Пређи на садржај

Стазе славе

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Paths of Glory)
Стазе славе
Југословенски филмски постер
Изворни насловPaths of Glory
РежијаСтенли Кјубрик
СценариоСтенли Кјубрик
ПродуцентЏејмс Харис
Темељи се наСтазе славе
(Хамфри Коб)
Главне улогеКирк Даглас
Ралф Микер
Адолф Менжу
Џорџ Макреди
Вејн Морис
Ричард Андерсон
МузикаЖералд Фрид
Директор
фотографије		Георг Краузе
МонтажаЕва Крол
Продуцентска
кућа		United Artists
Година1957.
Трајање88 минута
ЗемљаСАД
Језикенглески
Буџет900 хиљада долара[1]
Зарада1,2 милиона долара[2]
IMDb веза

Стазе славе (енгл. Paths of Glory) је амерички антиратни филм из 1957. године,[3] режисера и ко-сценаристе Стенлија Кјубрика, заснован на истоименом роману Хамфрија Коба.[4] Радња филма је смештена у период Првог светског рата из перспективе француских снага. Главни лик је пуковник Дакс (Кирк Даглас), који одбија да жртвује своје војнике зарад освајања брда које заузимају Немци. Последица тог одбијања јесте војни суд, на коме су се нашла три пуковникова војника, а пуковник Дакс улаже напоре да докаже невиност својих редова.

Иако је добио позитивне рецензије критичара, филм је у Француској, али и низу европских држава, наишао на негативне реакције, пре свега из кругова који су његов пацифиситички и антимилитаристички садржај сматрали субверзивним. Иако Француска никада није формално забранила филм, у њој је његово приказивање дозвољено тек 1975. године.[5] Конгресна библиотека је 1992. изабрала Стазе славе за чување у Националном регистру филмова Сједињених Држава, због „културног, историјског, или естетског значаја”.[6]

Радња

[уреди | уреди извор]
 Упозорење: Следе детаљи заплета или комплетан опис филма!

Радња филма почиње са нараторским описом ратног стања до 1916. године у Првом светском рату. Одмах након тога следи сцена у којој генерал Жорж Брулар износи предлог свом подређеном, генералу Полу Мироу да пошаље своју војску у напад на брду које носи назив „Мравињак” и да би га тај потез генерала Мироа довео до унапређења. Генерал Миро у почетку такав предлог одбија, наводећи да је такав поход у старту погубан за француску војску. Али генерал Миро потпада под понуду свог надређеног генерала, у којој између осталог стоји и потенцијално унапређење. Упркос неодобравању, пуковник Дакс је морао да се покори наредби надређеног, иако је и сам знао да ће губици по француску војску бити велики.

Током извиђачке мисије, непосредно пре напада, пијани поручник по имену Роже, шаље једног од двојице скаута да извиди ситуацију и истраживајући један напуштени бункер, уплашен због непријатеља, баца бомбу на бункер, не проверавајући стање једног од његових скаута. Други скаут проналази тело свог саборца, са јасним последицама од бомбе. Када се вратио у бункер, оптужује поручника Рожеа, али он тај навод покушава да одбаци као неоснован, али када му преживели скаут Пари јасно ставља до знања да је видео последице погибије свог саборца, поручник покушава да фалсификује његов извештај.

Напад на немачке позиције, на брду званом „Мравињак”, почев од првог таласа војника, на челу са пуковником Даксом, се завршава са великом катастрофом. Други талас војника одбија да нападне немачке положаја суочавајући се са губицима првог таласа француских војника. Они остају у рововима. Незгодни генерал Миро наређује да се отвори ватра на француске положаје који су били немоћни пред немачком ватром. Командант артиљерије одбија да то учини, чак и после претње генерала, који је сматрао кукавичлуком, понашање својих војника. Дакс се у међувремену враћа у ров покушавајући да покрене други талас француских војника, али безуспешно.

Да би скинули љагу са имена француске војске, генерал Миро одлучује да се стреља 100 војника за кукавичлук. Генерал Брулар га убеђује да се смањи број на три војника, које ће изабрати сваки вод посебно. Скаут Пари бива изабран, због поручника Рожеа, који настоји да спречи његово излагање и сведочење о поступцима Рожеа у извиђачкој мисији. Затим је изабран Ферол, јер је „друштвено непожељан”. Последњи од тројице изабраних је Арно, који је изабран насумично путем жреба, иако је одликован више пута, због својих храбрих поступака у пређашњим биткама.

Пуковник Дакс покушава да одбрани своје људе, па представља личног браниоца за оптужене на војном суду. На његову несрећу суд је права фарса, упркос сјајној одбрани у уверљивим речима, овај суд је био све само не објективан. У последњој речи, Дакс оспорава аутентичност и праведност „преког суда”, и каже: „Господо у суду, ови невини људи ће вас прогањати до ваше смрти”. Сва тројица су осуђена на смрт.

Касније, Дакс, схватајући разлоге за које је Пари одабран да буде погубљен, именује поручника Рожеа да погуби ове људе. Упркос, перманетном одбијању и настојању да пуковника Дакса убеди да он није способан да то учини, Дакс му наређује да то мора учинити он по сваку цену. Капетан Русо, командант артиљерије, који је дан раније одбио да изврши наредбу од стране генерала Мироа, стиже да јави пуковнику Даксу о ономе шта је генерал покушавао да учини. Те вести од стране пуковника Дакса стиже до генерала Брулара.

Следећег јутра, тројица мушкарца осуђених на смрт изведена су у двориште пред свитом војске, и осморицом војника који би требало да их стрељају. Роже се извињава Парију за оно што му је направио. Сва тројица су стрељања потом, а затим и сахрањена.

Након егзекуције, генерал Брулар доручкује са Мироом. Дакс улази затим у дворану, на позив генерала Брулара. Брулар открива генералу Мироу да ће због навода о његовој наводној „наредби” спровести истрагу против њега. Миро са страшним негодовањем то прима, и љутито напушта дворану. Потом, Брулар нуди Даксу унапређење, које овај, реагујући жустро, одбија. Генерал исмева Дакса, тврдећи да је он изузетно оштроуман, али и да је сентименталиста и идеалиста. Дакс оштро напада генерала Брулара, сматрајући га одговорним за многе неправде које су начињене.

Дакс, после напуштања дворане, чује буку, која је допирала из механе. На сцени се налазила млада заробљена Немица, а публика (војници) је дочекује погрдним узвицима и псовкама, али када она започне песму, занемели војници, у неверици посматрају младу Немицу; неки су били толико узрујани да су чак и плакали. Дакс одлази не обавестивши људе да им је наређено да се врате на фронт.

Улоге

[уреди | уреди извор]
Глумац Улога
Кирк Даглас пуковник Дакс
Ралф Микер каплар Филип Пари
Адолф Менжу генерал-мајор Жорж Брулар
Џорџ Макреди бригадни генерал Пол Миро
Вејн Морис поручник Роже
Ричард Андерсон мајор Сен-Обан
Џо Теркел редов Пјер Арно
Сузан Кристијан немачка певачица

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ McGee, Scott; Steffen, James. „Paths of Glory (1958) - Articles”. Turner Classic Movies. Архивирано из оригинала 20. 12. 2014. г. Приступљено 15. 12. 2014. 
  2. ^ „Top Grossers of 1958”. Variety. 7. 1. 1959. стр. 48.  Please note figures are for US and Canada only and are domestic rentals accruing to distributors as opposed to theatre gross
  3. ^ „The Big Idea - Paths of Glory”. Turner Classic Movies. Архивирано из оригинала 31. 10. 2018. г. Приступљено 25. 2. 2019. 
  4. ^ „Paths of Glory, Film Reviews”. Variety. Архивирано из оригинала 14. 9. 2012. г. Приступљено 15. 11. 2007. 
  5. ^ Robertson, Nan (15. 3. 1975). „French Delay Showing Films on Touchy Topics”. New York Times. Архивирано из оригинала 19. 7. 2022. г. Приступљено 16. 2. 2019. 
  6. ^ „Complete National Film Registry Listing”. loc. Архивирано из оригинала 17. 12. 2014. г. Приступљено 15. 2. 2019. 

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Стазе_славе&oldid=28457027”