Монобактам
Монобактам је антибиотик из групе бета-лактама који садржи само бета-лактамски прстен. Главни монобактам је азтреонам, једноставни моноцикличини бета лактам са комплексом супституената, која је резистентна на већину бета лактамаза.[1][2]
Начин деловања
[уреди | уреди извор]Монобактам као и остали бета-лактамски антибиотици делују бактероцидно на бактерије тако што инхибирају синтезу пептидогликана а у ћелијскоом зиду бактерије. Ћелијски зид је одговоран за постојаност бактеријске ћелије у различитим условима средине, а нарочито је значајан у спречавању прекомерног бубрења бактерије у хипотоничној средини. Ремећење интрегитета ћелијског зида бактерију чини подложну прекомерном уласку воде, а коначан ефекат јесте, уз нагомилавање прекурзора пептидогликана, бактерицидан. Бактерија пуца, или подлеже лизи, а на дејство бета-лактамских антибиотика најосетљивија је у фази деобе.[3][4]
Бета-лактамски антибиотици се везују за групу бактеријских протеина карактеристичних по свом афинитету према пеницилину који се због тога називају и пеницилин-везујући протеини — ПВП (енгл. Penicillin-binding protein — PBP). Бета-лактати-везујући протеине лоцирани су са спољашње стране плазма мембране бактерија и обављају различите ензимске улоге, најчешће понашајући се као транспептидазе, карбоксипептидазе или ендопептидазе.[5]
Идентификован је низ ПВП, при чему постоје значајне варијације у њиховој сктруктури између појединих бактеријских врста, чиме се објашњава и различита ефикасност бета-лактамских антибиотика против различитих бактерија.
Од фундаменталног значаја за дејство ових антибиотика је иреверзибилна инхибиција транспептидаза. Транспептидазе, током нормалног процеса биосинтезе ћелијског зида, катализују уклањање једног остатка D-аланина из пептида везаног за N-ацетилмураминску киселину што омогућава реакцију преосталог терминалног D-аланина са пентаглицинским остатком оближњег пептида. На овај начин се формирају унакрсне пептидне везе неопходне за стабилност ћелијског зида.[6]
Најзначајнији монобактами
[уреди | уреди извор]| Облик | Генерички називи антибиотка |
| Трочлани | |
| Четворочлани |
|
| Петочлани | |
| Шесточлани |
|
| Седмочлани |
|
| Вишечлани |
|
Извори
[уреди | уреди извор]- ^ Kobayashi, Y.; Uchida, H.; Kawakami Y.. "Synergy with aztreonam and arbekacin or tobramycin against Pseudomonas aeruginosa isolated from blood". J Antimicrob Chemother. 30 (6): 871–872.
- ^ Loudon, Marc G. (2002). "Chemistry of Naphthalene and the Aromatic Heterocycles". Organic Chemistry (4th ed.). New York. . Oxford University Press. 1992. pp. 1135-1136. ISBN 978-0-19-511999-2.
- ^ Група аутора, редактор Швабић-Влаховић, Милена. Медицинска бактериологија. Београд: Савремена администрација. ISBN 978-86-387-0746-1.
- ^ Keith Parker; Laurence Brunton; Goodman, Louis Sanford; Lazo, John S.; Gilman, Alfred (2006). „Chapter 46. Protein synthesis inhibitors and miscellaneous antibacterial agents”. Goodman & Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (11. изд.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0071422803.
- ^ Fuchs PC, Jones RN, Barry AL (March 1988). In vitro antimicrobial activity of tigemonam, a new orally administered monobactam. Antimicrob. Agents Chemother. 32 (3): 346–9.
- ^ Patrick, Graham L. An Introduction to Medicinal Chemistry (3. изд.). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-927500-7.
Литература
[уреди | уреди извор]- Hardman JG, Limbird LE, Gilman AG (2001). Goodman & Gilman's The Pharmacological Basis of Therapeutics (10. изд.). New York: McGraw-Hill. ISBN 0071354697. doi:10.1036/0071422803.
- Thomas L. Lemke; David A. Williams, ур. (2007). Foye's Principles of Medicinal Chemistry (6. изд.). Baltimore: Lippincott Willams & Wilkins. ISBN 0781768799.