limfokela

С Википедије, слободне енциклопедије
Limfokela
Postoperativna limfokela (na kompjterizovanoj tomografiji)
Klasifikacija i spoljašnji resursi
Specijalnostkardiologija

Limfokela je jedna od mogućih komplikacija u hirurgiji, koja nastaje zbog akumulacija limfne tečnosti u obliku ciste. Nastaje u području na kome je obavljena operacija — nakon pazušne disekcije, mastektomije ili limfadenektomije obavljene tokom lečenja raka prostate ili mokraćne bešike i transplantacije (na mestu gde je izvršena transplanatcija organa), npr. bubrega. Najčešće se otkrivaju unutar šest nedelja od operacije, ali se mogu pronaći i do osam godina nakon transplantacije organa. Spontani razvoj hidrokele je retkost.[1]

Dijagnostikuju se rutinskim ultrasonografijom. S obzirom da velika većina ne uzrokuje smetnje (asimptomatski oblik) njihovo lečenje nije potrebno, jer se proces spontano resorbuje, i samo kod pacijenta treba pratiti dalji tok bolesti.

Lečenje simptomatskih limfokela trebalo bi započeti perkutanom, ultrazvučnom vođenom drenažom uz injektiranje sklerozansa u šupljinu limfokele. Laparoskopska fenestracija je alternativa perkutanoj drenaži, pogotovo kod postdrenažnih recidiva i kada lokalizacija limfokele potencijalno može dovesti do stvaranje komunikacije između limfokele i peritonealne šupljine.[1]

Epidemiologija

[уреди | уреди извор]

Njihova učestalost na globalnom nivou kreće se od 0,6 do 26%.[2][3][4]

Učestalost limfokele nakon transplantacije bubrega kreće se 1-20%, a po nekim studijama i više.[5][6][7][8][9].

Limfokel nakon transplantacije bubrega

[уреди | уреди извор]

Nakon transplantacije bubreg u limfokeli limfna tečnost najčešće potiče iz organizma primaoca ali može poticati i iz limfnih struktura grafta ili sa njegove površine.[1]

Ostali uzroci mogu biti:

Klinička slika

[уреди | уреди извор]

Kako je limfokela pretežno asimptomatska bolest, ona ne uzrokuje postoperativni bol, mađutim, kod simptomatskih limfokela, dosta retko, pacijenti se mogu žaliti na osećaj pritiska u području operisanog dela.[6]

Dijagnoza

[уреди | уреди извор]

Postavlja se najčešće ultrasonografijom.

Ako je dijagnoza ultrasonografijom nejasna ili u pripremi za operativni zahvat može se primeniti komjutericovana tomografije (CT).

Tarapija

[уреди | уреди извор]

Terapijske mogućnosti u lečenju limfokela uključuju: perkutanu drenažu, ubrizgavanje sklerozirajućeg sredstva, otvorenu hiruršku peritonealnu marsupijalizaciju ili u novije vreme laparoskopsku fenestraciju. Dana se u hirurgiji sve više koristi, kao metoda izbora, laparoskopska marsupijalizacija limfokele.[10][11]

Perkutana drenaža limfokele i skleroterapija

Perkutana drenaža je jednostavna, sigurna i relativno jeftina metoda koja se, u slučaju potrebe, može više puta ponavljati.[12] Izvodi se tako što se u lokalnoj anesteziji iglom prodre u šupljinu limfokeli i potom špricem, isprazni njen sadržaj.

Drugi način je punkcija, tokom koje se pod lokalnom anestezijom u limfokelu ubaci set cevi, kroz koje limfa izlazi, a zatim se u ispražnjenu šupljine ušpricava sklrozirajuće sredstvo.

Stopa recidiva kreće se od 33% kod samostalne drenaže, i smanjuje se korištenjem sklerozirajućeg sredstva na 5,5—25% slučajeva.[13]

Iako je perkutana drenaža relativno jednostavan i siguran postupak, u literaturi su opisani slučajevi gubitka presađenog organa nakon skleroterapije limfokele primenom sirćetne kiseline zbog razvoja tromboze arterije i vene transplantiranog organa.[14]

Otvorena transperitonealna marsupijalizacija limfokele

Ova hirurška tehnika, ima za cilj stvaranje adekvatnog peritonealnog „prozora“ kroz koji će se limfa drenirati iz limfokele u peritonealnu šupljinu (i zasnovana je na velikoj površini i sposobnosti apsorpcije).

Iako se ova metoda smatra idealnom za definitivno rešenje promene bez komplikacija, kod nje postoji stopa recidiva koja se kreće od 10% do 20%, a povezana je i sa značajnim posleoperativnim morbiditetom.[15]

Laparoskopska marsupijalizacija limfokele

Ova metoda je postala alternativa otvorenoj metodi, zbog toga što smanjuje morbiditet a daje podjednako dobre rezultatate.

Limfokeli koje su locirane lateralno i iza presđenog organa su teško dostupne ovim pristupom, a jedna od relativnih kontraindikacija je raniji višestruki intraabdominalni hirurški zahvat što otežava sigurno uvođenje troakara.[15]

Laparoskopska marsupijalizacija limfocele ima — stopu recidiva od 13%, u 6% bolesnika dolazi do povrede drugih organa, a u 6% bolesnika se mora obaviti otvorena konverzija.[16][17]

Prilikom laparoskopske fenestracije limfokele, identifikacija mesta za inciziju zida limfokele je izuzetno bitna za dobar uspeh intervencije.

Izvori

[уреди | уреди извор]
  1. ^ а б в D. Markić, M. Valenčić, A. Maričić, R. Oguić, S. Sotošek, J. Španjol, K. Krpina, J. Ahel, S. Živčić-Ćosić, Ž. Fučkar. Limfocele i transplantacija bubrega Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016) Acta Med Croatica, 65 (2011) 305-309
  2. ^ Schweizer RT, Cho S, Kountz SL, Belzer FO (1972). „Lymphocelesfollowing renal transplantation”. Arch Surg. 104: 42—5. .
  3. ^ Braun WE, Banowsky LH, Strafon RA i sur. Lymphocytesassociated with renal transplantation (1974). „Report of15 cases and review of the literature”. The American Journal of Medicine. 57: 714—29. .
  4. ^ Howard RJ, Simmons RL, Najarian JS (1976). „Preventionof lymphoceles following renal transplantation”. AnnSurg. 184: 166—8. .
  5. ^ Zincke H, Woods JE, Leary FJ i sur (1975). „Experiencewith lymphoceles after renal transplantation”. Surgery. 77: 444—50. .
  6. ^ а б Kay R, Fuchs E, Barry JM (1980). „Management of postoperativepelvic lymphoceles”. Urology. 15: 345—7. .
  7. ^ Khauli RB, Stoff JS, Lovewell T, Ghavamian R, Baker S (1993). „Post-transplant lymphoceles: a critical look intothe risk factors, pathophysiology and management”. JUrol. 150: 22—6. .
  8. ^ Fuller TF, Kang SM, Hirose R, Feng S, Stock PG, Freise CE (2003). „Management of lymphoceles after renal transplantation:laparoscopic versus open drainage”. Journal of Urology. 169: 2022—5. .
  9. ^ Atray NK, Moore F, Zaman F i sur (2004). „Post transplantlymphocele: a single centre experience”. Clin Transplant. 18: 46—9. 
  10. ^ White, M; Mueller, PR; Ferrucci, JT; Butch, RJ; Simeone, JF; Neff, CC; Yoder, I; Papanicolaou, N; Pfister, RC (1985-11-01). „Percutaneous drainage of postoperative abdominal and pelvic lymphoceles”. American Journal of Roentgenology. 145 (5): 1065—1069. ISSN 0361-803X. doi:10.2214/ajr.145.5.1065. 
  11. ^ Hamed, Osama; Muck, Patrick E.; Smith, J. Michael; Krallman, Kelli; Griffith, Nathan M. (2008). „Use of vacuum-assisted closure (VAC) therapy in treating lymphatic complications after vascular procedures: New approach for lymphoceles”. Journal of Vascular Surgery. 48 (6): 1520—1523.e4. ISSN 0741-5214. doi:10.1016/j.jvs.2008.07.059. 
  12. ^ Iwan-Zietek I, Zietek Z, Sulikowski T i sur (2009). „Minimally invasive methods for the treatment of lymphocele after kidney transplantation”. Transplant Proc. 41: 3073—6. .
  13. ^ Tasar M, Gulec B, Saglam M, Yavuz I, Bozlar U, Ugurel S (2005). „Posttransplant symptomatic treatment with percutaneous drainage and ethanol sclerosis: long-term follow-up”. Clin Imaging. 29: 109—16. .
  14. ^ Adani GL, Baccarani U, Bresadola V i sur (2005). „Graft loss due to percutaneous sclerotherapy of a lymphocele using acetic acid after renal transplantation”. Cardiovasc Intervent Radiol. 28: 836—8. .
  15. ^ а б Winfield HN, Cadeddu JA. Other applications of laparoscopic surgery. U: Walsh PC, Retik AB, Vaughan ED, Wein AJ, ur. Campbell’s Urology. Philadelphia: WB Saunders, 2002, 3687-705
  16. ^ Nghiem DD, Beckman I (2005). „Intraperitoneal catheterdrainage of lymphocele: an outpatient procedure”. Transpl Int. 18: 721—3. .
  17. ^ Hsu Th, Gill IS, Grune MT i sur (2000). „Laparoscopiclymphocelectomy: a multiinstitutional analysis”. Journal of Urology. 163: 1098—99. .

Spoljašnje veze

[уреди | уреди извор]
Klasifikacija
Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje
u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja).
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Limfokela&oldid=28614238”