Нервно ткиво
Називи и ознаке | |
---|---|
MeSH | D009417 |
Анатомска терминологија |
Нервно ткиво је врста ткива која обезбеђује реакције организма на промене у спољашњој средини у којој организам живи и промене у бројним срединама унутар организма. Функција овог ткива је комуникација организма са спољашњом средином, и комуникација између делова организма, тако да ово ткиво у ствари има улогу да прима информације и да их спроводи до различитих делова тела. Добијене информације, нервни систем доводи у везу, комбинује и обезбеђује одговарајући одговор на њих.
Нервно ткиво je главна компонента ткива нервног система. Нервни систем регулише и контролише телесне функције и активности. Он се састоји од два дела: централног нервног система (ЦНС) који се састоји од мозга и кичмене мождине, и периферног нервног система (ПНС) који се састоји од гранања периферних нерава. Састоји се од неурона, такође познатих као нервне ћелије, које примају и преносе импулсе, и неуроглија, такође познатих као глијалне ћелије или глија, које помажу у ширењу нервног импулса, као и обезбеђују хранљиве материје неуронима.[1]
Неурони и глијске ћелије
[уреди | уреди извор]Нервно ткиво се састоји из две групе ћелија:
- основних ћелија, нервних ћелија (неурона), врпчастих ћелија које преносе информацију, и
- пратећих ћелија глије (гр. glia= лепак), изграђена од неколико врста разгранатих ћелија које потпомажу неуронима у обављању функције и исхрањују их.
Нервна ћелија
[уреди | уреди извор]Неурон је високоспецијализована ћелија која има :
- карактеристичан облик
- способност примања, преношења и стварања нервног импулса
- способност образовања синапси преко којих се врши пренос нервног импулса са једне нервне ћелије на другу или на ћелију ефекторног органа
- способност стварања неуротрансмитера.
Нервне ћелије имају тело (перикарион) са кога полазе две врсте цитоплазматских наставака помоћу којих су обавештене како о промени у спољашњој средини тако и томе како на ту промену треба да одреагују :
- дендрите који допиру до различитих органа; примају и преносе надражаје којима се виши центри у нервном систему обавештавају о дешавањима у спољашњој и унутрашњој средини;
- аксони који допиру до мишића (глатких или попречно-пругастих).
Синапсе
[уреди | уреди извор]Синпсе представљају додирна места аксона једног неурона са аксоном, дендритом или телом другог неурона. Свака синапса се састоји од:
Синапсе могу бити:
- хемијске код којих се преношење надражаја врши помоћу посредника, хемијског медијатора, неуротрансмитера
- електричне (нексуси) које одговарају пукотинастим међућелијским спојевима.
Хемијска синапса образована између моторног неурона и попречно-пругасте мишићне ћелије назива се моторна плоча или нервно-мишићна синапса.
Глијалне ћелије
[уреди | уреди извор]Пратеће ћелије, ћелије неуроглије називају се још и потпорне ћелије јер се пореде са ћелијама везивног ткива. Међусобно се разликују зависно од тога коме делу нервног система припадају, централном или периферном, као и по ембрионалном пореклу.
Потпорне ћелије ЦНС-а називају се заједнички неуроглија и припадају им:
- макроглијске ћелије, припадају им:
- микроглијске ћелије
- ћелије хороидних плексуса,
- епендимске ћелије, облажу нервну цев са унутрашње стране
Глијске ћелије ПНС су:
- Шванове ћелије, назване по немачком хистологу Теодору Швану (Theodor Schwann,1810-1882); код највећег броја периферних нерава око аксона образују мијелински омотач;
- амфицити.
Подела нервног ткива
[уреди | уреди извор]Нервно ткиво чини морфолошку основу нервног система. Према хисто-анатомском и физиолошком гледишту могуће је разликовати:
- централни нервни систем (ЦНС), који ембрионално порекло у највећој мери води од неуроектодерма и његове нервне ћелије су организоване тако да подсећају на ткиво; изграђен је од сиве и беле масе; припадају му два основна дела:
- периферни нервни систем (ПНС), који води порекло од материјала нервне кресте или ектодермалних плакода и чији су неурони организовани тако да не личе ни на једно од постојећих животињских ткива (епителног, мишићног или везивног); нервне ћелије овог дела нервног система организоване су у:
- нерве и
- ганглије.
Хистолошке структуре ЦНС-а
[уреди | уреди извор]У ЦНС-у долази до удруживања нервних ћелија и ћелије неуроглије са елементима везивног ткива у сиву и белу масу, а површина овог дела нервног система покривена је можданим овојницама.
Мождане овојнице (можданице) су везивни омотачи изграђени од растреситог и густог везивног ткива који покривају површину ЦНС-а и имају заштитну и метаболичку улогу. Код сисара постоје три можданице:
- тврда можданица (dura mater);
- паучинаста можданица(arachnoidea)
- мека можданица (pia mater)
Сива и бела маса ЦНС-а
Сиву масу ЦНС-а граде тела нервних ћелија, дендрити и одређене глијске ћелије, док се бела маса одликује аксонима којима су придодате одређене глијске ћелије. Разлике постоје и у положају који заузимају у ЦНС-у. У свим анатомским деловима мозга сива маса заузима површински положај и назива се кора (cortex), док се бела налази испод ње. У продуженој и кичменој мождини то није случај већ је сива маса у облику латиничног слова Х, а бела се налази око ње.
Неурони који граде кору мозга су међусобно веома различити како по функцијама тако и по морфолошким особинама (облику, величини) и распоређене су у слојевима. Иако распоређене у слојевима све ове ћелије су међусобно повезане преко наставака, дендрита и аксона.
Крвно-мождана баријера
За ефикасно функционисање ЦНС-а неопходна је стабилна унутрашња средина коју обезбеђује крвно-мождана (хемато-енцефалитична) баријера. Она се остварује на три нивоа:
- функционалном, особином ендотелских ћелија капилара мозга да спрече кретање молекула између артеријске крви и неурона;
- морфолошком, ендотелске ћелије су у директном контакту са глијалним ћелијама;
- биохемијском, у крвним судовима мозга је присутна велика количина ензима који разлажу неуротрансмитере и тако спречавају да они из крви пређу у мождано ткиво.
Ова баријера не постоји код новорођенчади већ се образује у току прве године живота што се временски поклапа са појавом глијалних ћелија.
Хистолошке структуре ПНС-а
[уреди | уреди извор]Нервне ћелије ПНС-а организоване су у две врсте структура нерве и ганглије и успостављају везе између нервног система и осталих делова организма.
Нерви
Нерви су снопови нервних влакана (аксона) обавијени везивним омотачима. Хистолошки посматрано нерви се састоје од:
- мијелинизираних или немијелинизираних аксона
- Шванових ћелија
- амфицита
- структурних компоненти везивног ткива: фибробласта и колагених влакана
- придружених капилара.
Мијелизирана влакна (бела влакна) састоје се од једног аксона окруженог мијелинским омотачем, док су немијелизована (сива) влакна изграђена од неколико аксона уметнутих у цитоплазму Шванове ћелије. Мијелински омотач у ЦНС стварају олигодендроцити, а у ПНС-у Шванове ћелије.
Компоненте везивног ткива образују троструке омотаче:
Ганглије
Ганглије су изграђене од тела неурона, почетних делова аксона и свих осталих пратећих ћелија и ћелија других ткива које су већ наведена као важеће за нерве. Обавијене су троструким омотачима као и нерви.
Посматрано анатомско-функционално ганглије могу бити:
- спиналне
- вегетативне (ганглије аутономног система).
Хистогенеза нервног ткива
[уреди | уреди извор]Целокупно нервно ткиво човека потиче од дела ектодерма који се назива неуроектодерм који првобитно у облику плоче процесом неурулације постаје нервна цев од које потиче већи део нервног ткива:
- од главених две трећине постаће мозак;
- од каудалне трећине настаје кичмена мождина;
- од нервног канала (шупљине нервне цеви) настаће мождане коморе и централни канал кичмене мождине;
- од неуроепителних ћелија које задржавају способност деобе и дају две основне врсте ћелија:
- неуробласте од који се настати нервне ћелије;
- глиобласти од којих ће постати глијске ћелије.
Функција
[уреди | уреди извор]Функција нервног ткива је да формира комуникациону мрежу нервног система проводећи електричне сигнале кроз ткиво.[2] У ЦНС-у, сива материја, која садржи синапсе, важна је за обраду информација. Бела материја, која садржи мијелинизоване аксоне, повезује и олакшава нервни импулс између области сиве материје у ЦНС.[3] У ПНС-у, ганглијско ткиво, које садржи ћелијска тела и дендрите, садржи релејне тачке за импулсе нервног ткива. Нервно ткиво, које садржи снопове мијелинизованих аксона, носи нервне импулсе акционог потенцијала.[4]
Клинички значај
[уреди | уреди извор]Неоплазме (тумори) у нервном ткиву укључују:[5][6][7][8]
- Глиоми (тумори глијалних ћелија)[9][10]
- Глиоматоза церебри, олигоастроцитом, папилома хороидног плексуса, епендимома, астроцитом (пилоцитни астроцитом, мултиформни глиобластом), дисембриопластични неуроепителни тумор, олигодендроглиом, медулобластектодерни тумор, примитивни тумор
- Неуроепителиоматозни тумори[11]
- Ганглионеурома, неуробластом, атипични тератоидни рабдоидни тумор, ретинобластом, естезионеуробластом
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Nervous Tissue | SEER Training”. training.seer.cancer.gov. Приступљено 5. 2. 2020.
- ^ „Nervous Tissue”. Sidwell School. Архивирано из оригинала 12. 6. 2016. г. Приступљено 27. 1. 2015.
- ^ Robertson, Sally (новембар 2010). „What is Grey Matter”. News Medical. AZo Network. Приступљено 30. 1. 2015.
- ^ „Neurons and Support Cells”. SIU Med. Southern Illinois University School of Medicine. Приступљено 31. 1. 2015.
- ^ Birbrair A, Zhang T, Wang ZM, Messi ML, Olson JD, Mintz A, Delbono O (јул 2014). „Type-2 pericytes participate in normal and tumoral angiogenesis”. Am. J. Physiol., Cell Physiol. 307 (1): C25—38. PMC 4080181 . PMID 24788248. doi:10.1152/ajpcell.00084.2014.
- ^ Cooper GM (1992). Elements of human cancer. Boston: Jones and Bartlett Publishers. стр. 16. ISBN 978-0-86720-191-8.
- ^ Taylor, Elizabeth J. (2000). Dorland's Illustrated medical dictionary. (29th изд.). Philadelphia: Saunders. стр. 1184. ISBN 978-0721662541.
- ^ Stedman's medical dictionary (28th изд.). Philadelphia: Lippincott Williams & Wilkins. 2006. стр. Neoplasm. ISBN 978-0781733908.
- ^ Mamelak AN, Jacoby DB (март 2007). „Targeted delivery of antitumoral therapy to glioma and other malignancies with synthetic chlorotoxin (TM-601)”. Expert Opinion on Drug Delivery. 4 (2): 175—86. PMID 17335414. S2CID 20356267. doi:10.1517/17425247.4.2.175.
- ^ Goodenberger ML, Jenkins RB (децембар 2012). „Genetics of adult glioma”. Cancer Genetics. 205 (12): 613—21. PMID 23238284. doi:10.1016/j.cancergen.2012.10.009.
- ^ Sadler, T (2006). Langman's medical embryology. (11th. изд.). Lippincott William & Wilkins. стр. 295—299. ISBN 9780781790697.
- ^ „Spinal Cord Tumors -- Nerve Sheath Tumors (Schwannomas and Neurofibromas)”. Mayo Clinic. Приступљено 2007-08-06.
- ^ Slomiany MG, Dai L, Bomar PA, Knackstedt TJ, Kranc DA, Tolliver L, Maria BL, Toole BP (2009). „Abrogating drug resistance in malignant peripheral nerve sheath tumors by disrupting hyaluronan-CD44 interactions with small hyaluronan oligosaccharides”. Cancer Res. 69: 4992—4998. . [PubMed: 19470767]
Литература
[уреди | уреди извор]- Guyton, Arthur C.; Hall, John E. (1999). Medicinska fiziologija. Beograd: Savremena administracija. ISBN 978-86-387-0778-2.
- Давидовић, Вукосава: Упоредна физиологија, ЗУНС, Београд, 2003.
- Ћурчић, Б: Развиће животиња, Научна књига, Београд, 1990.
- Маричек, Магдалена; Ћурчић, Б; Радовић, И: Специјална зоологија, Научна књига, Београд, 1996.
- Милин Ј. и сарадници: Ембриологија, Универзитет у Новом Саду, 1997.
- Пантић, В:Биологија ћелије, Универзитет у Београду, Београд, 1997.
- Пантић, В: Ембриологија, Научна књига, Београд, 1989.
- Петровић, В. М, Радојчић, Р, М: Упоредна физиологија (други део), ЗУНС, Београд, 1994.
- Поповић С: Ембриологија човека, Дечје новине, Београд, 1990.
- Трпинац, Д: Хистологија, Кућа штампе, Београд, 2001.
- Шербан, М, Нада: Покретне и непокретне ћелије - увод у хистологију, Савремена администрација, Београд, 1995.
- Tammela, Tuomas; Sage, Julien (2020). „Investigating Tumor Heterogeneity in Mouse Models”. Annual Review of Cancer Biology. 4 (1): 99—119. doi:10.1146/annurev-cancerbio-030419-033413 .
- Asashima M, Oinuma T, Meyer-Rochow VB (1987). „Tumors in amphibia”. Zoological Science. 4: 411—425.
- Ambrosi D, Mollica F (2002). „On the mechanics of a growing tumor”. International Journal of Engineering Science. 40 (12): 1297—316. doi:10.1016/S0020-7225(02)00014-9.
- Volokh KY (септембар 2006). „Stresses in growing soft tissues”. Acta Biomater. 2 (5): 493—504. PMID 16793355. doi:10.1016/j.actbio.2006.04.002.
- Kastan MB (2008). „DNA damage responses: mechanisms and roles in human disease: 2007 G.H.A. Clowes Memorial Award Lecture”. Mol. Cancer Res. 6 (4): 517—24. PMID 18403632. doi:10.1158/1541-7786.MCR-08-0020 .
- Cunningham FH, Fiebelkorn S, Johnson M, Meredith C (новембар 2011). „A novel application of the Margin of Exposure approach: segregation of tobacco smoke toxicants”. Food Chem. Toxicol. 49 (11): 2921—33. PMID 21802474. doi:10.1016/j.fct.2011.07.019.
- Kanavy HE, Gerstenblith MR (децембар 2011). „Ultraviolet radiation and melanoma”. Semin Cutan Med Surg. 30 (4): 222—8. PMID 22123420. doi:10.1016/j.sder.2011.08.003.
- Handa O, Naito Y, Yoshikawa T (2011). „Redox biology and gastric carcinogenesis: the role of Helicobacter pylori”. Redox Rep. 16 (1): 1—7. PMC 6837368 . PMID 21605492. doi:10.1179/174329211X12968219310756 .
- Bernstein C, Holubec H, Bhattacharyya AK, Nguyen H, Payne CM, Zaitlin B, Bernstein H (август 2011). „Carcinogenicity of deoxycholate, a secondary bile acid”. Arch. Toxicol. 85 (8): 863—71. PMC 3149672 . PMID 21267546. doi:10.1007/s00204-011-0648-7.
- Katsurano M, Niwa T, Yasui Y, Shigematsu Y, Yamashita S, Takeshima H, Lee MS, Kim YJ, Tanaka T, Ushijima T (јануар 2012). „Early-stage formation of an epigenetic field defect in a mouse colitis model, and non-essential roles of T- and B-cells in DNA methylation induction”. Oncogene. 31 (3): 342—51. PMID 21685942. doi:10.1038/onc.2011.241 .
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Нервно ткиво на сајту БиоНет Школа[мртва веза] (језик: српски)
- Histology at uwa.edu.au Чланак о нервном ткиву Архивирано на сајту Wayback Machine (24. октобар 2011) (језик: енглески)